Pisac Dejvid Foster Volas izvršio je samoubistvo 12. septembra 2008. Njegova supruga, Karen Grin, vratila se kući i našla ga obešenog na verandi, u Klermontu, u Kaliforniji. Volas je mesecima pre toga patio od teške depresije. Dijagnoza je prvi put uspostavljena kad je bio na osnovnim studijama na koledžu Amherst, ranih osamdesetih; od tada je uzimao lekove da bi simptome držao pod kontrolom. Za to vreme napisao je dva duga romana, tri zbirke kratkih priča, dve knjige eseja i reportaža, te Sve i više, istoriju beskonačnosti. Depresija se često javljala u njegovom delu. U „Depresivnoj osobi“, kratkoj priči o nesrećnoj, narcisoidnoj mladoj ženi – uvrštenoj u Volasovu zbirku Kratki razgovori s ogavnim muškarcima iz 1999. – napisao je „paksil, zoloft, prozak, tofranil, velbutrin, elavil, metrazol u kombinaciji s unilateralnim ECT-om (tokom dve nedelje dobrovoljnog boravka pacijenta u bolnici zarad lečenja u regionalnoj Klinici za afektivni poremećaj), parnat i s litijumskim solima i bez njih, nardil i sa zanaksom i bez njega. Nijedan nije značajno ublažio bol i osećanja emocionalne izolovanosti koja su pretvarala svaki božji sat depresivne osobe u neopisivi pakao od života“.1 Nikada nije izdao ni reč o vlastitoj duševnoj bolesti.
Posle Volasove smrti usledili su četiri javne komemoracije, hvalospevi njegovom delu u novinama i časopisima, te počasti na Internetu. Bilo mu je svega četrdeset i šest godina kada se ubio, što je moglo da objasni osećaj gubitka kod čitalaca i kritičara. Bilo je nečeg i u Volasovoj prenaglašenoj strasti prema štampanoj reči u vreme kada se činilo da su joj potrebni majstori. Njegovi romani su bili pretrpani činjenicama, humorom, digresijama, tišinom i tugom. Oživotvorio bi svet u rečenicama od dve stotine reči koje spajaju formalno izražavanje i ulični sleng, uskostručne termine i običan govor; njegova proza je klizila napred s kontrolisanim nedostatkom kontrole koji je podražavao samu misao. „Ono što se odvija u glavi jednostavno je prebrzo i preveliko i previše isprepleteno da bi reči mogle dočarati nešto više od pukih obrisa najviše jednog sićušnog delića svega toga u datom trenutku“, napisao je u priči „Dobri stari neon“ iz 2001. Opaske koje se ne bi uklopile u tekst stavljao je u fusnote i endnote, koje je voleo, kako je jednom izjavio, zato što su bile „skoro kao da imate još jedan glas u glavi“.
Tuga zbog Volasove smrti bila je u vezi i sa osećajem da je, uprkos njegovom svekolikom izlivu reči, umro a da nije završio delo. Volas bar nikad nije osećao da je ostvario što je hteo. Cilj mu je bio da čitaocima pokaže kako da žive ispunjen, smislen život. „Književnost je o tome šta znači biti jebeno ljudsko biće“, rekao je jednom. Kvalitetna književnost treba da pomogne čitaocima da „postanu manje sami iznutra“. Volasova želja da piše „moralno strastvenu, strastveno moralnu prozu“, kako je to formulisao u eseju o Dostojevskom iz 1996, suočila ga je s nizom problema. Kao prvo, nije se osećao komotno ni u jednom od dominantnih književnih stilova. Nije mogao da bude realista. Taj pristup je bio „previše dobro poznat i anestetičan“, objasnio je jednom prilikom. Sve što je utešno dovodilo ga je u stanje opreza. „Čini se da je važno pronaći načine da se podsetimo da je većina onog što je ’poznato’ posredovano i varljivo“, rekao je u dugom razgovoru s Larijem Makaferijem, profesorom književnosti na Državnom univerzitetu San Dijego. Za Volasa bi norma bila ironija – preovlađujući ton njegove generacije. No, po Volasovom viđenju, ironija može da kritikuje, ali ne i da neguje ili iskupi. Rekao je Makaferiju: „Vidi, čoveče, verovatno bi se većina nas složila da su ovo mračna vremena, i glupa, ali da li nam treba proza koja ne radi ništa osim što dramatizuje koliko je sve mračno i glupo?“
Dakle, Volasov projekat je zahtevao od njega da osmisli vlastiti jezik i stav. „Hoću da stvorim dela koja istovremeno preuređuju svetove i podstiču žive ljude da nešto osećaju“, napisao je svom uredniku Majklu Piču dok je radio na drugom romanu, Beskrajnoj lakrdiji, koju je kuća „Litl, Braun“ izdala 1996. Znao je da zbog takvih izjava izgleda kao jurodivi. U navedenom intervjuu s Makaferijem, rekao je: „Čini se da velika razlika između dobre umetnosti i osrednje umetnosti leži… u tome da ste voljni da takoreći umrete ne biste li nekako dirnuli čitaoca. I sada me plaši koliko će sladunjavo ovo što govorim zvučati kad izađe iz štampe. A napor da se to zapravo uradi, a ne da se samo priča o tome, podrazumeva neku vrstu hrabrosti koju ja izgleda još nemam.“ Rekao je i: „Sva pažnja i angažman i rad koji treba da dobiješ od čitateljke ne može ići tebi u korist; mora ići njoj u korist.“
Među najvećim zadovoljstvima čitanja Volasa upravo je to što ga gledate kako se bori da čitateljki obezbedi ono što joj pripada. Njegov prvi roman, Metla sistema, izdat 1987, govori o mladoj ženi obuzetoj brigom da možda postoji samo kao lik u priči. Knjiga ukazuje na to da svet ne treba previše uzimati za ozbiljno: život je intelektualna igra, a reči su figure na tabli. Kada je razmislio pošto je roman izašao, Volasu je problem predstavljala činjenica da Metla… nudi analizu, ali se podsmeva i samoj ideji rešenja. U jednom pismu novinaru i prijatelju Džonatanu Franzenu iz 1989, Volas kaže da Metla… odaje utisak kao da ju je napisao „jako pametan četrnaestogodišnjak“.
Beskrajna lakrdija, koja je izašla gotovo čitavu deceniju posle Metle…, predstavlja obimno istraživanje Amerike kao zemlje zavisnosti: od televizije, droga i usamljenosti. Roman se na kraju usredsređuje na Dona Gejtlija, nadzornika jedne kuće za rehabilitaciju i člana Anonimnih alkoholičara koji se, s velikim naporom, opire tim iskušenjima. „Nepodnošljivo je to što bi on u svojoj glavi mogao da napravi od svega toga“, razmišlja Gejtli pred kraj. „Ali mogao bi da odluči da ne sluša.“ Kroz Gejtlijev primer, Beskrajna lakrdija čitaocima posredno nudi savet, premda su Volasova osećanja prema tom delu bila pomešana. Kritičar Džejms Vud naveo je Beskrajnu lakrdiju kao predstavnika vrste proze posvećene „potrazi za vitalnošću po svaku cenu“. Ponekad je i Volas to mislio. „Tužan sam i prazan kao i obično, kada završim nešto dugo“, napisao je Franzenu neposredno pre nego što je knjiga izašla. „Mislim da nije naročito dobra – u nekom isečku iz novina stoji da je odlomak koji je izašao grozničav i ne sasvim zadovoljavajući, što dobrim delom objašnjava iskustvo njegovog pisanja.“
Volas je počeo da sumnja u onaj aspekt svog dela kojem su se čitaoci najviše divili: samosvesno maksimalistički stil. Bio je poznat po beskonačno fragmentarnim pripovestima i po besedničkim rečenicama ukrašenim fusnotama koje su i same bile besednički činovi. Takve tehnike prvobitno su za njega bile način da povrati jezik od banalnosti, dok je istovremeno predstavljao sva upozorenja, mikromisli, metamomente, i druge treptaje svog hiperaktivnog uma. Volasov pristup je za čitaoca bio podsetnik da je ono što čita izmišljeno – konačni rad na izgradnji moralnog sveta pripadao je čitaocu. Ali posle Beskrajne lakrdije Volas je osećao da mu je proza prečesto vragolasta i suvoparna. Želeo je da ispriča svoje priče na jednostavniji način, a da ne kapitulira pred realizmom.
Od 1997. Volas je radio na trećem romanu, koji nikada nije završio – na „Dugoj stvari“, kako ga je zvao u komunikaciji s Majklom Pičom. Radne verzije, koje je njegova supruga našla u garaži posle njegove smrti, duge su i do nekoliko stotina hiljada reči, i govore o grupi ljudi zaposlenih u Poreskoj upravi u Ilinoju, te o načinima na koje se oni nose s monotonijom svog posla. Deo rukopisa – izdala ga je kuća „Litl, Braun“ – detaljno razmatra vrline obzirnosti i nesmetane koncentracije. Ako se njome pažljivo rukuje, dosada može da posluži kao protivotrov nacionalnoj ovisnosti od zabave, sugeriše ova knjiga. Kako je Volas napomenuo u jednom pozdravnom govoru na koledžu Kenjon 2005, istinska sloboda „znači biti dovoljno svjestan i dovoljno savjestan da izabereš na šta obraćaš pažnju i da izabereš kako stvaraš smisao iz iskustva. Jer ako ne možete ili ne želite napraviti takav izbor u svom odraslom životu, bićete totalno sjebani“.2 Volas je tada već bio svestan da su književne akrobacije po kojima je poznat postale prepreka prenošenju te poruke. Franzen o Volasu kaže sledeće: „Postojala je jedna vrsta sjajnog pisanja kojom prosto više nije bio zainteresovan da se bavi.“ U novom romanu jedan od likova komentariše: „Možda se dosada povezuje s psihičkim bolom, jer nešto dosadno ili nejasno ne može da pruži dovoljnu stimulaciju koja bi odvratila ljude od neke druge, još dublje vrste bola koji je uvek prisutan, makar i na neki ambijentalan nižerazredan način, i od kojeg većina nas, trošeći gotovo sve svoje vreme i energiju, pokušava da odvrati sebi pažnju.“
Volas je pokušao da piše drugačije, ali mu nije bilo jasno kojom putanjom treba da se kreće. „Mislim da nije hteo da se bavi starim trikovima koji su se od njega očekivali“, kaže njegova supruga Karen Grin. „Ali nije imao pojma koji bi to trikovi bili novi.“ Problem je sezao dalje od tehnike. Kako je rekao Makaferiju, suštinsko pitanje za njega je i dalje bilo kako dati „veštačko disanje onim elementima ljudskog i čarobnog što žive i sjaje uprkos tami vremenâ“. Dodao je da „istinski dobra proza može imati koliko god želi mračan pogled na svet, ali će naći način da istovremeno taj svet dočara i ukaže na mogućnosti da se u njemu bude živ i čovečan“.
