Jutro je osmog juna. Kolona Pozorišta narodnog oslobođenja krenula je u svitanje i sada ide ka Sutjesci. Dan je vedar i posle nekoliko kišnih dana i noći sunce nam je dobro došlo, da se osušimo i ogrejemo. Da, ali sa suncem došli su odmah i avioni te tako povik »Sklanjaj se, avioni!« svaki čas prekida pokret. No, to je već tako da ni jedno dobro ne dolazi bez nekog zla.
Negde ispred nas čuje se kanonada topova, vez mitraljeza, huk avionskih bombi i motora. Bije se žestoka bitka, sigurno negde oko reke.
Kolona ide, svako u svojim mislima, kad li nas odjednom presrete kurir Petar iz štaba divizije sa naređenjem da se zaustavimo u mestu gde se zateknemo, a ja da dođem sa Petrom do štaba.
Stali smo, odnosno polegali svi onako kako smo se zatekli. Većina drugova odmah je i zaspala, jer nam je sada posle hrane san najpotrebniji. Ne sećam se kada smo zadnji put ljudski spavali i jeli. Ljudi su više nego premoreni.
Gledam poznata lica svojih drugova na kojima su ratne teškoće ispisale svoja slova. Čitam sa njihovih lica sve ono što smo zajedno prošli, a i ono što još treba zajedno proći. Oni koji nisu odmah zaspali pronalaze »srijemuš« i jedu ga. To nam je sada, uz (ako ima sreće) poneki komad konjetine, već danima jedina hrana.
Petar i ja krećemo. Usput mi Petar govori o borbi koja se vodi negde oko Šćepan-Polja. U nekom šumarku, kraj same Sutjeske, nalazimo štab divizije. Komesar mi ukratko objašnjava situaciju koja je krajnje kritična. Bije se bitka za prolaz naših jedinica. Ishod te bitke treba da odluči hoće li se naša jedinica kretati dalje u svom sastavu ili ćemo se pojedinačno svaki na svoju odgovornost probijati kroz obruč neprijatelja. Eto, to je ukratko za sada sve. Rezultat bitke bit će verovatno poznat kroz otprilike jedan sat. Vratio sam se natrag na mesto gde sam ostavio drugove. Sazivamo partiski sastanak sa dnevnim redom: Situacija i raspored jedinice za slučaj samoinicijativnog probijanja.
Nakon što je jedinica upoznata sa situacijom, počinje diskusija. Konstatujemo da većina članova naše formacije nema potrebnih vojničkih iskustava i sada treba razmotriti šta možemo učiniti u ovoj teškoj situaciji.
Reč uzima drug Ljubo Božanović. On je naš najiskusniji vojnik. Predlaže da se trupa podeli na dva dela i da komandu jedne uzme on, a druge ja, s tim da u njegov deo uđe Ivka i dete, da bih ja mogao mirnije da vodim brigu o svojoj grupi, nego kad bi žena i dete bili neposredno pored mene. Ganula me tolika drugarska pažnja tog na prvi pogled surovog čoveka. Njegov predlog čini nam se jedino mogućnim izlazom iz naše situacije jer, ostaviti neke od naših drugova i drugarica same sebi, značilo bi unapred ih osuditi na smrt. Treba, znači, najhladnokrvnije razmotriti kako podeliti ljude na grupe. Počeli smo već da diskutujemo o svakom pojedincu, kad li eto opet stigao Petar. Javlja nam: pokret!
Odahnusmo. Znači ostajemo zajedno. Bilo je otprilike oko 5 sati posle podne. Sastanak je završen.
Pokret! Gledam kako se formira kolona. Gledam Ivku i dete na njenim rukama, gledam Ljubu na čelu kolone, prebrojavam drugove i na kraju iza male Anike ulazim u kolonu, koja ide ka Sutjesci.
U sumrak prelazimo preko trošnog drvenog mosta šumnu Sutjesku. Srećemo se sa borcima Šeste istočnobosanske brigade, koja je ceo dan bila u borbi. Idemo dalje, celu noć. Ide se korak po korak, svaki čas zastajkujući. Celo kolone svaki čas šalje po vezi komande:
Ne lupaj!
