Ozbilјnost u umetnosti – Razgovor sa Suzan Sontag

Suzan Sontag rođena je 16. januara 1933. u Njujorku.

Autor je romana: Dobročinitelj (1963), Oprema za smrt (1967), knjige pripovedaka: Ja, itd., dva filmska scenarija, i uticajnih eseja koji su joj doneli svetsku slavu: Protiv tumačenja (1966), Put u Hanoj, Stilovi radikalne volje (1969), O fotografiji (1977), za koji je dobila nagradu kritike, Pod znakom Saturna (1980), Bolest kao metafora i SIDA i njene metafore. Bila je predsednik američkog PEN-a i veoma je aktivna u borbi za umetničke slobode i ljudska prava.

Suzan Sontag ima široku i kontroverznu reputaciju. Ona je entuzijast i istraživač, filmski kritičar i pisac eksperimentalne proze i scenarija, društveni kritičar i politički aktivist, istoričar ideja i kulturni hroničar. Iznad svega je stalan izazov za sve koji vole da autore lako klasifikuju i etiketiraju. Suzan Sontag sam upoznala pre više godina i više puta. Ne mogu više da se setim ni kada, ni ko nas je prvi predstavio. Čini mi se da je to ipak učinio poznati britanski slavista Majkl Skeml posle jedne književne večeri u Njujorku. Svejedno. Bili su to kurtoazni, površni susreti
koji se i ne pamte. „Pravo” upoznavanje sa Suzan Sontag bilo je mnogo ranije, pre dvanaest godina, kada sam prvi put čitala njene eseje. Sećam se da je esej o Valteru Benjaminu na mene ostavio poseban snažan utisak i da sam u njenom pristupu osetila neku srodnost. Kasnije sam, radeći doktorat na Prinstonskom univerzitetu, ponovo čitala Suzan Sontag kao deo „obavezne lektire”. Nedavno sam se ponovo vratila njenim zapisima o fotografiji kada sam i sama pisala o fotografiji za knjigu Marka Glavijana.

Suzan Sontag nije samo pisala o fotografiji nego je bila i čest objekt fotografske kamere. Sećam se i svog prvog susreta sa njenim likom preko fotografije na poleđini njene knjige (ne sećam se više koje, možda Pod znakom Saturna). Bila sam očarana njenim likom – markantne žene izrazito crne kose i očiju, gotovo egzotične lepote. Sedi na okviru prozora, obučena u crno, i gleda nekako izazovno u kameru. Crna kosa je, sada, posle više od decenije, uokvirena kontrastnim srebrno-belim pramenovima kao dijademom, ali, na slici koju mi je dala, onaj isti izazovan pogled u oko kamere nije se izgubio. I u njenom ponašanju u četiri oka iza ozbiljnosti pisca i samosvesti uticajne „sveštenice” visoke umetnosti, često probije neskriveni, gotovo detinji entuzijazam i razoružavajuća ranjivost. Uvek zainteresovana za novo i neobično, ona se često trudila da najneobuzdanije i lično
najbizarnije figure u svetskoj književnosti predstavi kao velike humaniste i učitelje čiji će „plamen”, kako jedan kritičar primećuje, preneti budućim generacijama. Stojeći između Amerike i Evrope, ne pripadajući nijednoj, ona zauzima poziciju koja joj omogućuje da obe kulture vidi kao celinu.

Još jedno „pravo” upoznavanje desilo se za vreme komemoracije Danilu Kišu u Njujorku. Tom prilikom mi je rekla da želi da ponovo govorim na književnoj večeri povodom dodele nagrade „Bruno Šulc” Kišu. Potrudila se da se to preko PEN-a i ostvari nekoliko meseci kasnije. Njeno
čitanje odlomaka iz Kišovih dela to veče bilo je jedno od najlepših čitanja koje sam ikada čula. Nekoliko puta smo se u međuvremenu bezuspešno dogovarale da snimimo razgovor. Na kraju smo uspele da ga ostvarimo u njenom stanu, u jednoj mirnoj ulici u njujorškom Sohou. Vrata na terasi
iznad bašte bila su širom otvorena. Izašle smo na terasu. Rekla mi je da je ovaj stan izabrala pre svega zbog velike terase. Stan je bio pun sunca i knjiga. Zidovi su bili bez slika. Jedini „ukras” koji sam primetila bile su razne školjke na komodi. U drugoj sobi se kao glavni „ukras” nalazila
kolekcija od nekoliko hiljada ploča. Naglasila mi je da nema televizor i da u svom intimnom prostoru želi da bude okružena samo stvarima koje joj daju energiju i podsećaju je na standarde koje poštuje. „Ovo je kao neka tvrđava standarda,” dodala je pola u šali.