Krajem osamdesetih, doktori su Volasu prepisali nardil za depresiju. Nardil, antidepresiv napravljen kasnih pedesetih, jeste inhibitor monoaminske oksidaze i retko se daje u dužim periodima zbog nuspojava među kojima su nizak krvni pritisak i oticanje. Nardil može loše da deluje i u kombinaciji s mnogim namirnicama. Jednog prolećnog dana 2007, kada se Volas osećao osujećeno zbog „Duge stvari“, jeo je u nekom persijskom restoranu u Klermontu, a posle je stigao kući bolestan. Jedan doktor je pomislio da bi nardil mogao biti uzročnik. Volas je već izvesno vreme sumnjao da taj lek ometa njegov kreativni razvoj. Brinuo je da mu prigušuje emocije, blokirajući skok koji je pokušavao da ostvari kao pisac. Mislio je da bi mu uklanjanje zastora od nardila moglo pomoći da pronađe put iz kreativnog ćorsokaka. Naravno, kako je već tada shvatio, problem možda nije bio u leku; možda on jeste bio na distanci, ili je pak dosada bila preteška tema. Pitao se da li je roman pravi medijum za ono što je pokušavao da kaže, i brinuo da je izgubio strast potrebnu da bi se on završio.
Tog leta, Volas se skinuo s antidepresiva. Nadao se da će se osloboditi lekova kao Don Gejtli, i biti jednako miran. Volas je završio „Dugu stvar“ čistog uma. Otpočeo je ovaj novi period života s onim što Franzen naziva „osećajem optimizma i osećajem jezivog straha“. Nadao se da će biti drugačija osoba i drugačiji pisac. „To je stvorilo napetost“, seća se Franzen. „I nije mu pošlo za rukom.“
Dejvid Volas se rodio 1962. u Itaki, u državi Njujork. Njegov otac, Džejms, diplomirao je filozofiju. Kada je Dejvidu bilo tri godine, otac se zaposlio na Univerzitetu Ilinoj u Urbani. Njegova majka, Sali, predavala je engleski. Volas i njegova sestra Ejmi, dve godine mlađa od njega, odrasli su u kući u kojoj je jezik bio u centru pažnje. Na jednom putovanju kolima kada je Dejvid imao četiri godine, porodica se dogovorila da pri svakom pomenu reči pie3 u razgovoru tu reč zamene sa „3.14159“. Ako za neku stvar nije postojala reč, Sali Volas bi je izmislila: „grmuljčić“ je označavao komadiće prljavštine, posebno one što se nogama donese u krevet; „nesetica“ je bila reč za nešto čije ime ne znaš ili ne možeš da ga se setiš.
Volasa su bodrili i podsticali roditelji. „To je bio onaj tip porodice gde majka donosi kući Enciklopediju Britaniku da bi je porodica pročitala“, kaže romanopisac Mark Kostelo, Volasov cimer na Amherstu. Kad mu je bilo dvanaest godina, Volas je bio jedan od dvoje pobednika na jednom lokalnom takmičenju iz poezije. „Znaš li ti da tamo pacova ima / Smetlište jazbina mila je svima“, napisao je Dejvid o zagađenom obližnjem rukavcu. Nagradu od pedeset dolara priložio je za teniski kamp. Bio je nezgrapno dete, ali takmičarskog duha, pa je postao veoma dobar teniser, uvršten u juniore divizije Srednjeg zapada. Jednog leta podučavao je decu u okviru programa „Urbana parks“. Kazna za nespretne udarce bila je da im Volas prepričava poglavlja iz svog života. Sva su bila izmišljena.
Porodica i nastavnici su shvatili da je Dejvid izuzetan. „Sve bi naprosto usisao“, rekla je njegova majka. No, ubrzo se počeo boriti s psihičkim i emotivnim poteškoćama. U poslednjoj godini srednje škole počeo je da nosi sa sobom peškir da bi brisao znoj prouzrokovan napadima anksioznosti, kao i teniski reket, da niko ne bi komentarisao peškir. „Mislim da je namerno prikrivao napade“, kaže njegov otac. „Mnogo ga je bilo sramota zbog njih.“ U to vreme, Dejvid se prijavio na Amherst, gde je studirao i njegov otac, i primili su ga. Pre nego što je pošao na fakultet, otišao je u dugu šetnju poljima kukuruza, kako bi se oprostio od Srednjeg zapada.
Na Amherstu su ga ubrzo privukle matematika i filozofija. Uživao je u „posebnoj vrsti uzbuđenja“ koje su donosile, a kasnije je rekao Makaferiju: „Ti trenuci su se javljali kada je dokaz gotov, ili kod algoritama. Ili recimo kada dođete do božanstveno jednostavnog rešenja nekog problema, koje iznenada vidite pošto ste pola sveske ispisali odvratnim probnim rešenjima.“ Volas se pridružio debatnoj sekciji i pevačkom društvu, i s prijateljima je pušio mnogo trave. Jednog dana, međutim, pred kraj druge godine, Kostelo je ušao u sobu i našao Volasa kako sedi sam, pognut nad sivim samsonajt koferom između nogu i kačketom Čikago bersa na glavi. „Moram kući“, rekao je Kostelu. „Nešto nije u redu sa mnom.“
Porodica se iznenadila zbog njegovog povratka. „Nismo ga pritiskali“, kaže njegova majka. „Mislili smo, ako hoće da priča o tome, pričaće.“ Jedno kratko vreme je vozio školski autobus. Takođe je našao psihijatra i počeo da uzima antidepresive. U tom periodu je mislio da njegov slom ima veze s tim što zapravo ne želi da bude filozof. „Imao sam kao neku krizu srednjih godina sa dvadeset, što verovatno predviđa da neću biti dugog veka“, rekao je kasnije Makaferiju.
Počeo je da piše prozu. Do tada je Volas romane smatrao prevashodno ugodnim načinom da se dođe do informacija. (Čak se i u kasnijim godinama divio romanima Toma Klensija zbog sposobnosti da akumuliraju činjenice.) Ali shvatao je da proza može da uredi stvarnost jednako dobro kao i filozofija, kao i da pruži ponešto od iste te utehe. U to vreme, napisao je nekoliko kratkih priča, od kojih je jedna izdata. „Planeta Trilafon“ pojavila se u Amherst rivjuu 1984. Ta autobiografska priča dočarava snažan bol depresije od koje je bolovao:
Nisam naročito rečit, ali reći ću vam kakvo mislim da je To Zlo… Zamislite da je svakom božjem atomu u svakoj božjoj ćeliji vašeg tela muka… nepodnošljivo muka. A svaki proton i neutron u svakom atomu… nadut pulsira, bezbojan, ispunjen mučninom, bez ikakve šanse da povrati i tako se olakša. Svakom elektronu je muka, ovde, vrti se pometen i sav sluđen u ovim orbitama nalik kući smeha koje su prosto mutne i vijugave sa žuto-purpurnim otrovnim isparenjima, sve je zbrkano i vrtoglavo. Poludeli kvarkovi i neutrini bolesni skaču posvuda.
Kad je nastavio sa školovanjem, Volas se prijavio na svoj prvi čas kreativnog pisanja i počeo da guta savremenu prozu. Privlačili su ga postmodernisti, čija se naklonost ka zagonetkama i senzibilitet ogledalâ u ogledalima odražavali njegov entuzijazam prema matematici i filozofiji. Kako se Kostelo priseća, „na prvoj godini, Dejvid i ja smo sedeli i pričali o magijskim realistima – mislim da je bila reč o Sto godina samoće – i neko je rekao ’Pinčon je mnogo više kul.’ Pitali smo: ’Ko?’ Dobacio nam je primerak Objava broja 49. Za Dejva je to bilo kao kad je Bob Dilan otkrio Vudija Gatrija.“ Volas je voleo i Beli šum Dona DeLila, koji je izašao kad je Volas bio stariji student.
Te iste godine Volas je počeo da piše roman Metla sistema. Jedna opaska neke bivše devojke vrzmala mu se po mislima. Kasnije je napisao Džeraldu Hauardu, uredniku knjige, da je „rekla kako bi radije bila lik u proznom delu nego stvarna osoba. To me je nateralo da se zapitam kakva je razlika.“
Volas je napisao veći deo Metle… duge gotovo pet stotina stranica tokom drugog semestra. Suvoparni dijalog preuzeo je od DeLila, a imena likova i paranoični stav od Pinčona. Njegova protagonistkinja je Lenor Stounsajfer Bidzman; njen momak je Rik Vigoros, direktor izdavačke kuće „Frikvent i Vigoros“.4 Bidzmanova prabaka, Vitgenštajnova učenica, misteriozno je nestala iz staračkog doma. Atmosfera ontološke neizvesnosti koja preovladava knjigom jeste Volasova dramatizacija Vitgenštajnovih ideja. No, u njegovom pisanju je bilo pometnje i užurbanosti koje su se otele tom filozofskom uporištu. Rik Vigoros razmišlja o Lenorinoj prabaki na sledeći način:
Priča se da je bila nekakav fenomen na fakultetu i da je dobila mesto na postdiplomskim studijama na Kembridžu… ali u svakom slučaju tamo je studirala… podučavala ju je neka prolupala luda… koja je verovala da je sve u rečima. Stvarno. Kad vam auto ne bi upalio, to je navodno trebalo shvatiti kao jezički problem. Ako niste mogli da volite, bili ste izgubljeni u jeziku. Imati zatvor značilo je biti zatrpan lingvističkim sedimentom.
