Nema poslednjih reči,
ni skrovita mesta
da tražiš
što nisam rekla.
Kad je trebalo,
usta su bila nema.
Noć je uzaludan putnik –
odavno me više nije strah.
Kad nisam kucala –
šta se moglo otvoriti?
Ja, umišljeni pesnik
pred kojim se bela hartija
u prah rasipa
a stihovi ušiveni ispod kapaka
uvek zaključani.
I, gde je onda uteha?
Jasna Đurđić