Lezi!
Čuti, smrtna opasnost!
Gasi cigaretu… i tako dalje.
Povremeno tišinu noći razbije mitraljeski rafal, pa opet mir. Onda visoko zasvetli raketa, pa opet mitraljezi, švapska psovka, tajac, udarac konjskog kopita o kamen i tako celu noć, a san ide na oči. Hodaš kao u nekom užasnom bunilu. U samo svitanje trebalo je preći neku livadu okruženu šumom, ali nas tu neprijatelj otkri.
Nasta lom! Ne znaš odakle i ko puca. Avioni, topovi, bacači, mitraljezi! Čini ti se da zrna i iz zemlje izlaze. Grmi i fijuče na sve strane.
Napred, trkom!
Preko livade prebacujemo se pojedinačno. Kontrolišem prebacivanje. Svi su prešli, od mojih niko nije stradao. Kažem sam sebi »od mojih«, kao da onaj drug što je pao nije isto tako moj iako je iz neke druge jedinice. Dolazi red na mene. Trčim, oko mene fijuče. Na sredini livade stoje zidovi srušene kuće. Bacim se kraj zida da odahnem. Oko mene zrna samo fijuču. Ja dahćući ležim i najednom ugledam pred sobom na dohvat ruke šumsku jagodu i, ne znam zašto, setim se jedne scene iz dramatizacije Hašekovog Švejka, koju smo pre rata igrali u pozorištu. U toj sceni Švejk isto tako u vreme najveće pucnjave ugleda cvetak nezaboravka i glasno poviče: »Jojna, fergismajniht« i odjednom počnem da se smejem kao lud. Najednom, s druge strane zida čujem glas Nikole Hercigonje: »Šta ti je, Zagorec, da nisi poludio?«
»Nisam«, odgovorim ja, »nego sam se nečeg setio«.
I u onoj buci od puškaranja i bombardovanja vičući ispričam Nikoli čega sam se setio. Sad i on poče da se smeje. Ležali smo tako neko vreme svaki sa svoje strane zida i smejali se Švejku i sebi.
Jagode smo, naravno, pojeli i onda se prebacili dalje.
Taj dan sve do mraka nije bilo ni tren mira. Avioni su u pravim valovima dolazili i izručivali na nas svoje bombe i mitraljirali. »Štuke« su zavijale, a sve ostalo oružje sekundiralo je u tom paklenom koncertu.
Od šume je ostalo samo isečeno granje, ogolela i osakaćena stabla, a mrtvi i ranjeni drugovi ležali su svuda okolo. Pomagali smo jedan drugome kako smo najbolje znali. Još dok su »Štuke« dolazile, naš drug Žorž Skrigin legao je na leđa, priredio svoj fotografski aparat u želji da snimi bombe u letu. Sav zabavljen svojim poslom potpuno je zaboravio na opasnost takvog snimanja. Na našu sreću bombe su ovog puta pale jedno stotinjak metara dalje od nas. Žorž uzbuđen progovori:
»Eto, tako, majku mu božju, ja sad tu slikam, a oni tamo bacaju bombe.«
Nama ostalima je u svakom slučaju bilo milije da su bombe pale »tamo«, a ne »tu« kako je to poželeo Zorž. U jednom kratkom predahu, dok su »Štuke« otišle na neki aerodrom po novi tovar bombi, prebrojili smo se i konstatovali da smo imali sreće, jer niko »od nas« nije poginuo. Bilo nas je ugruvanih, zaglušenih, ali smo svi mogli da se krećemo bez tuđe pomoći. Krenuli smo dalje.
Kraj nekog potoka stali smo da se odmorimo i večeramo. Jeli smo mitraljezom isečena konja. Kažem ja da u svakom zlu ima i trenutak dobra. A posle večere Nikola je razvukao harmoniku i neizbežna partizanska pesma poručivala je Švabama:
Tuđe horde nas ne plaše…
Joža Rutić