U septembru 1985. Volas je jedno poglavlje Metle… poslao izvesnoj agenciji u San Francisku. U propratnom pismu sramežljivo je napomenuo da je približno istih godina kao Bret Iston Elis i Dejvid Levit – „čija proza dobro prolazi delom zbog razumljivog interesovanja čitalaca za nove, mlade pisce“. Novoj saradnici u agenciji, Boni Nadel, dopalo se poglavlje, pa je uzela Volasa za prvog klijenta. Tri meseca kasnije, rukopis je prodala Džerladu Hauardu, iz kuće „Pingvin buks“, izdavača koji je uveo ediciju savremenih romana u mekom povezu. U jednom pismu Hauardu, Volas je objasnio da Metla… nije „realističko, niti metafikcionalno delo; ako je išta, ono je meta-razlika-između-ta-dva“. U razgovoru s Makaferijem, Metlu… je opisao kao prikrivenu autobiografiju, „osetljivu priču o osetljivom mladom belcu, protestantu anglosaksonskog porekla koji je upravo prošao kroz krizu srednjeg doba što ga je s hladno umne, analitičke matematike preusmerila na književnost… a to je preobrazilo i njegov egzistencijalni strah da je puka mašina za računanje od 36,5oC u bojazan da nije ništa više od lingvističke konstrukcije“.
Redigovanje je prošlo glatko. U jednom pismu Hauardu, Volas je obećao da će biti „neurotičan i opsesivan“, ali „ne previše beskompromisan ili defanzivan“. Ali nisu se složili oko kraja Metle… Hauard je smatrao da taj tekst iziskuje nekakvo razrešenje; Volas je mislio da ne iziskuje. Hauard mu je preporučio da ima na umu „fiziku čitanja“ – ili, kako je Volas kasnije razumeo taj izraz, „čitav niz čitalačkih vrednosti i tolerancija i kapaciteta i stepena strpljenja koji se uzimaju u obzir kada se latite odvažnog zadatka pisanja za druge“. Drugim rečima, čitalac koji bi pročitao dug roman poput Metle… zaslužio je zadovoljavajući kraj. Volas nije imao dovoljno samopouzdanja kao pisac da bi zanemario Hauardov predlog; kako je napisao Hauardu, nije hteo da mu roman bude kao „Kafkina priča ’Istraživanja jednog psa’… kao Ajn Rand ili kasni Ginter Gras, ili Pinčon u svom retkom najgorem izdanju“ – kao knjige koje zadovoljstvo pružaju samo svojim autorima. Ipak, kad je pokušao da napiše pošten kraj, „u kom starci izlaze iz domova, otkrovenja se otkrovinju, stvari izlaze na čistac“, reči su mu delovale pogrešno. „Mlad sam i zbunjen i opsednut izvesnim problemima za koje mislim da trenutno destiluju iskustvo ljudskog bivstvovanja“, napisao je Hauardu. Stvarnost je bila fragmentarna, te je i njegova knjiga morala biti takva. Na kraju je roman prekinuo u pola rečenice: „Ja sam čovek svog“.
Hauarda je osvojio Volasov kraj, i osećao je da je Metla… izuzetna, da je „predznak budućnosti američke proze“. „Nije samo do stila nego i do osećanja koje izražava, osećanja razigrane raskoši… pomešane sa samosvesnom samosvešću“, kaže on. Preovlađujući stil tog vremena bio je minimalizam pisaca poput Rejmonda Karvera i En Biti. Bret Iston Elis i Džej Makenirni – hroničari buntovne omladine – bili su izdanak te grupe. Ti pisci su bili pametni, ali suzdržani, a njihovim likovima bi često dosadila dosada. Volasov glas je bio drugačiji. Po Hauardovim rečima, odisao je „čistom radošću talenta koji se ostvaruje“. U njegovom očaju bilo je optimizma, u njegovom rasulu zanosa.
Prikazi Metle… su se međusobno razlikovali. Karin Džejms iz Tajmsa nazvala je ovu knjigu „maničnom ljudskom nesavršenom lakrdijom“, dodavši da je podseća na Pinčonov roman V. Ali, ono što je ona videla kao odavanje počasti drugi su doživljavali kao derivativnost. Smatrali su da je Volasu previše stalo da pokaže koliko je pametan. Nije im se dopalo što nema kraja. Svaka negativna kritika iznenadila je i pogodila Volasa. Pošto je pročitao prikaz u Pablišers vikliju, napisao je Hauardu: „Tip je zvučao kao da je iskreno ljut što je morao da to pročita.“
Metla… je ipak pronašla svoju publiku i prve godine se prodala u gotovo dvadeset hiljada primeraka u mekom povezu. Štaviše, ta knjiga je pokazala drugim piscima da postoji prostor između zategnutog hermetizma minimalista i postmodernih lukavstava Džona Barta i Roberta Kuvera, čija je glavna zanimacija da otkriju mehanizme narativne proze. Iz Metle… će proizaći novi tok književnosti meta-razlike – knjige poput Potresnog dela zapanjujuće genijalnosti Dejva Egersa ili Belih zuba Zejdi Smit.
Metla… je izašla kad je Volas bio na drugoj godini master studija umetnosti na Univerzitetu Arizona. Dok se u prošlosti oblačio kao štreber sa Srednjeg zapada, sada je pustio kosu i nosio maramu. Na Arizoni, fakultetu gde su dominirali realisti, Volas je uvideo da on i njegov stil nisu popularni. Dan pošto je podelio primerke Metle…, uznemirio se kad je jedan našao u knjižari polovnih knjiga. Bez obzira na to, pisao je s lakoćom, brzo završivši mnoge priče za svoju prvu zbirku, Devojka s neobičnom frizurom (1989). Te priče su bile više usko povezane s postmodernizmom nego Metla…, ticale su se stvarnosti i izobličujućih uticaja televizije i filmova. „Moj izgled“ je o glumici koja je nervozna zbog gostovanja kod Dejvida Letermana. „Ka zapadu imperija se kreće“ jeste parodijski omaž priči „Izgubljen u kući smeha“ Džona Barta. Volas je na kraju shvatio da su profesori na Arizoni u pravu – te priče su bile britke i razdražujuće pametne. Ali tad je bio zadovoljan njima i obuzet uživanjem u umetničkom stvaranju. „Pisanje me smešta izvan vremena“, rekao je u svom prvom intervjuu, štampanom u Arajvalu kad je bio u Tusonu. „To je verovatno najbliže što ćemo ikad prići besmrtnosti.“
Leta 1987. Volas je završio master studije i preselio se u stan na obodu Tusona. Raspoloženje mu se pogoršalo. Devojka… je velikim delom bila gotova i nije znao šta je sledeće. „Mislim da se uvek plašio da će poslednja stvar koju napiše biti poslednja stvar koju će ikad napisati“, kaže Ejmi Volas, koja sada radi kao javni branilac. Krajem 1987. Volas je prihvatio privremeno zaposlenje kao profesor kreativnog pisanja na Amherstu. Napisao je Boni Nadel da dosta pije i da, poput Rika Vigorosa, tumara po kampusu „prisećajući se katastrofa“. Vratio se u Tuson; jednog dana, pozvao je kući i rekao kako pomišlja da naudi sebi. Majka mu je doletela u Tuson i pomogla mu da se iseli. Iznajmili su kamionet i smenjivali se u vožnji i čitanju jednog romana Dina Kunca naglas, na putu do kuće dugom dve i po hiljade kilometara.
Po povratku u Urbanu osećao se neuspešnim. „Dobar deo nevolje ima veze s pisanjem, ali ne s tim što imam da ti pošaljem, s izdanjima ili karijerama“, napisao je Boni Nadel. „Nema nikakve veze, stvarno, ni sa čim spolja.“ U jednom drugom pismu kaže: „U ovom trenutku moje ambicije su skromne i uglavnom usredsređene na to da ostanem živ“. Jedne noći on i Ejmi su gledali „Priču o Karen Karpenter“, preterano sentimentalan film o pevačici umrloj od srčanog udara prouzrokovanog anoreksijom. Kad se film završio, Volasova sestra, koja je pisala master rad na Univerzitetu Virdžinija, rekla je Dejvidu da mora da se odveze nazad u Virdžiniju. Dejvid ju je zamolio da ne ide. Kad je otišla, pokušao je da se ubije pilulama. Preživeo je i prijavio se na psihijatrijsko odeljenje u Urbani, gde je primio terapiju elektrošokovima. To iskustvo ga je užasnulo, ali je mislio da mu je pomoglo. Volasova majka se seća kako je Dejvid izašao iz bolnice nežan poput deteta. „Pitao bi: ’Kako se neobavezno ćaska?’“, priseća se ona. „’Kako znaš koji tiganj da uzmeš iz kredenca?’“
Volas je doneo odluku da pisanje nije vredno rizika po njegovo mentalno zdravlje. Prijavio se na postdiplomske studije filozofije na Harvardu i primili su ga. Filozofija je bila jedino što mu je značilo jednako koliko i pisanje. I ona je mogla da pokrene epifanije. Harvard mu je ponudio stipendiju, a akademska zajednica bi mu pružila stabilniji život, uz zdravstveno osiguranje.
U to vreme Mark Kostelo je počeo da radi kao advokat u Bostonu. Volas je predložio da zajedno iznajme stan. U proleće 1989. uselili su se u jednu trošnu kuću u Somervilu. „U Bostonu je zabavno“, napisao je Volas Boni Nadel u maju 1989. i pozvao je u posetu. „Zabavljaćemo se, slušati rep i Džejmsa Brauna.“ Bunio se protiv očekivanja koja su drugi imali od njega, tako što je mnogo pio i pušio marihuanu.
Devojka s neobičnom frizurom izašla je u avgustu 1989. Privukla je malo pažnje, a mišljenja kritičara su bila podeljena. „Mislio je da je napisao knjigu koja je bolja od Metle…, a onda je ona izašla i doživela totalni fijasko“, priseća se Boni Nadel. A kad je Volas sledeće jeseni počeo da studira na Harvardu, odmah se razočarao. „Studenti su profesorima prali veš i tiskali se oko njih, a on je mislio da je to naprosto apsurdno“, seća se Džejms Volas. „Bio je pisac i očekivao da se prema njemu ophode kao prema sebi ravnom.“ Oko godinu dana posle sloma u Tusonu, Volas je nazvao Kostela iz psihijatrijskog odeljenja na Harvardu, rekavši mu da ponovo mora u bolnicu. Hitna pomoć je odvezla Volasa u Maklin, psihijatrijsku bolnicu u obližnjem Belmontu. Tu su mu prvi put prepisali nardil. „Psihofarmakolog nas je primio nakratko, možda na tri minuta“, rekla je Volasova majka Roling stounu.
