Priča se da se posle Brisela, dok je Verlen bio u Monsu, mnogo pre polja banana, Rembo vratio u kolevku; da je na jednom tavanu u Ardenima, u Rošu, usred zemlje i šuma gde su seljaci iz majčine rodbine svoje živote polagali u praznim žetvama sve do Vitalije Kuif, taj strašni mladić, ta zver, to malo devojačko srce u vreme žetve napisao Boravak u paklu; da ga je tu, pa iako ga je započeo negde drugde, kod Vala, u metrpolama gde je civilizacija pala pod šapu Vala, šapu čađavu, futurističku, tu završio, u toj seoskoj visokocivilizovanoj rupi, na antičkoj svetlosti žetve.
I kad bi se između dva istovara snoplja oni obreli u kuhinji, brat, dve mlađe sestre, majka sa svojom decembarskom glavom usred jula, kad bi na primer, u četiri popodne oni sebi poklonili malo hlada, u svežem hladu sebi isekli hleb u hladnom vinu da bi još smelije mogli na suncu da zaigraju prezaposleni ples, ti žetaoci su čuli kako gore jeca autor Boravka u paklu; i čitav vek smo u tim jecajima hteli da čujemo crninu, gubitak Verlena, propast literarnih ambicija, olovo koje je jednom pogodilo njegovo krilo; crninu i za vidovitošću, magične majstorije da bi se proizvela reč, sve futurističko licemerje koje Boravak, bez okolišanja, prezire; ali, pitam se da li te suze, ti jecaji, ta pesnica koja je u ritmu udarala u sto, nije li to s onu stranu svake crnine bila vrlo stara radost i sasvim čista.
Pjer Mišon
Iz knjige Rembo sin
http://www.artnit.net/pero/item/5348-pjer-mi%C5%A1on-o-pesmi-boravak-u-paklu-artura-remboa.html