Dok smo razgovarale telefon je često zvonio i Suzan se dogovarala oko organizovanja projekcije filma nekog mladog reditelja iz Nju Džerzija čijim se filmom oduševila. Žalila je što joj je neprijatno da zove poznate kritičare, ali želela je da mu pomogne na svoj način pozivajući prijatelje. To je bila Suzan Sontag u ulozi otkrivača novih dela, pokrovitelja novih talenata. U akciji.
I pre, a posebno u toku ovog našeg razgovara, otkrile smo uprkos svim razlikama, neke neobične podudarnosti u pogledima na mnoge stvari, od književno-estetskih pitanja do privatnih opredeljenja i sklonosti. Ovo je snimljeni deo tog našeg razgovora.

Ozbilјnost u umetnosti
Razgovor sa Suzan Sontag

Maja Herman Sekulić: Zauzimate, po mom mišljenju, posebno mesto u modernoj američkoj književnosti jer ste istovremeno važan kritičar, vrhunski esejist i ugledan romanopisac. Kako biste sami odredili sebe i svoje mesto u kontekstu savremene američke književne scene?

Suzan Sontag: Ne određujem se na složen način, ali se nadam da je moje pisanje složeno, jer je određena vrsta složenosti neophodna da bi delo bilo dobro. Pravim razliku između sebe i svog dela. Određujem se prosto kao pisac. Imam vrlo staromodnu ideju o piscu kao o nekome ko je tvrdoglavo nespecijalizovan. Pišem u raznim oblicima i žanrovima. Mislim da će Vam ovo biti blisko jer se i sami, koliko znam, izražavate u raznim književnim formama. Pisala sam prozu izmišljanja, eseje, kritike. Napisala sam i dva pozorišna komada koja još nisu objavljena, ali se nadam da će biti ne samo uskoro objavljena nego i izvođena.

Maja Herman Sekulić: Režirali ste, koliko se sećam, jedan komad, Kunderinu adaptaciju Žaka fataliste?

Suzan Sontag: Volim da režiram i želela bih da opet radim u pozorištu, ali to je za mene očigledno drugostepena vokacija. Kvantitativno sam napisala više eseja nego bilo čega drugoga. Moj rad se sada menja. Počela sam kao prozni pisac i mislim da ću od sada uglavnom time da se bavim. Pišem roman i očekujem da ga završim do kraja godine. Sada svaki dan pišem. Jednostavno stalno idem dalje i nadam se da ću tako da nastavim. Ali, da odgovorim na drugi deo Vašeg prvog pitanja koje se odnosi na savremenu američku književnu scenu, smatram da ne pripadam ni jednoj školi ili grupi. Ne razmišljam o nacionalnoj, lokalnoj pripadnosti već o svetskoj književnosti. Ne govorim Vam to zato što ste Jugoslovenka, ali osećam se mnogo bliže Danilu Kišu nego, recimo, mnogim američkim piscima. I to mi se ne čini ništa neobično. Razmišljam o književnosti kao međunarodnom preduzeću. Naravno, ja sam američki pisac i polazim od američkog iskustva. Rođena sam u ovoj zemlji i to oblikuje način reagovanja na mnoge stvari, ali nisam patriota i ne
zanimaju me takva osećanja. Ne, nikako. Strani pisci su verovatno više uticali na mene nego domaći, ali ih i ima više. Amerika je samo jedna zemlja sa jednom književnošću. Volim neke američke pisce, ali ništa manje ili više nego neke strane. Da sam građanka male zemlje možda bih, mada sumnjam, osećala veću obavezu da se odredim u odnosu na nacionalnu književnost, ali pošto sam građanka imperijalne zemlje i pošto pišem na svetskom jeziku, to me na neki način oslobađa svakog šovinizma i patriotizma. Ne interesuje me da odgovaram na trenutna zbivanja na način na koji to ovde čine slikari. Oni, na primer, uvek znaju ko je kada i gde imao izložbu, koji su poslednji trendovi i tendencije. Pisac može da ima mnogo duži pogled. Mene mogu više da zanimaju
pisci od XVIII ili XIX veka nego iz XX. Ovakav pristup mi daje slobodu bez koje ne mogu da radim.