U decembru su Volasa pustili i poslali u jednu kuću za rehabilitaciju u Brajtonu, oronulom delu Bostona. „To mesto je nemilosrdno, a ja sam nemilosrdan u nameri da tamo odem“, napisao je Boni Nadel. Postao je ozbiljan u borbi protiv ovisnosti. Učestvovao je u programima za rehabilitaciju alkoholičara i narkomana. Travu je zamenio cigaretama i, na kraju, duvanom za žvakanje, s čim je bezuspešno pokušavao da prekine. Pre sloma, zapisao je svoja zapažanja u sveske. Ponovo je počeo s tim; Ejmi Volas se seća kako je pisao u jednoj svesci sa slikom Mece Dobrića na omotu. Ali otkrio je da je izgubio osećaj predanosti prozi. Bio je na putu da ozdravi, ali se osećao odsutno. U maju 1990. napisao je Džonatanu Franzenu, s kojim se nedugo pre toga sprijateljio: „Trenutno sam patetičan i veoma zbunjen mladić, propali pisac u dvadeset osmoj godini koji je toliko ljubomoran, i grize ga bolesna zavist prema tebi i [Vilijamu] Volmanu i Marku Lejneru, pa čak i dupeglavcu Dejvidu Levitu i svakom mladiću koji sada ispisuje stranice od kojih može da živi, pa ih i potvrđuje na osnovu nekakvog početnog uslova uverenja o smislu i kraju čitavog tog poduhvata.” Dodao je da razmišlja o samoubistvu, „razumnoj, ako ne i poželjnoj opciji u ovom trenutku, s obzirom na celu ovu nesretnu zavrzlamu“.
Normalnost i zadovoljstvo pisanja polako su se ponovo uvlačili u Volasov život. Kao i svi ostali ukućani, imao je posao. Jednog dana trebalo je da unese izmene u kućni red, ali je umesto toga zbrisao, sakrivši se u brajtonsku biblioteku sa Zemljom divova u rukama, avanturističkim romanom za mlade. „Mislio sam da je odlično štivo za čitanje“, napisao je Franzenu. Dodao je: „Voda mi krene na usta kad se setim 1984, ’85, ’86, ’87. Seo bih i kad bih digao glavu prošlo bi nekoliko sati, oko mene bi bio nered ispunjenih svezaka, a osećao bih se isceđeno, pošteno jebano i blaženo.“ Mada, nije bio siguran da su sve te ispunjene sveske vredele truda; sada mu se činilo da ga pokreće „suštinski isprazan nagon da budem deo avangarde i poststrukturalizma i jezičke gimnastike. Zato postajem nezgodan kad mi se učini da neko sugeriše da bi to mogli biti moj glavni motiv i karakter, zato što se bojim da i jeste tako“.
U kući za rehabilitaciju, Volas je upoznao ljude iz drastično različitih konteksta. „Gospodine Hauard“, napisao je svom uredniku, „ovde svi imaju tetovažu ili dosije u policiji ili oba!“ U toj kući je naučio i da se ljudi koji su manji intelektualci često bolje nose sa životom. Njima su parole poput „dan po dan“ zaista od pomoći. Na Volasovo iznenađenje, i njemu su pomogle. Kako je kasnije rekao Salonu, „ideja da nešto toliko jednostavno i, uistinu, toliko estetski nezanimljivo – što se za mene odnosilo na ono što zanemarite zarad zanimljivih, složenih stvari – može istinski da pomogne na način na koji arhi, meta, ironične, postmoderne stvari ne mogu, meni se čini da je to važno“.
Volas je sakupljao priče na terapijskim sesijama, uključujući i svoju. Bivši ovisnici su obožavali da pričaju – deo terapije podrazumevao je ispovedanje. Na kraju su Volasa prebacili u kuću za one koji su se donekle oporavili, a potom u kuću sa samo jednim bivšim ovisnikom pored njega. Volas je jedno vreme predavao na koledžu Emerson. „Morao sam da učim o ljudima poput Stivena Krejna i Idit Vorton“, napisao je Franzenu u oktobru 1991. „Zapravo, to je bio pun pogodak. Nisam imao pojma da su toliko dobri. Sećam se da sam ih nešto malo čitao u srednjoj školi i uglavnom sam se pitao kad će završiti da mogu da pojedem nešto slatko i onda masturbiram.“ Dodao je da je „poslednji tanak sloj buntovništva otpao“.
Pre toga je počeo da radi na „Projektu“ – tako je nazvao svoj drugi roman. U martu 1991. obavestio je Boni Nadel da piše „svakog dana po određenom rasporedu“. Oko godinu dana kasnije obećao joj je da je „plan da ti do aprila predam bar 100 stranica (što bi verovatno bilo otprilike šestina ili sedmina) ovog dugog dokumenta“. Kad ih je napisao, hteo je da ih dobije Džerald Hauard, uz „dugačke beleške objašnjenja i odbrane koje ću nesumnjivo poslati s tekstom“. Još ga je zanimala moć medijske kulture da izvitoperi. A imao je i novi uvid u ovisnost i njenu pogubnost: to mu je pružilo nešto na šta bi mogao upozoravati. Stvorio je lik po imenu Hal Inkandenza, sponu između dva sveta koja je Volas dobro poznavao – Inkadenza redovno puši travu i talentovan je srednjoškolski teniser. Ide na akademiju kojom rukovodi njegova porodica, a istu je pohađao i njegov stariji brat, Orin. Njihov otac, Džejms, filmadžija, izvršio je samoubistvo pošto je napravio kratak film pod naslovom „Beskrajna lakrdija“, snimljen u formatu poznatom kao „kertridž“, koji toliko zaokupi pažnju da svako ko ga gleda izgubi svaku želju. O jednom gledaocu Volas piše sledeće: „Premotao je na početak nekoliko puta i onda konfigurira rekurzivnu petlju. On sedi, predat upihtijanoj večeri, zagledan u 00.20, sad već umokrivši i pantalone i specijalnu fotelju.“ Radnja je smeštena u blisku budućnost: jedna separatistička grupa iz Kvebeka želi da se domogne „Beskrajne lakrdije“, čije su kopije izuzetno malobrojne, kako bi je upotrebila kao terorističko oružje.
Volas je brzo radio u kući koju je delio. Ispunjavao je stranice i stranice svezaka za osnovce, a potom ih prekucavao s dva prsta na starom kompjuteru. U jednom pismu Boni Nadel obećao je: „Ponovo ću biti prozni pisac ili ću umreti pokušavajući da to postanem“.
U junu 1992. Volas se uputio u Sirakuzu. Kirije su bile niske, a Volas je želeo da traume iz Bostona ostavi za sobom. Pronašao je sobu za rad, preko puta prodavnice zdrave hrane. Bila je toliko mala, rekao je prijateljima, da je toplota njegovog tela dovoljna da je zagreje. Vratio se Projektu; pisanje mu je i dalje dobro išlo i ostao je usredsređen. Volas je bio poznat prizor u gradu, u majici kratkih rukava, bapskim naočarima i šortsu, s maramom na glavi. (Časopisu Roling stoun rekao je da ju je nosio da mu glava ne bi eksplodirala.) Pesnikinja Meri Kar, koja je predavala na Sirakuzi i izlazila s Volasom, seća se kako je ispunjavao jeftine sveske „tim sitničavim sitnim nečitkim rukopisom“. Kad mu je dobro išlo, sledeći dan bi koristio istu hemijsku; nazvao bi je svojom „orgazmičkom hemijskom“. Kostelo, koji ga je posetio u Sirakuzi, priseća se kako bi „šetao unaokolo sa sveskom, seo, prekrstio noge i počeo da piše. Koliko god da mu je život bio očajnički, radio je.“
Do maja 1992. poslao je dvesta stranica Beskrajne lakrdije Hauardu, koji ih je pročitao zapanjen. Sada je posmatrao Volasovu ovisnost, pad i oporavak kao „ceremoniju pročišćenja“. Majkl Pič, urednik kuće „Litl, Braun“, koji se sprijateljio s Volasom, takođe je pročitao rukopis. „Želim da izdam ovu knjigu više nego što želim da dišem“, rekao je Boni Nadel. Pič, inače poznat po izdavanju inovativne proze, nadmašio je Hauardovu ponudu ponudivši osamdeset hiljada dolara, te je Volas promenio izdavača.
Volas je sebe podsticao da se otisne od laganog skepticizma Metle… Godine 1993. izjavio je za književni časopis Viski ajland: „Ovo je generacija koja nije nasledila apsolutno ništa u pogledu smislenih moralnih vrednosti, pa je naš posao da ih osmislimo.“ Uočio je sveprožimajuću tugu u zemlji. „Manifestuje se kao vrsta izgubljenosti“, rekao je Salonu, u intervjuu kad je knjiga izašla.
Beskrajna lakrdija je priča o ljudima koji osećaju bol. Negde na početku knjige Hala Inkandenzu hitro odvode na urgentno dok preživljava slom:
Počeće na urgentnom, na prijemnom… ili u prostoriji sa zelenim pločicama nakon prostorije s invazivno-digitalnim mašinama; ili, s obzirom na ova specijalna kola hitne pomoći opskrbljena lekarima, možda u samoj vožnji: neki lekar plave čeljusti ispran do antiseptičkog sjaja sa imenom u kurzivu ušivenim za džep na grudima na njegovom belom mantilu i kvalitetnim naliv-perom iz stonog kompleta, tražiće pored nosila osnovne informacije, etiologiju i dijagnozu po Sokratovoj metodi, redom i stavku po stavku. Prema proceni Oksfordovog engleskog rečnika VI, postoji devetnaest nearhaičnih sinonima za obamro, od kojih je devet latinskog, a četiri saksonskog porekla… Ipak će neki fizikalac, nekvalifikovan, neizbežno – neki pomoćnik medicinske sestre sa na brzinu izgrizenim noktima, neki tip iz bolničkog obezbeđenja, neki umorni bolničar Kubanac koji mi se obraća s jou – biti taj koji će, zagledan dole usred nekog žurnog zaduženja, uhvatiti ono što vidi kao moje oko i pitati: I matori, koja je tvoja priča?
Ovaj pasus nudi nadu kakva se retko sreće u njegovom prethodnom delu: mogućnost da pripovedanje dovede do iskupljenja. Ta ideja je bila okosnica seansi za alkoholičare na koje je išao. Kako je rekao Salonu: „Imam osećaj da mnogi među nama, privilegovanim Amerikancima, kad uđu u rane tridesete, moraju da pronađu način da ostave za sobom ono detinjasto i suoče se s onim što ima veze sa duhovnošću i vrednostima. Verovatno model Anonimnih alkoholičara nije jedini način da se to uradi, ali meni se čini da je jedan od vitalnijih.“
Volasova veza s Meri Kar bila je burna. Meri je poslužila kao nadahnuće za jedan lik u romanu – radio-voditeljku po imenu madam Psihoza koja završi u kući za rehabilitaciju. Volas je istetovirao srce s Merinim imenom u njemu. Pisma koja joj je upućivao potpisivao je kao „Mladi Verter“. Zaprosio ju je. Svađali su se. „Osoba s kojom se otrezniš je kao neko s kim si bio u Vijetnamu“, priseća se Meri Kar. Razišli su se. Jednog dana, kako ona tvrdi, razbio joj je stočić. Poslala mu je račun na sto dolara. Platio joj je i rekao da su ostaci stola sada njegovi. Ona mu je rekla da ih je upotrebila za potpalu i da je kupio samo „polomljenost“.
