Piše: Zoran Ćirjaković
Retorika ženskih prava sve više se koristi da bi se opravdali američki vojni pohodi
Malala Jusufzai ima san. Najmlađa dobitnica Nobelove nagrade za mir, kojoj su Talibani ispalili tri metka u glavu, namerava da postane premijerka i spasi Pakistan.
Šta izdvaja ovu bistru devojku koja ima ambicioznog oca? Po čemu se razlikuje od drugih pametnica koje su prošle kroz porediv pakao od kada je Džordž Buš započeo rat koji danas vodi Barak Obama?
Malala je postala slavna. Dobila je priliku da se pojavi na velikim američkim televizijama i izmami reakciju: „Što je slatka”. Džon Stjuart, kralj infotejmenta koga kopira Zoran Kesić, rekao joj je tokom intervjua: „Želim da te usvojim!”
Njena televizijska „borba za mir” pomaže Amerikancima da se osete dobro i ignorišu posledice spoljne politike koja je proizvela Talibane.
„Naše višedecenijsko mešanje u Pakistanu svelo se na pronalaženje mlade žene kojoj se divimo, koju svi želimo da povedemo kući i stavimo na policu kako bismo je obožavali”, ističe Zejneb Tufekdži, profesorka na Univerzitetu Severne Karoline u Čepel Hilu.
Malalina popularnost odražava i seljenje aktivista u medije i verovanje da se „podizanjem svesti” mogu rešiti veliki problemi.
„Aktivizam i socijalna pravda prečesto bivaju svedeni na selebriti kulturu. Anđelina Džoli poseti izbeglički kamp – što je dobro za nju, ali za onaj ključni rad na obezbeđivanju čiste vode nema novca i deca umiru od kolere”, piše Tufekdži.
Ni Malalin spasilački doprinos neće se mnogo osetiti na ovim pretužnim mestima, gde gladni ljudi nemaju struju i niko ne gleda Si-En-En. Štaviše, njena medijska slava mnogo više pomaže moćnim akterima koji žive hiljadama kilometara daleko.
Džon Stjuart je zakasnio. Malalu su odavno „usvojili” u Beloj kući i sedištu NATO-a. Ona predstavlja ostvarenje snova vašingtonskih i briselskih „spin doktora”. Odlično govori engleski, žena je, njeno stradanje je stvarno, elokventna je, iskrena i duhovita. Malalina tragedija savršeno se uklopila u sliku koju već 13 godina šalju NATO „spasioci”.
„Civilizovani ljudi širom sveta su užasnuti jer se naša srca cepaju zbog sudbine žena i dece u Avganistanu. Boriti se protiv brutalnosti nad ženama i decom znači prihvatiti našu zajedničku čovečnost”, rekla je u radijskom obraćanju naciji Lora Buš, koja se ranije nije zanimala za prava žena, nekoliko dana pošto je njen suprug započeo rat kome se ne nazire kraj.
Ljudska prava, a posebno prava žena i dece, „iskorišćena su za mistifikaciju i racionalizuju” ratova i oblikovala su „novu fazu američke imperijalne politike”, piše Zila Ajnštajn, feministička teoretičarka i profesorka na Koledžu Itaka u Njujorku. Ona je jedna od brojnih autorki koje ističu da su američki predsednici počeli da „koriste retoriku ženskih prava kako bi opravdali ratove”.
Nažalost, žene i deca nisu samo žrtve okrutnih lokalnih moćnika. One koje su stradale u američkim bombardovanjima u Pakistanu, Siriji, Iraku, Avganistanu, Somaliji i Jemenu neće dobiti priliku da ih, kao Malalu, operišu najbolji lekari u britanskim bolnicama.
Niko im neće dati počasno državljanstvo Kanade i besplatno obrazovanje u Birmingemu. Neće se šaliti s kraljicom Elizabetom i jesti kolačiće s Barakom Obamom.
Samo nekoliko medija prenelo je svedočenje Nabile Rehman i njenog 13-godišnjeg brata Zubaira u američkom kongresu oktobra prošle godine.
„Ja sada više volim oblačne dane kada ne lete bespilotne letilice. Kad nebo postane plavo i svetlo, vrate se dronovi i strah”, rekao je Zubair, koji je preživeo raketu ispaljenu iz letelice CIA.
Brat i sestra Rehman naučili su da „spasioci” obično ne dolaze u liku malene Malale. Uplašena deca govore o izluđujućem, potmulom zujanju dronova, koji, često satima, lete iznad pakistanskih sela pre nego šta operator u bazi na Floridi džojstikom lansira smrtonosni tovar.
To je američki rat iz koga nema slika i koji neće dobiti svoju „Malalu”. Nabila i Zubair nisu stigli do Stjuartovog studija. Nijedna zvezda nije se ponudila da ih usvoji. Žrtve zapadnih zločina ne mogu da postanu slavne ličnosti. Njih malo ko pokušava da spase. One se ne računaju.
Nagrada Malali i Kajlašu Satjartiju, malo poznatom indijskom aktivisti, ostavlja utisak da je zlo danas samo nezapadno – oličeno u okrutnim islamističkim ratnicima i besramnim indijskim trgovcima decom.
Ne čudi da je u Indiji dodeljivanje nagrade Satjartiju uglavnom dočekano kao uvreda, izraz želje Zapada da još jednom istakne indijske probleme i saplete zemlju u usponu. S druge strane napete granice, u Pakistanu, Malalu mnogi sunarodnici doživljavaju kao „zapadnu alatku” i „američku lutku”, toplo dečije lice koje skriva tragične posledice krvavog „Obaminog rata”.
U tekstu objavljenom u „Vašington postu”, Maks Fišer ističe da je Malala sve manje simbol borbe za prava miliona devojčica u Pakistanu. Fišer piše da se čini da ceo Zapad želi da „regrutuje Malalu” i to vezuje za potrebu „da nađemo izgovor da se ne preispitujemo, da ubedimo sebe da je reč o jednostavnoj stvari, dobri momci protiv loših, da smo mi na pravoj strani i da je sve u redu”.
„Svrha Nobelove nagrade za mir nije da nadahne i uteši zapadne televizijske gledaoce, već da promoviše mir. Dodelivši nagradu Malali ovako rano, Nobelov komitet doprineo bi da neki od najvećih problema u Pakistanu budu pretvoreni u još jednu dramu po meri Holivuda, sa zapletom koji se lako prati i srećnim krajem”, piše Fišer u tekstu objavljenom prošlog oktobra, povodom ogromnog razočaranja koje je pratilo nedodeljivanje nagrade Malali.
On je podsetio američku publiku da medijska kampanja, koja je pretvorila Malalu u slavnu ličnost, doprinosi stvaranju utiska da je Zapad „ispunio svoju dužnost”. „Dodeljivanje Nobela Malali poslalo bi nam poruku koju smo želeli da čujemo: da slavne ličnosti i podizanje svesti mogu rešiti čak i najveće probleme. Učinilo bi da teže priznamo istinu.”
Zato, godinu dana kasnije, u Oslu nije nagrađen samo doprinos miru jedne posvećene mlade žene. Ovo je, istovremeno, Nobel za američke ratove, potvrda njihove „opravdanosti” i novi doprinos nekažnjivosti lidera koji su ih vodili.
Ništa novo od komiteta koji svojevremeno nije uočio doprinos Gandija miru. Možda bi i Mahatmu primetili da je, kao Malala, doprineo spasavanju zapadnih interesa.
http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Nobel-za-ratove.sr.html