Maja Herman Sekulić: Vaša je pozicija retka na američkoj književnoj sceni i u tom smislu što ste lišeni svake provincijalnosti i antiintelektualnosti. Neko Vas je zato nazvao „dobrom Evropljankom”. Za mene, kao Evropljanku, Vi ste pre svega američki književnik kosmopolitske širine. Zašto su američki pisci i danas često provincijalni i antiintelektualni?

Suzan Sontag: Moja pozicija je ne samo retka nego jedinstvena. Za razliku od Evropljana, mene ne očarava američki varvarizam. Slažem se sa Vama da je ovo, sa izuzetkom Njujorka i još nekih gradova, na mnoge načine provincijalna zemlja i čini mi se da postaje sve više takva. Ljudi koji su je kulturno obogaćivali tokom više decenija „poslati” su ovamo od Hitlera i u nešto manjoj meri od
Staljina. Veliko, svetsko kulturno središte kakvo je Njujork „tvorevina” je Hitlera. Neverovatno je samo šta su stvorili Jevreji iz Nemačke – muzičari, arhitekte, profesori, naučnici. U poslednje dve decenije intelektualna emigracija bila je više iz Srednje i Istočne Evrope i Rusije. Ali, kako sada
Evropa ponovo postaje Evropa, videćete kako će sve više Amerikanaca da ide u Evropu i kako će Amerika biti sve više kulturno izolovana. Zašto se meni uvek čini prirodno da budem internacionalno opredeljena ne bih umela da Vam objasnim. Verovatno je to proizvod određenog
temperamenta, uobrazilje.

Maja Herman Sekulić: Ali, da se vratimo Vašem književnog delu, da li u njegovoj raznovrsnosti postoji neko jedinstvo i, ako postoji, šta predstavlja?

Suzan Sontag: Ne vidim u njemu jedinstvo koje bih mogla da definišem, ali ga osećam. To je jedinstvo moga glasa, moga temperamenta, a ne jedinstvo ideje. Postoji jedinstvo duše, osećanja. Upravo je izašla knjiga o meni. Prva takve vrste. Nisam je videla i ne želim da je čitam jer mislim da je neprijatno čitati o sebi, ali znam da se zove „Suzan Sontag – elegičan modernista”, (smeh). Zanimljiv naslov? Ne bi mi palo na pamet da se tako nazovem. Ali pretpostavljam da u mom pisanju postoji neka elegična tema, raspoloženje, osećanje. Kada počinjem da pišem, uvek mislim kako ću da napišem nešto sasvim različito od svega prethodnog. To osećanje da stvaramo nešto novo deo je zadovoljstva u pisanju. A onda posle pomislim. „pa i nije baš tako različito”. I tada shvatam da je to što sam napisala povezano sa prethodnim radom. Ne umem da govorim o svom radu. Znam da imam reputaciju kritičara, ali ne vidim sebe kao kritičara. Mislim da imam veoma strastan odnos prema određenim delima drugih pisaca. U stanju sam da prikažem one strasti u nekom tuđem delu koje se prepliću ilipodudaraju sa mojima. Međutim, pošto nemam isti odnos
prema svom delu kao prema delima drugih ljudi, teško mi je da objasnim svoj rad.

Maja Herman Sekulić: Autor knjige o Vama zove Vas „elegičan modernizam”, isto čini i Elizabet Hardvik, na primer, koja dodaje da je Vaša tema „senzibilitet modernizma”. Ne razumem zašto Vas tako često nazivaju modernistom! Da li se smatrate modernistom?

Suzan Sontag: Nikad ne primenjujem takve termine na sebe. Mislim da je moderno u izvesnom smislu besmislena reč zato što prosto znači „sada”. Međutim, postmodernizam onda tek ništa ne znači. Ako ipak modernizam u književnosti i umetnosti znači nešto, to je pre svega posvećenost određenoj vrsti ozbiljnosti i ambicioznosti. I da ponovo pomenem Kiša, pošto je on jedna od veza između nas, ja sam modernista koliko je i on modernista. Ali, ko onda nije modernista? Hoću da kažem, ljudi koji nisu modernisti nisu ni deo literature!

Maja Herman Sekulić: Kako to mislite?