U proleće 1993. Volas je Piču predao prve dve trećine Beskrajne lakrdije – nekih četiri stotine hiljada reči. Pič, izdavač Rika Mudija i Marka Lejnera, nije imao poteškoća u razumevanju Volasove estetike. Napisao mu je: „To je roman sačinjen od krhotina, gotovo kao da je priča nešto polomljeno, a neko kupi njene delove.“ Upozorio je Volasa da će, tim tempom, knjiga na kraju imati „više od 1200 stranica“.
Tog proleća Volas je prihvatio posao kao predavač na Državnom univerzitetu Ilinoj, u Normalu, gde se otvorio centar za savremenu književnost. Napisao je veliki deo Beskrajne lakrdije, te je u Normalu počeo pripreme da se skrasi. Kupio je svoju prvu kuću, na periferiji Blumingtona, gradića pored Normala. Radovalo ga je što se vratio na Srednji zapad. Nabavio je svog prvog psa, Dživiza, u azilu, i počeo da radi kod kuće. Izabrao je sobu u kojoj će pisati i okrečio je u crno, a potom je u nju stavio na desetine starih lampi. Više je voleo društvo lokalnog stanovništva nego profesora, i smatrao je za važno da bude dostupan svojim studentima, posebno onima koji su prolazili kroz lične krize. Većini ljudi je rekao da ne koristi elektronsku poštu, ali je svojim studentima dao jednu adresu. Odlomci Beskrajne lakrdije počeli su da izlaze u časopisima, ali je on obezvređivao svoju sve veću književnu slavu. Kolega Dag Hese je pogrešio kad je pohvalio jedan Volasov esej. „Napravio je gest kao da briše dupe jednom rukom, a drugom pokazuje na svoja usta“, seća se Hese. „Vrlo, vrlo brzo sam naučio da ne idem dalje od ekvivalenta za ’Kakvo je vreme?’“
U Blumingtonu se Volas borio s dužinom svoje knjige. Došao je na ideju da je skrati pomoću napomena na kraju teksta. U aprilu 1994. predstavio je tu ideju Piču, dodavši: „Postao sam snažno vezan za tu strategiju i boriću se svim silama da je sačuvam.“ Objasnio je da mu endnote „omogućavaju da primarni tekst učini čitljivijim dok istovremeno 1) omogućavaju diskurzivan, nametljiv autorski stil, a da ne fineganizuju priču, 2) podražavaju poplavu informacija i sortiranje podataka za koje očekujem da će igrati još veću ulogu u američkom životu za petnaest godina, 3) imaju daleko više tehničke/medicinske uverljivosti, 4) omogućavaju čitaocu/primoravaju ga da doslovno fizički ide ’napred-nazad’ na način koji simpatično podražava neke od tema priče… 5) emotivno mi pružaju osećaj kao da zadovoljavam tvoj zahtev da se tekst sažme, a da ne žrtvujem ogromne količine materije.“ Rekao je i: „Molim se da ovo nije nimalo nalik hipertekstu, ali mi se čini da je zanimljivo i da predstavlja najbolji način za postizanje željenog krivudavog zapleta koji se odmotava.“ Pič se usprotivio ponudivši fusnote, koje bi za čitaoce bile zgodnije, ali je naposletku pristao.
Iako je Beskrajna lakrdija počela kao knjiga s Halom Inkandenzom u središtu, kako se razvijala Volas je pažnju preusmerio na lik Dona Gejtlija – nekadašnjeg ovisnika o demerolu i člana udruženja anonimnih alkoholičara, sada nadzornika jedne kuće za rehabilitaciju u podnožju brda na kom je teniska akademija gde Hal igra. Gejtli, koji je kao dete dobio nadimak V. N. M. (Veliki Neuništivi Moron), nežni je siledžija. Kasnije u knjizi, kvebeški separatisti ga pogode u rame dok on štiti svoje štićenike, pa mnoge stranice među poslednjih nekoliko stotina dočaravaju Gejtlijeve misli dok leži nepokretan u bolničkom krevetu i razmišlja o svom životu. Stoga što odbije da uzme lekove protiv bolova, Gejtli je u agoniji, ali pronalazi način da uđe u svoju patnju. „Mogao je da podnese dekstralni bol“, razmišlja on. „Nijedan tren tog bola nije bio nepodnošljiv… Ovo mu nije bilo jasno dosad, to kako nije u pitanju samo prevazilaženje žudnje za nekom Supstancom: sve nepodnošljivo bilo je u glavi, bilo je glava koja ne Istrajava u Sadašnjost već preskače zid i izviđa situaciju i onda se vraća s nepodnošljivim novostima.“ Gejtli je prvi lik čija muka, čini se, dotiče Volasa. Gejtlijevo sanjarenje je brzo napisao; čak je Dživiza poslao od kuće da bi mogao neprekidno da radi. (U razgovoru s Kostelom, rekao je da mu toliko dobro ide da „ne oseća svoje dupe na stolici“.) Beskrajna lakrdija se završava s Gejtlijem kako, u magnovenju, zamišlja miran kraj, možda sopstvenu smrt: „A kad se povratio, ležao je na leđima na plaži u ledenom pesku, i kiša je padala iz niskog neba, i već je uveliko bila oseka.“
Volas je Piču poslao preostalih šest stotina stranica rukopisa u leto 1994. Pič nije očekivao da će Gejtli zauzeti tako važno mesto. „Kraj romana, užas Gejtlijevog dosezanja dna, predivan je i izuzetno, izuzetno tužan“, napisao je Volasu u decembru. Izrazio je, međutim, zabrinutost zbog mnogih nedorečenih delova romana. Ranije je upozorio Volasa da bi se čitalac, posle toliko mnogo stranica, mogao osetiti kao da mu pripada da „otkrije ko ili kako ili zašto“.
Volas je bio sigurniji u svoj književni pristup nego kada je izdao Metlu… Znao je šta želi da razreši, a šta ne. Napisao je Piču da „do kraja znamo tačno šta se dešava Gejtliju, oko 50% onoga što se desilo Halu, i tek pokoji nagoveštaj onog što se dogodilo Orinu. Mogu ti dati teorijsko-strukturni argument u 5.000 reči o tome, ali hajde da jedan drugog poštedimo, važi?“
Pič je predložio da se delo ozbiljno skrati i Volas je mnoge predloge prihvatio. Na kraju je naučio da briše pasuse koji mu se dopadaju iz kompjutera da bi sebe sprečio da ih vrati u tekst. Sve u svemu, dostavio je 1.700 stranica, od kojih je Pič izbacio nekoliko stotina. Prva verzija je otišla sa spiskom ispravki koje štamparu nisu dostavljene pre krajnjeg roka.
Beskrajna lakrdija, izdata u februaru 1996, ubrzo je postala totem za mlade. Postmodernistički vrhunac je davno prošao; minimalizam je bio u opadanju. Širom su se otvorila vrata za Volasovu nejasnu iskrenost. Njegov „nagon da nadmudri svaku misao i tvrdnju postao je nešto poput generacijskog stila“, kaže Džerald Hauard. Jednog dana, Hauard je šetao ulicom Vest brodvej na Menhetnu i naišao na dugačak red ljudi koji čekaju da čuju Volasa kako čita u knjižari Ricoli. „Obožavali su ga“, seća se. „Dotakao je ljude na neki duboko ličan način.“
Volasu se nije dopalo da bude predmet tolike pažnje. Napisao je Donu DeLilu, s kojim je počeo da se dopisuje, da je „dao sve od sebe da kaže istinu i bude ljubazan prema novinarima koji nisu pročitali knjigu nego su samo hteli da razgovaraju o ’prašini’ što se digla oko nje i delovali kao da namerno ignorišu činjenicu da su upravo članci o prašini njeni tvorci (nekih nedelju dana mi se činilo da je ta knjiga postala Najviše Fotografisana Štala,5 svi su bili neverovatno uzbuđeni zbog neverovatnog uzbuđenja oko knjige za koju je potrebno preko mesec dana mukotrpnog rada da bi se pročitala).“
Čim je mogao, završio je s promocijama i povukao se u Blumington, u svoju kuću, sa Dživizom i Drounom – lutalicom koji se priključio njemu i Dživizu dok su jednog dana trčali. Posle Beskrajne lakrdije osećao je anksioznost zbog svog rada. Volas je pre toga pitao DeLila da li je to normalno. DeLilo ga je uveravao da jeste, pozivajući se na reči Henrija Džejmsa: „Sumnja je naša strast.“ Dodao je da „neki pisci možda moraju da napišu 2, 3 knjige, recimo na sredini karijere, pre nego što se sete da pisanje može da bude i zabavno“.
Volas je uspešno radio na nekim pričama koje su kasnije izašle u zbirci Zaborav iz 2004. U priči „Duša nije kovačnica“, jedan čovek se priseća svog detinjstva i pita se kako je njegov otac istrpeo jednoličnost posla kao statističar osiguravajućeg zavoda. „Istinu govoreći, nemam pojma o čemu je razmišljao, kakav je njegov unutrašnji život mogao biti“, priznaje sin. Volas je počeo i da razvija zanimanje za novinarstvo. Mogao je na neposredniji način da prenese svoju poruku da je Amerika istovremeno prezasićena zabavom i tužna. Otputovao je na krstarenje iz Floride da bi probao paket hedonizam, i zabeležio nonšalantnu okrutnost sajma jastoga u Mejnu. „Da li je u redu da biće koje oseća skuvamo živo zarad pukog zadovoljenja čula ukusa?“, pitao je.
