Ja, Bertolt Breht, potičem iz crnih šuma.
U gradove me je donela moja mati
Dok sam joj u utrobi ležao. I hladnoća šuma
Sve do smrti će u meni potrajati…
2
U asfaltnom sam gradu kao kod kuće. Od samog početka
Dobijam mira i svete vodice koliko mi volja:
Novina. I duvana. I rakije.
Nepoverljiv i lenj a ipak zadovoljan.
3
Prema ljudima sam ljubazan. Stavljam na glavu
Kruti šešir jer je takav njihov običaj, znam.
Kažem: to su zveri s posebnim nekim zadahom,
I kažem: ne marj, takav sam i sam.
4
Pre podne u moje prazne stolice za ljuljanje
Katkad posadim i nekolike žene,
Gledam ih nehajno pa im velim:
Takav sam vam, nemojte se pouzdati u mene.
5
Pred veče oko sebe okupljam muškarce,
Sa »džentlmen« se oslovljavamo tad,
Oni drže noge na mojim stolovima
I kažu: Biće nam bolje. A ja ne pitam: Kad?
6
Ujutro, u sivu zoru, pišaju jele,
A njina gamad, ptice, s grajom dočekuju dan.
U to vreme u gradu ispijam svoju čašu i bacam
Opušak i tonem u nemiran san.
7
Stanovali smo, lakoumno jedno pokolenje,
U kućama što, verovali smo, ne mogu da se sore
(Sagradili smo tako ona protegljasta zdanja ostrva
Menhetn
I one tanke antene što zabavljaju Atlantsko more).
8
Od ovih gradova ostaće: onaj što kroz njih prođe
vetar!
žderonju veseli kuća: prazni je žedno.
Znamo da smo privremeni žitelji sveta,
A da posle nas neće doći ništa spomena vredno.
9
U zemljotresima što će doći neću, nadam se, dati
Da mi se »virdžinija« ugasi od gorčine,
Ja, Bertolt Breht, u asfaltne gradove dolutao
Davno, u svojoj majci, iz crnih šuma, iz tmine.
Bertold Breht
Prevod: Slobodan Glumac