Suzan Sontag: Hoću da kažem da je literatura jedna stvar, a pravljena knjiga ili postojanje raznih autora nešto sasvim drugo. Većina knjiga ne predstavlja književnost.

Maja Herman Sekulić: Šta je književnost?

Suzan Sontag: Književnost je poduhvat koji se danas nužno praktikuje sa određenom količinom svesti ili čak podsvesti. Možda negde postoje i dobri naivni pisci, ali smatram da je danas veoma teško biti naivan i dobar pisac.

Maja Herman Sekulić: Bez obzira na neadekvatnost ovih i sličnih termina, ipak postoji razlika između modernog i modernističkog. „Modernizam” je, kao što znate, u nedostatku boljeg izraza prihvaćen u teoriji kao istorijski termin koji se odnosi na određenu vrstu književnosti i umetnosti u
razdoblju od početka veka negde do tridesetih godina, a „postmodernizam”, bar u arhitekturi, ima sasvim određeno značenje…

Suzan Sontag: Ako je to značenje modernizam, onda ne mogu da budem modernista. Verovatno me nazivaju modernistom zbog moje privrženosti tradicijama visoke književnosti kakva je predstavljena mnogim figurama iz prvih decenija ovog stoleća. Ali nijedan od ovih termina, kao
što ste i sami rekli, nije adekvatan. Dobro je što ste pomenuli arhitekturu, jer i modernizam i postmodernizam znače nešto vrlo određeno u toj oblasti. U stvari, rekla bih da ih razumem samo kada se odnose na arhitekturu. U književnoj praksi ne znače ništa. Bila sam svedok prekvalifikovanja određenih pisaca iz moje generacije iz „modernizma”, u „postmoderniste”. To se desilo Donaldu Bartelmiju, koga veoma cenim i čija smrt je još jedan veliki gubitak. Uvek su ga zvali „modernistom” i onda ga odjednom prozvaše „postmodernistom” mada je nastavio da piše isto kao i ranije.

Maja Herman Sekulić: Ubrajali su ga i u tzv. eksperimentaliste, minimaliste i slično…

Suzan Sontag: Ranije su postojali još gluplji termini kao što su „vangarda” ili „avangarda”. Kada sam 60-ih godina počela da pišem, često su me pitali da li sam član avangarde. Taj termin se upotrebljavao još sredinom XIX veka. Bodler je govorio o avangardnim umetnicima. To je, kao što znate, militaristički izraz i danas ga više niko ozbiljno ne koristi.

Maja Herman Sekulić: Čemu ste posvećeni u svom književnom radu?

Suzan Sontag: Posvećena sam ozbiljnosti. Posvećena sam nastavljanju književnosti kao poduhvata koji je pod stalnom opsadom, koji je uvek u opasnosti. Ono što me najviše interesuje u modernom, savremenom svetu su upravo prepreke koje se postavljaju pred književnim stvaralaštvom. Iskušenja i kompromisi kojima ljudi podležu. U Srednjoj i Istočnoj Evropi ljudi su mnogo više svesni problema vezanih za konformističko i represivno društvo, posebno za pitanje cenzure. U ovoj zemlji svesniji smo problema vezanih za visoko komercijalizovanu kulturu koja marginalizuje ozbiljan rad u svim umetnostima. Pri tome postoje i mnoge nove forme snobizma, koji svako ozbiljno delo naziva „elitističkim”. Verovatno ste upoznati sa debatom koja se sada vodi na univerzitetima oko tzv. kanona. Raspravljaju o tome da li treba i dalje čitati mrtve, bele, evropske, muške pisce, ili se treba okrenuti, recimo, piscima trećeg sveta. Ne želim da učestvujem u tome zato što ne gledam na književnost kao na društveni fenomen. Svesna sam da ona to jeste, ali me se to kao pisca ne tiče. Moj posao pisca je da stvorim delo koje ću sama poštovati sa stanovišta standarda zasnovanih na velikim delima prošlosti kojima se divim. Za mene je veza sa prošlošću od apsolutne presudne važnosti.

Maja Herman Sekulić: Vašim poznatim esejima iz 60-ih i 70-ih godina („Protiv tumačenja”, „O kempu”, „O stilu”, „O fotografiji”, itd.) uticali ste na oblikovanje senzibiliteta nekoliko generacija. Šta vas je podstaklo da se bavite fenomenima sadašnjice?