No, nije bio ispunjen. Kada ga je Čarli Rouz intervjuisao 1997, Volas je rekao: „Veliki deo mog trenutnog problema jeste to što me zapravo ne čeka prilika za uspeh, pa sam nekako otvoren za predloge za čim treba juriti.“ DeLilu je napisao da misli da zna šta nedostaje da bi pokrenulo njegovu prozu: „Verujem da priželjkujem zreo zdrav razum, što mi se čini jedinom čistom vrstom herojstva koja danas postoji.“
Bledi kralj, kako je Volas naslovio sledeći roman, treći po redu, da ga je završio, stigao je do trećine, po Volasovoj proceni za Boni Nadel iz 2007. Taj roman nastavlja Volasovu preokupaciju obzirnošću. Bavi se bivstvovanjem u trenutku i obraćanjem pažnje na bitne stvari, a usredsređen je na grupu od nekoliko desetina poreznika zaposlenih na Srednjem zapadu. Posao im je monoton, ali dosada ih, pokazuje Bledi kralj, na kraju oslobađa. U jednoj kucanoj poruci koju je Volas ostavio među papirima izložena je ideja romana:
„Blaženstvo – radost iz trenutka u trenutak i zahvalnost zbog dara života, svesti – nalazi se s druge strane ubistvene, ubistvene dosade. Dobro obrati pažnju na najdosadniju stvar koju možeš da pronađeš (prijava poreza, te-ve prenos golfa) i, u talasima, preplaviće te dosada kakvu nikada nisi osetio i skoro te ubiti. Izdrži to i biće kao da iz crno-belog ulaziš u boju. Kao voda posle mnogo dana provedenih u pustinji. Instant blaženstvo u svakom atomu.“ Na jednom drugom papiru, Volas je otkucao mogući epigraf knjige iz prozne pesme Frenka Bidarta, „Borhes i ja“: „Ispunjavamo unapred date forme i kada ih ispunimo promenimo ih i promenimo se.“
Problem je bio kako dramatizovati tu ideju. Majkl Pič ukazuje na to da je Volas izborom poreske kao predmeta pažnje „sebi postavio zadatak gotovo upravo suprotan od onog kako proza funkcioniše“, a to podrazumeva „izbacivanje onoga što nije posebno zanimljivo“. Volasovo rešenje je bilo da tu naoko inertnu materiju preplavi svojim mislima u punom zamahu. Ako njegovi likovi i jesu sitne birokrate, robusna iskrenost njegovog pisanja – njegova spremnost da umre za čitaoca – sprečila bi vas da ih omalovažavate.
U jednom poglavlju Volas pripoveda duhovno buđenje studenta po imenu Kris Fougl:
Bio sam sâm, obučen u donji deo sintetičke trenerke i crnu Pink Flojd majicu, pokušavao da vrtim fudbalsku loptu na prstu i gledao CBS-ovu sapunicu „Dok se svet okreće“ na malom crno-belom zenitu u sobi… Naravno, uvek sam mogao da čitam ili učim za završne ispite, ali ja sam bio otpadač… Uglavnom, sedeo sam i pokušavao da vrtim loptu na prstu i gledao sapunicu… a na kraju svakog reklamnog bloka zaštitni znak serije – snimak planete Zemlje iz svemira, kako se okreće, pojavio bi se i glas koji je najavljivao dnevni program mreže CBS rekao bi: „Gledate ’Dok se svet okreće’“, što je kako se činilo, baš tog dana, govorio sve oštrije svaki put – „Gledate ’Dok se svet okreće’“ dok ton naizgled ne bi postao gotovo sumnjičav – „Gledate ’Dok se svet okreće’“ – dok mi najednom nije sinulo od očigledne realnosti izjave… Kao da se spiker sa CBS-a obraćao direktno meni i drmusao mi rame ili nogu kao da pokušava da probudi nekog iz sna – „Gledate ’Dok se svet okreće’“… Ja ništa nisam značio. Ako sam želeo da imam neku važnost – makar i samom sebi – morao sam da postanem manje slobodan, tako što ću odlučiti da izaberem na neki konačan način.
Fougl odluči da se priključi Poreskoj upravi i uskoro odlazi u Peoriju na obuku. Uviđa da nije lako prizvati neprestanu budnost potrebnu da bi se obavljao posao poreznika. Jednom od Fouglovih kolega, Lejnu Dinu mlađem, poseban problem predstavlja isključivanje spoljnog sveta. Dok obrađuje obrasce, Din pokušava da zamisli sunčanu plažu, kako ga je agencija naučila dok im je davala uvodna uputstva. Ali on ne može da održi tu sliku – u njegovom umu ona se pretvara u sivo prostranstvo prekriveno „mrtvim kelpom nalik kosi utopljenikâ“. Kada ga dosada savlada, on razmišlja o samoubistvu kao mogućnosti. „Imao je osećaj da nekakva ogromna rupa ili praznina propada u njemu i nastavlja da pada i uopšte ne pada na tlo“, piše Volas.
Drugi poreznici su stručnjaci. Jedan po imenu Mičel Drinion toliko je usredsređen i miran da levitira dok radi. „Drinion je Srećan“, napisao je Volas u jednoj od svezaka u kojima je vodio beleške dok je pisao Bledog kralja. Neki drugi poreznik ume da recituje niz brojeva koji ga odvode u stanje uzvišene koncentracije. Ima tu i jedan anksiozan mladi poreznik koji se u srednjoj školi nekontrolisano znojio i trčao u ve-ce gde mu se „toaletni papir po celom čelu pretvara u grmuljčiće i kuglice“. Boji se da razmišlja o strahovanju, da ne bi iznenada počeo da strahuje i oznojio se – on je žrtva „beskrajne dvorane ogledalâ straha u kući smeha“. U tišini proučavanja poreskih obrazaca on traga za pribranošću.
Bledi kralj ne napušta postmodernizam u potpunosti: roman je strukturiran kao parodija memoara. U poglavlju pod naslovom „Predgovor autora“ Volas obaveštava čitaoca da je on nekada radio za Poresku upravu. Kad pristupe birokratskim krugovima, otkriva on, poreznici dobijaju novi broj socijalnog osiguranja; kada tamo prihvatite posao to je kao da ste se „ponovo rodili“. (Ta dosetka je čista izmišljotina.) Sredinom osamdesetih, objavljuje Volas, on je postao broj 947-04-2012. Kad su ga uhvatili kako prodaje seminarske radove i suspendovali na pripremnom koledžu, tražio je posao, pa se prijavio da radi u Poreskoj upravi. Uprava ga je zaposlila kao „crva“ – to su ljudi koji prvi pregledaju pristigle prijave poreza. „Stigao sam na obradu pristiglih prijava u Poresku upravu u Lejk Džejmsu, država Ilinoj, 047, negde sredinom maja 1985.” Piše Volas. (Sledi digresija – duga napomena o istorijatu Lejk Džejmsa, praćena komentarom o zbrci nastaloj zbog toga što su poštanska adresa i adresa zgrade Poreske uprave u različitim gradovima.) Kad je stigao u Sektor za prijem i obradu poreskih prijava, kaže Volas, čekao ga je poseban tretman jer su ga pomešali s nekim drugim Dejvidom Volasom – moćnim računovođom koji se kod njih prebacio iz Rima u državi Njujork. Veći deo poglavlja svi u Poreskoj upravi misle da je Dejvid Foster Volas taj drugi Volas, obezbedivši tako autoru dvojnika da ide uz njegov fikcionalni preporod.
Na svojoj nezasluženoj ekskluzivnoj turneji, Volasu se ukaže jedan drugačiji svet – mirniji, obeležen „tišinom… istovremeno čulnom i neskladnom“. Njegova brbljiva domaćica, g. Neti-Neti, slučajno otvara pogrešna vrata i pokazuje mu prostoriju u kojoj poreznici u tišini obavljaju svoj posao. Volas je opisuje kao nekakav manastir: „Ugledao sam dugu prostoriju punu revizora u dugim redovima i kolonama neobičnih trpezarijskih ili radnih stolova, od koji je svaki (sto) imao izdignut niz poslužavnika ili korpi pričvršćenih na radnu površinu, sa stonim lampama savitljivih vratova koje su i same pod određenim uglovima pričvršćene za te razvučene nizove, tako da je svaki revizor radio osvetljen malim, uskim krugom svetlosti… Red za redom, protezali su se do nekakve tačke nestajanja blizu pozadinskog zida prostorije.“ Volasov nemirni um još nije spreman za taj raj. G. Neti-Neti ga užurbano odvodi.
Volas je počeo da istražuje za Bledog kralja ubrzo pošto je izašla Beskrajna lakrdija. Krenuo je na časove računovodstva. Proučavao je publikacije Poreske uprave. „Trebalo je da ga vidite s našim računovođom“, priseća se Karen Grin. „Rekao bi nešto poput: ‘Šta je bilo s 920S?’” Uživao je u savladavanju tehničkih pojedinosti poreske birokratije – njenih doktrina, načina razmišljanja, vokabulara. Prikupio je na stotine stranica istraživanja o dosadi, u pokušaju da je razume na gotovo neurološkom nivou. Proučio je etimologiju te reči i bio zaintrigiran činjenicom da se reč „dosađivati“ u jeziku pojavila 1766, dve godine pre nego što je „zanimljiv“ poprimio značenje „privlačan“. (To otkrovenje stavlja u usta duha jednog poreznika koji teši Lejna Dina mlađeg dok ovaj očajava.)
Volas je počeo da piše Bledog kralja negde 2000. Kako je bio oštar kritičar vlastitog dela, prijateljima bi retko prijavio da nešto na čemu radi dobro ide. Ali njegove žalopojke zbog ove knjige učinile su im se posebno upečatljive. Pič se priseća jedne vožnje kolima s Volasom kad ga je čuo da poredi pisanje tog romana s „pokušajem da se komad šperploče nosi po vetrovitoj oluji“. Nekom drugom prilikom, Volas mu je rekao da je napisao „dvesta stranica, od kojih je možda četrdeset upotrebljivo“. Osmislio je neke zanimljive likove, ali mu je forma knjige izmicala. Džonatanu Franzenu je napisao 2004. da bi mogao da je završi kad bi napisao „rukopis od 5.000 strana i onda ga istrebio za 90%, a od same te ideje nešto u meni usahne i istinski se zainteresuje za zanokticu ili ugao pod kojim svetlost pada napolju“.
