Fenomeni

O starim i mladim ženicama [Tema: Niče]

Foto: @therealcmoon

 

O starim i mladim ženicama

»Što se provlačiš tako strašljivo kroz suton, Zaratustra? I šta skrivaš tako oprezno ispod svog ogrtača? « »Je li možda kakvo blago, šta su ti ga poklonili? Ili je dete, što se rodilo? Ili ideš sada i sam možda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih?« – Jeste, dragi brate! reče Zaratustra, blago je ovo, što su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je nemirna kao kakvo derište; i ako joj ne zapušim usta viče iz sveg grla. »Kad sam danas išao svojim putem, u čas kada sunce seda, srete me jedna stara žena, i ovako govoraše mojoj duši: »Često je besedio Zaratustra i pred nama ženama, ali nam još nikad nije prozborio o samoj ženi.« A ja joj odvratih: »o ženi treba govoriti samo pred muškima«. »Govori i preda mnom o ženi, reže ona: ja sam stara pa ću odmah sve zaboraviti.« I ja se odazvah želji stare žene, i ovako joj govorah: Na ženi je sve zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove trudnoća. Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, šta je žena za muškarca? Pravi muškarac traži dvoje: opasnosti i igre. Zato traži ženu, kao najopasniju igračku. Muškarac treba da bude odgajan za rat, a žena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za preslatko voće – ne mari ratnik. Zato mari za ženu; opora je još i najslađa žena. Žena bolje razume decu nego muškarca, ali je muškarac više dete nego što je žena. U pravom muškarcu skriveno je dete: a dete hoće da se igra. Na noge, dakle, žene, pa mi pronađite to dete u muškarcu! Žena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji još nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada treba da bude: »daj mi da mogu roditi natčoveka! « Neka bude hrabrosti u vašoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vašoj ljubavi treba da je vaša čast! Slabo zna inače žena šta je to čast. A evo šta treba da bude vaša čast: da uvek više ljubite nego što vas ljube, i da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu. Muškarac treba da se boji žene koja ljubi: ona će tada podneti svaku žrtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Muškarac treba da se boji žene koja mrzi: jer muškarac je u dnu svoje duše samo zao, a žena je onda rđava. Koga mrzi žena ponajvećma? – Evo kako govoraše željezo magnetu: »mrzim te ponajvećma što privlačiš a nisi dosta jak da privučeš«. Sreća muškarčeva zove se: hoću. Sreća ženina zove se: on hoće. »Eto, u ovaj isti čas postao je svet savršen!« – misli žena kad je poslušna što ljubi od sveg srca.Jer žena mora da sluša, i mora da traži dubinu za svoju površinu. Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. – Na to mi odgovori starica: »Mnogo lepih stvari reče Zaratustra, naročito za one koji su dosta mladi za to. čudnovato, Zaratustra malo poznaje žene a ipak pravo govori o njima! Da li je to možda stoga što je kod žene sve mogućno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapuši joj usta: inače će da viče iz sveg grla ova mala istina.« »Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!« rekoh. A starica reče tad ovo: »Ti ideš k ženama? Ne zaboravi bič!« –

Tako je govorio Zaratustra.

O ujedu guje

Jednoga dana zaspao beše Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio beše ruke preko lica. Ali dođe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oči Zaratustrine, poče se nespretno svijati, i htede da umakne. »Ne beži, reče Zaratustra; još ti se nisam zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je još put moj.« »Kratak još put je tvoj«, reče tužno guja; »moj otrov ubija«. Zaratustra se osmehnu. »Zar može poginuti zmaj od zmijskog otrova? reče. – Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizaše mu ranu. Kada je jednom Zaratustra pričao ovo svojim učenicima, pitahu ga oni: »A šta je, o Zaratustra, naravoučenije iz te tvoje priče?« Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kažu za mene da sam uništitelj morala: moja je priča nemoralna. Ali ako imate dušmanina nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava. Nego, dokažite još, da vam je učinio nešto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da ponižavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Učini li vam se velika nepravda, učinite brzo i sami još pet malih! Strašno je pogledati onog koga nepravda sama tišti. Da li ste to već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je može poneti! Mala osveta čovečnija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i počast, onda ne marim ni za vaše kažnjavanje. Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom zadržiš pravo, osobito ako imaš pravo. Samo, mora čovek biti dovoljno bogat za to. Ja ne marim za vašu hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših uvek viri dželat, i njegov hladni nož. Recite, zar nema nigde pravičnosti koja bi bila ljubav sa vidovitim očima? Pronađite mi već jednom ljubav koja neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu krivicu! Pronađite mi već jednom pravičnost koja će svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo čujte još i ovo! Onome koji bi da je pravičan do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravičan do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim da dam svakome moje. Naposletku, braćo, čuvajte se da ne činite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je, baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? Čuvajte se da ne povredite usamljenika! A ako ste to učinili, onda ga bar još i ubijte!

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih Niče