Suzan Sontag: Interesuju me eseji koji opisuju razliku između sadašnjih i prošlih pretpostavki. Pišući o fotografiji, koristila sam je kao primer promene senzibiliteta. U tom smislu moji eseji se bave modernošću. Ali mislim da se to ne razlikuje od načina na koji su Gete ili Bodler pisali o umetnosti svoga doba. Svi smo mi deca svoga vremena. Pisac je kao profesionalni posmatrač prirodno očaran mogućnošću prenošenja u jezik onoga što smatra posebnim kvalitetom svog vremena. To su uradili i rade svi pisci modernog razdoblja unazad od XVIII veka, do Didroa i
Sterna. Tu je pravi početak moderne književnosti, mislim na književnost kao igru, kao refleksiju.

Maja Herman Sekulić: Svi Vaši eseji iz tog doba govore o „stilu”. Šta pod tim podrazumevate danas? Na kraju način je „stil” povezan sa pitanjima morala, politike, estetike?

Suzan Sontag: I taj termin je namerno neodređen i neprecizan. Nije me interesovalo da pišem o idejama nego o senzibilitetu. Najveći uticaj na mene, na moj način mišljenja (oklevam da mu pomenem ime jer može da zvuči pretenciozno, mada je istina) izvršio je Niče. Ono što sam
preuzela iz njega jeste, prvo, pretpostavka da su ideje odraz temperamenta ljudi, i drugo, da svaka ideja ima svoju genealogiju i istoriju. Ono što sam pokušala da ostvarim pišući eseje bilo je da definišem nešto što je teško opisati kao temperament i senzibilnost, a stil je bio način da o tome
govorim. Pokušala sam, naime, da govorim jezikom koji nije pogrešno preciziran.

Maja Herman Sekulić: A kakav je Vaš temperament i senzibilitet?

Suzan Sontag: Moj temperament nije intelektualan na način na koji se obično definiše, jer razmišljam, pišem o idejama kao oblicima strasti. U mom radu postoji veoma snažan lirski element. I sav moj rad je proizvod opsesija. Pišem samo kada sam opsednuta nečim i jedan od razloga zašto pišem je da se oslobodim, rasteretim neke svoje opsesije. Ne mislim time da kažem da je pisanje terapija. To je samo deo procesa pisanja. Nisam od onih pisaca koji ustaju svako jutro da pišu. Ne živim od pisanja. Nadam se da ću uvek moći da se delimično izdržavam od pisanja, što i postižem, ali ne shvatam pisanje kao karijeru. Prolazim kroz razdoblja kada uopšte ne pišem, kada samo čitam, slušam muziku ili provodim vreme s prijateljima. Pisanje nije posao. Potreban mi je pritisak opsesije da bih pisala.

Maja Herman Sekulić: A šta možete reći o svom „stilu”?

Suzan Sontag: Ne shvatam stil u smislu mode. Često me opisuju kao nekoga ko stvara mode i to me, moram da priznam, vrlo uznemiruje jer osećam skriveno prebacivanje koje je nepravično. Kao da ja to namerno pokušavam da predvidim ili stvorim tendencije, stilove ili mode, što nije moj slučaj. Pišem, prvo, o onome što me strasno zanima, i drugo, o onome o čemu osećam da se do sada nije pisalo. Jednom je jedan novinar pitao ko je moj omiljeni pisac i kad sam mu odgovorila da je to Šekspir prsnuo je u smeh i rekao: „Ali nikada ne pišete o njemu!” Jednostavno o njemu nemam ništa posebno novo da kažem. Sedamdesetih godina sam, recimo, objavila esej o Kanetiju. Otkrila sam njegovo delo mnogo ranije, ali sam tada primetila da se o njemu nije ništa pisalo. Naravno, to ne znači da sam mislila da je Kaneti veći pisac od Šekspira. Napisala sam, dakle, esej o Kanetiju, onda je on dobio Nobelovu nagradu i svi su počeli da pričaju kako je nagradu dobio zahvaljujući mom eseju. Nisam kriva ako imam dobar ukus! (Smeh.) Znači, pisala sam o nekome ko je vrlo dobar pisac a zatim su i drugi počeli tako da misle. Na neki način učinila sam uslugu. Daću Vam i drugi primer, pošto ste bliski s jednim arhitektom i verovatno se interesujete za arhitekturu. I sama sam odavno, već tridesetak godina, zainteresovana za arhitekturu i njenu istoriju. Isto koliko i za fotografiju. Ipak, izabrala sam da pišem o fotografiji kada sam želela da pišem o modernom senzibilitetu i da se pozabavim nekim idejama o modernom svetu. Zašto? Zato što tada, 1973. godine, jedva da je postojao dobar tekst o fotografiji. Samo 3-4 zanimljiva eseja, između ostalih i jedan od Valtera Benjamina. Postojale su i neke zanimljive izjave samih fotografa i nešto o istoriji ovog čudesnog fenomena, ali nije bilo opštih misli o fotografiji. S druge strane, o arhitekturi je postojalo mnoštvo zanimljivih tekstova, kao što ih ima i danas. Fotografija je pružala otvoren prostor, prazninu koju je trebalo ispuniti. Znači, opet su, kao i u mom pisanju o Kanetiju, delovala dva činioca. Nisam ove tekstove pisala da bih lansirala modu, kako neki zlobnici tvrde. Ljudi su, u stvari, toliko u vlasti mode da odbrambeno kritikuju neke pojave kao modu. Hoću da kažem da Kaneti nije ušao u „modu” zato što je dobio Nobelovu nagradu, već zato što je izuzetno dobar pisac.