Volasove književne frustracije bile su u suprotnosti sa njegovom sve većom ličnom srećom. Godine 2002. počeo je da se zabavlja s vizuelnom umetnicom Karen Grin. Tražila je od njega dozvolu da priču „Depresivna osoba“ pretvori u seriju ilustrovanih panela. „Depresivna osoba je trpela stravičan i stalan emocionalni bol,“ počinje priča, „a nemogućnost da podeli ili artikuliše taj bol bila je sama po sebi sastavni deo bola i faktor doprinosa njegovom suštinskom užasu.“ U priči „Depresivna osoba“, sobom zaokupljena devojka koju je teško voleti ide od prijateljâ do terapeuta u potrazi za saosećajnim slušaocem. Samo joj stvarni ljudski kontakt može doneti poboljšanje. Kraj Volasove priče ne nudi razrešenje. Karen Grin je htela da ponudi novu verziju Volasa, u kojoj je na poslednjem panelu depresivna osoba izlečena. Volas joj je to dozvolio. Kad je video šta je uradila, bio je srećan. Rekao joj je da je to sada priča koju će ljudi želeti da pročitaju.
Zaljubili su se jedno u drugo. Volas je precrtao Merino ime na tetovaži i stavio zvezdicu ispod srca; niže je stavio još jednu zvezdicu i dodao ime Karen, pretvorivši svoju ruku u živu fusnotu. Volas i Karen Grin su se venčali u Urbani 2004, u prisustvu njegovih roditelja. Volas je pre toga prihvatio posao predavača na koledžu Pomona u Klermontu u Kaliforniji. „Na Pomoni imam tezgu snova“, hvalio se Biliveru 2003. „Radim manje ili više šta hoću.“
Karen Grin im je izabrala kuću u rančerskom stilu u Klermontu. Volas je svoju veliku zbirku lampi i knjiga odneo u garažu i počeo da piše. Ne bi uvek ostajao u svom radnom kutku. Karen Grin se seća kako se onim danima kada mu je teško išlo premeštao iz garaže u gostinsku sobu, gde je bio još jedan kompjuter, a onda u dnevnu sobu, da bi pisao rukom, s čepovima u ušima – „sejući intelektualni i ostali otpad“.
Karen Grin je imala sina iz prethodnog braka, tinejdžera po imenu Sterling, i on bi nekad dolazio u posetu. Volas, koji nikada nije mislio da je stvoren da bude otac, povezao se s dečakom. Zajedno su igrali šah, a obično bi pobedio Sterling. Volasa je predavanje počelo da umara, ali je i dalje uživao u kontaktu sa studentima. Studentkinja Keli Natoli seća se da se Volas predstavio na prvom času kreativnog pisanja sledećim rečima: „Trebaće mi otprilike dve nedelje da zapamtim sva imena, ali kad vam jednom naučim imena, zapamtio sam ih za ceo život. Vi ćete zaboraviti ko sam ja pre nego što ja zaboravim ko ste vi.“
Volasa je oduševljavalo to što mu je privatni život bio u redu: smatrao je to dokazom svog sazrevanja. Zadirkivao je Karen kako je dobar muž. Ona se seća kako bi rekao „Bacio sam đubre. Jesi videla?“ ili: „Stavio sam čaj da ti se skuva dok se ne dovezeš do kuće.“ I Karen je bila dobra partnerka za Volasa – puna podrške i obrazovana, a lišena strahopoštovanja prema njemu. „Šalili smo se na račun toga koliko možeš da iritiraš čitaoca“, seća se Karen Grin. Umeo je da bude zahtevan. Noću bi je preklinjao da se ne razboli ili da ne umre.
Dok je radio na Pomoni, Volas je izdao Zaborav: poslednja priča je o čoveku kojem toliko lako polazi za rukom da stvara veliku umetnost da može da je ekskretira. Pisao je i eseje, izdao je knjigu o beskonačnosti, i otišao na Vimbldon da za Tajms napiše članak o Rožeru Federeru. DeLilu je napisao: „Ne znam zašto srazmerna lakoća i zadovoljstvo pisanja dokumentarne proze neizostavno potvrđuju moj osećaj da je književna proza zapravo Ono Čime Treba Da Se Bavim, ali zaista to čine, i sad sam se vratio, šibam (u svakom smislu te reči) i hranim korpu za smeće.“
Bledi kralj je bio vrlo ambiciozno osmišljen roman. Trebalo je da pokaže ljudima kako da se izoluju od toksične frenetičnosti američkog načina života. Morao je biti emotivno angažovan i moralno razborit, te da pripoveda o dosadi dok se istovremeno povinuje fizici čitanja. I morao je da prenese poruku da je ličnost koja prenosi milost upravo onakva kakva Volas nije. Volas je 2005. u svoju svesku zapisao sledeće: „Retki su, ali su među nama. Ljudi koji mogu da postignu i održe određeno stabilno stanje koncentracije, pažnje, uprkos onome što rade.“ Nije mu promaklo da je njegov neuspeh da napiše tu knjigu dosezao meta nivo – nije mogao da je napiše jer ni sam nije bio u stanju da zanemari buku savremenog života.
Volas je, međutim, dobro počeo. Pronašao je zabavan stil koji drži pažnju i dočarava obazrivost bez svečanog tona. Možda bi neko drugi dok čita taj roman – Volas ga nikome neće pokazati – bio zadovoljan. No, njega je uhodila vlastita briljantnost iz prošlosti. U „Predgovoru autora“, Volas uverava čitaoca da je „poslednje što ova knjiga nudi nekakvo pametno metafikcionalno prcanje u mozak“. Kaže i: „Ovakvi simpatični paradoksi koji sami na sebe upućuju malo su mi i naporni – bar sad kad imam preko 30 godina.“ A ipak je pisao o „Dejvidu Volasu“ u dugim, rekurzivnim rečenicama, sa fusnotama.
Bledi kralj je polako nastao. U jednoj od Volasovih svezaka stoji rečenica koja nagoveštava da mu se ukazao okvir za zaplet: grupa zlikovaca u Poreskoj upravi pokušava da se domogne tajni jednog poreznika posebno nadarenog za održavanje stanja visoke koncentracije. Bila je to domišljata zamisao, odjek kvebeških zlikovaca iz Beskrajne lakrdije. Nije jasno da li je Volas sledio tu ideju, ali ako i jeste, nije ga zadovoljila. „Pojedini delovi ove knjige ne bi bili tako teški za čitanje“, napisao je Boni Nadel 2007. „Više je do njihovog međusobnog rasporeda, broja likova, itd.“
Volas bi povremeno ostavio Bledog kralja po strani, pa bi onda ponovo počeo da radi na njemu. Rečenice je stalno iznova doterivao. U nekoliko odeljaka postigao je ono što želi, ili je došao blizu cilja. U Njujorkeru je 2007. izdao jedan mali deo romana, usredsređen na raniju odluku Lejna Dina mlađeg da ima dete sa ženom s kojom izlazi. Fotografija tog deteta na radnom stolu teši Dina dok razmišlja o samoubistvu. Jedna druga epizoda je stigla do Harpersa, pod naslovom „Filijala pokornosti“, a u njoj se smirenost izvesnog poreznika prenosi preko preteće bebe njegovog kolege.
Volas je shvatao da ne mora da nastavi s radom na Bledom kralju. Postao je glasan kritičar Bušove administracije. „U ovom trenutku, ja sam strastveni pristalica pobune“, rekao je za Biliver 2003. „Još gore od toga: osećam toliko duboku, instinktivnu antipatiju da mi se čini da ne mogu da razmišljam, govorim ili pišem o sadašnjoj administraciji na bilo kakav pravedan ili slojevit način… Moj plan u narednih četrnaest meseci jeste da idem od vrata do vrata i delim koverte. Možda čak i da nosim bedž. Da pokušam da se stopim s drugima u demografski značajnu masu. Da se posebno potrudim da vežbam strpljenje, učtivost i maštu prema onima s kojima se ne slažem. I da češće koristim konac za zube.“ U jednom i-mejlu, Karen Grin mi je rekla da „je uglavnom držao besne govore i delio lovu, držao besne govore i delio lovu“, što se odnosilo na oboje.
Volas i Karen Grin su razgovarali o tome da on prestane da piše. „Govorio je da bi otvorio azil za pse“, priseća se ona. „Ko zna“, napisao je Franzenu o toj zamisli. „Život je, bogami, kratak.“ Razmišljao je da se posveti dokumentarnoj prozi. Članak o Federeru mu je doneo zadovoljstvo. Prestao je s dokumentarnom prozom na izvesno vreme, da vidi hoće li mu to olakšati pisanje književne proze – da li je rad za časopis rasipao njegovu sposobnost da završi Bledog kralja? „Izluđivala ga je pomisao da je na njemu radio toliko dugo“, seća se Karen Grin.
Volas je pokušao da stvari sagleda iz šireg ugla. U julu 2005. napisao je jedan i-mejl Franzenu: „Karen se ubija od posla preuređujući kuću. Ja sedim u garaži, klima radi punom parom, radim vrlo malo i s mnogo pauza, i osećam se (nekim danima) veoma nevoljno i ambivalentno i bolno. Umoran sam od samog sebe, čini mi se: umoran od svojih misli, asocijacija, sintakse, različitih verbalnih navika koje su od otkrića prešle u tehniku, a onda u tik. Ovo je mračan period što se posla tiče, a opet vrlo lagan i lep period u svim ostalim aspektima. Sve u svemu, osećam da napredujem i prilično sam srećan.“
Šest meseci kasnije, u nekom drugom i-mejlu upućenom Franzenu, govorio je o „mnogo, mnogo ispisanih stranica, potom bačenih ili zapečaćenih u kutiji“. Napisao je: „Čitava ova stvar je kao tornado koji neće da utihne dovoljno dugo da bih mogao da procenim šta je korisno, a šta ne“, i dodao: „Mozgao sam i mozgao o svemu tome sve dok me mozak nije zaboleo. Možda je rešenje u tome da prosto treba uložiti više truda nego što sam ja spreman da uložim da bih ostvario ono što želim. To bi zaista bila turobna stvarnost, ako je reč samo o tome.“ U istoj poruci kaže koliko se divi Filipu Rotu, koji je tada živeo u „dostojevskijanskom zlatnom dobu“, kako ga je on video.
U svom poslednjem velikom intervjuu, za Le Nouvel Observateur u avgustu 2007, govorio je o raznim piscima kojima se divio – između ostalih, o Sent Polu, Rusou, Dostojevskom – dodavši sledeće: „Čini mi se da su zavidni i priželjkivani kvaliteti kod njih oni ljudski – reč je o kapacitetima duha – a ne tehničke sposobnosti ili posebni talenti.“ Više nije bio siguran u to da je on tip osobe sposoban da napiše roman koji je želeo da napiše.
Otprilike u to vreme, Volas je pisao Boni Nadel, i rekao joj da mora da „da sebe prinudi/na sebe izvrši pritisak da prestane da gubi vreme tako što se dvaput nedeljno predomišlja u vezi s knjigom i jednostavno je napiše“. Pripremio je tabak od oko sto pedeset strana Bledog kralja s namerom da ih pošalje Piču. Bilo je pregršt jednako zaokruženih stranica – među njima i priča o Drinionu koji levitira – ali ih, iz ko zna kog razloga, nije uvrstio. „Mogao bih da uzmem par godina neplaćenog odsustva na Pomoni i pokušam da završim roman“, napisao je Boni Nadel. Kad ga je podržala, odgovorio je s više oklevanja: „Daj mi da dobro mućnem glavom. Možda do kraja leta neću imati neku zaokruženu celinu.“ U junu je Franzenu poslao i-mejl: „Lomim se između (a) rada da bih prikupio dovoljno materijala da uzmem avans, i (b) povlačenja u očaj, dok razmišljam… kako ću sve baciti i početi ispočetka“.
U međuvremenu, Volas je postajao sve uvereniji u to da ga nardil možda ometa u radu na Bledom kralju. Efekat izopačenosti zbog antidepresiva dugo ga je mučio. U „Planeti Trilafon“, priči koju je napisao dok je bio na Amherstu, njegov lik kaže: „Na antidepresivima sam, koliko, oko godinu dana, i valjda se osećam kao da sam u dobroj meri pozvan da kažem kakvi su. U redu su, stvarno, ali su u redu na isti način na koji bi, recimo, bilo u redu živeti na nekoj drugoj planeti koja je topla, udobna i ima hranu i vodu: bilo bi u redu, ali to ne bi bila dobra stara Zemlja.“
Bilo je i drugih važnih razloga da se skine s nardila. Taj lek je mogao da prouzrokuje probleme s krvnim pritiskom, što ga je sve više brinulo kako se približavao srednjem dobu. U proleće 2007, kad je otišao u persijski restoran i vratio se s jakim bolovima u stomaku, doktor koji mu je rekao da je nardil možda izazvao lošu reakciju na obrok, dodao je da sada postoje i bolje opcije – nardil je nazvao „prljavim lekom“.
Volas je u tome video priliku. Rekao je Karen Grin da hoće da proba neki drugi antidepresiv. „Znaš šta? Slažem se“, priseća se ona svog odgovora. Znala je da mu ta odluka teško pada. „Osoba koja je trebalo da se skine s lekova što je možda održavaju u životu nije bila ona koju je voleo“, kaže ona. „Nije želeo da mu do pisanja bude stalo onoliko koliko mu jeste bilo stalo.“
Ubrzo potom je prestao da koristi taj lek. Ispočetka je osećao da se proces dobro odvija. „Osećam se pomalo ’neobično’, samo tako to mogu da objasnim“, napisao je Franzenu u i-mejlu u avgustu. „To je sve očekivano (22 godine i tako to), i nisam previše uznemiren.“ Mesec dana kasnije bio je više zabrinut: „Pisao bih nešto s lakoćom, a onda bih na to zaboravio. Ovo je najteža faza ’procesa prečišćavanja’ do sada; pomalo me podseća na ciklus hemoterapije, onako kako je ja zamišljam.“ Ostao je „prilično uveren u to da će s vremenom proći“. Tri meseca kasnije, napisao je Boni Nadel: „Prednost: izgubio sam 13,5 kila. Mana: nisam ni pomislio na rad otprilike od septembra. Računam da će proći još 90 dana pre nego što iole budem očekivao nešto od sebe – psihijatar/stručnjak kaže da je to prilično zdrav stav.“
Otkad je prestao da bude ovisnik, lekovi su za Volasa bili zabranjeni; zbog toga što odbije da uzme omamljujuće lekove protiv bolova pošto ga ustrele, Don Gejtli postaje junak Beskrajne lakrdije. U jednom trenutku pošto se skinuo s nardila, Volas je odlučio da pokuša bez antidepresiva. Zbog istorije njegove bolesti, Karen Grin se zabrinula. Seća se kako je razmišljala da će njenom mužu biti potrebno „jungovsko čudo“. Na jesen su Volasa morali smestiti u bolnicu zbog teške depresije.
Kad je izašao, doktori su mu prepisali druge antidepresive. No, sudeći po Karen Grin, on je tada bio suviše uspaničen da bi im dao šansu da deluju. Preuzeo je zadatak da sebe održi zdravim, nadmudrujući se s doktorima i njihovim receptima. Kad bi probao neki novi lek, pročitao bi da je moguća nuspojava anksioznost, i to bi bilo dovoljno da ga previše uznemiri da bi nastavio da uzima dotični lek. Našao se u dvorani ogledalâ straha.
I dalje je zapisivao u svesku, ali se retko vraćao pozamašnom rukopisu. Bledi kralj se nekada odnosio na Poresku upravu, ili pak na stanje zadovoljstva i usredsređenosti koje je knjiga promovisala; ali, napisao je u jednoj svesci, postao je sinonim za depresiju koja ga je mučila.
Nije svaki dan bio loš. Predavao je. Pisao je i-mejlove prijateljima. On i Karen Grin su pokušavali da održe svoje živote. Kako je oduvek bio samokritičan, Volas je dobre dane ocenjivao kao „4+“ ili kao „oprezno optimistične“. Njih dvoje su se šalili na račun nezamislivog. Karen Grin ga je upozorila da će, ako se on ubije, ona postati „Joko Ono književnog sveta, žena sa svom onom kosom koja te je dovela u red i vidi šta se desilo“. Dogovorili su se da Volas od nje neće tražiti da pogađa kako mu je.
Tokom proleća 2008. činilo se da ga je nova kombinacija antidepresiva stabilizovala. Kada su ga iz časopisa
Dži-kju zamolili da napiše esej o Obami i retorici, osećao se gotovo dovoljno dobro da to uradi. Rezervisali su mu hotelsku sobu u Denveru. No, on je otkazao. Tog juna se godišnji skup knjižara odigravao u Los Anđelesu, i Volas se odvezao tamo da bi večerao s Pičom, Boni Nadel i još nekoliko ljudi. Piča je zaprepastila Volasova mršavost. Na Volasov zahtev, Boni Nadel je objasnila uredništvu časopisa da je imao stomačnih tegoba. „Moralo je zvučati dovoljno ozbiljno da bi objasnilo zašto nije mogao da putuje“, seća se ona.
Desetak dana posle večere, Volas je otišao u jedan motel udaljen oko petnaest kilometara od njegove kuće i popio prekomernu dozu pilula. Kada se probudio, pozvao je Karen Grin, koja ga je celu noć tražila. Kad su se videli u bolnici, rekao joj je da mu je drago što je živ. Izvinio se što ju je primorao da ga traži. Promenio je doktora i pristao da ponovo proba terapiju elektrošokovima. Užasavala ga je pomisao na to – u Urbani mu je privremeno izbrisala kratkoročno pamćenje – ali je otišao na dvanaest tretmana. Nisu mu pomogli.
Briga o Volasu je iscrpljivala. Jednom prilikom Karen Grin nije izašla iz kuće devet dana. U avgustu joj je sin zadobio sportsku povredu i htela je da bude s njim. Volasovi roditelji su došli da preuzmu brigu o Dejvidu. „Kao da igraju pikado“, požalio se roditeljima na doktore. Otišli su s njim na zakazan razgovor kod psihijatra; kada je doktor predložio novu kombinaciju lekova, Volas je prevrnuo očima. Na kraju je zatražio da mu ponovo prepišu nardil. Ali ponekad je potrebno nekoliko nedelja da nardil počne da deluje na pacijenta, a Karen Grin kaže da je on bio previše usplahiren da bi mu dao šansu. Ipak, u septembru je Boni Nadel razgovarala s njim i pomislila da zvuči malo bolje.
Karen Grin je uverena da zna kad je Volas odlučio da ponovo pokuša da se ubije. Za subotu, 6. septembar kaže da je „bio stvarno dobar dan. Ponedeljak i utorak nisu bili tako dobri. Počeo je da me laže u sredu“. Dva dana je čekao na priliku. Predveče u petak, 12. septembra, otišla je da pripremi otvaranje jedne izložbe u svojoj galeriji, „Prelepo sranje“, u centru Klermonta, petnaestak kilometara od njihove kuće. Utešila ju je činjenica da je tog ponedeljka bio kod kiropraktičara. „Ne idete kod kiropraktičara ako planirate da se ubijete“, kaže ona.
Pošto je otišla, Volas je otišao u garažu i upalio svetla. Napisao je poruku na dve strane. Zatim je prošao kroz kuću do trema, gde se popeo na stolicu i obesio. Kada jedan od likova umire u Beskrajnoj lakrdiji, on je „katapultiran kući iznad… staklenih palisada očajničkim brzinama, dok jezdi na sever i upućuje kao dan jasan i skoro maternji uznemiren poziv na uzbunu na svim svetskim poznatim jezicima.“
Karen Grin se vratila kući u devet i trideset i pronašla muža. Okupan svetlošću Volasovih mnogih lampi, u garaži je stajao jedan tabak od gotovo dve stotine stranica. Uneo je neke izmene u toku nekoliko meseci otkad je odlučio da ih pošalje u „Litl, Braun“. Priča o „Dejvidu Volasu“ je sada bila na prvom mestu. Poslednje sate Volas je proveo sređujući rukopis kako bi ga njegova žena mogla naći. Ispod njega, oko njega, u Volasova dva kompjutera, na flopi diskovima u fijokama bilo je na stotine drugih stranica – radnih verzija, crtica za likove, beleški upućenih samom sebi, fragmenata koji su umakli njegovom pokušaju da ih unese u roman. To je napor koji je uložio da bi svetu pokazao šta znači biti „jebeno ljudsko biće“. Nije ostvario cilj onako kako je hteo. Takav kraj mu niko ne bi poželeo, ali je taj kraj on izabrao.
D. T. Maks
(S engleskog prevela Arijana Luburić Cvijanović)
1 Preveo Igor Cvijanović, Kratki razgovori s ogavnim muškarcima, Agora, Zrenjanin. Izlazi ove godine. (Prim. prev.)
2 Preveo Muharem Bazdulj, „Ovo je voda“, Vreme, br. 1045, 13. januar 2011. (Prim. prev.)
3 U engleskom su reči pie (pita) i pi (broj pi) homofoni. (Prim. prev.)
4 Imena i nazivi u delu nose određena značenja, pa tako prezime Vigoros (eng. vigorous) znači, između ostalog, „živahan, vitalan, snažan, krepak“. (Prim. prev.)
5 Iz DeLilovog romana Beli šum. (Prim. prev.)101
www.polja.rs