Maja Herman Sekulić: Nedavno sam čitala Vaš esej o brazilskom piscu iz prošlog veka Mačadu da Asisu, u kome ste opet učinili sličnu „uslugu” jednom sjajnom i nepravedno zapostavljenom piscu. Tu sa humorom pominjete da ste, pošto je Vaš prvi roman ocenjen kao srodan Asisu, „priznali da ste retroaktivno bili pod uticajem Asisa”, mada ste tada prvi put čuli za njega od svog urednika. Da li postoji neki savremeni pisac koji je u poslednje vreme aktivno ili retroaktivno uticao na Vas ili osvojio Vašu uobrazilju?

Suzan Sontag: Tomas Bernhard me u poslednjih nekoliko godina najviše zanima. Iznenađena sam da me toliko zaokuplja s obzirom na to da u njegovom delu postoje mnoge stvari koje mi se uopšte ne sviđaju. U stvari, ne u njegovom delu, nego u temperamentu. Njegova surovost mi je potpuna strana. Ženomrstvo, ljutina, bes. Sve te emocije i stavovi su suprotni onome što osećam, a ipak, uprkos svemu tome, nalazim da je njegovo delo vrlo uzbudljivo, vrlo inspirativno. To je više pitanje prepoznavanja nego uticaja. Kada čitam Bernharda kažem: „Oduvek sam to znala.” Naravno da nisam, ali sam prepoznala nešto u njemu što kao da sam oduvek znala. U poslednje vreme su mi bili
bliski i Donald Bartelmi, Elizabet Hardvik, Brus Četvin, Danilo Kiš. To su pisci čija bih dela ponela sa sobom kad bih, recimo, krenula na letovanje. Dovoljno bi mi bilo da pročitam po nekoliko stranica i dobijem kao neku transfuziju energije. Sve su to snažni pisci koji ne mogu i ne treba da se podražavaju, ali ono što može i treba da se imitira jeste standard njihove snage i ozbiljnosti. Postojanje takvih dela pruža mi energiju i utehu jer potvrđuje moje osećanje da je veoma važno u životu mnoge stvari ignorisati. Naime, veoma je teško zaštititi se od poplave trivijalnih briga. Dosta je samo da čovek svakodnevno čita novine pa da se zarazi besmislenim informacijama. Ja se ne krijem od sveta, ali ipak, važno je zaštititi se od njega ako čovek hoće intenzivno da se bavi nečim. Za mene je ozbiljno umetničko delo ono kome se vraćaš. Književnost je, po definiciji, nešto čemu se vraćaš, što bezbroj puta možeš ponovo da čitaš i da uvek iznova otkrivaš nešto drugo, novo.

Maja Herman Sekulić: Vaši tekstovi su uvek lični, ali ne i autobiografski. Otkrijte nam nešto o svojoj porodici, poreklu, školovanju, prvim putovanjima, prvim književnim pokušajima.

Suzan Sontag: Ne potičem iz porodice umetnika. U stvari, imam vrlo oskudnu porodičnu istoriju. Moj otac je bio poslovan čovek i živeo je sa majkom u Kini. Nikad nisam stvarno upoznala svoje roditelje. Otac je umro u Kini. Rođena sam u Americi, ali su se roditelji posle mog rođenja vratili u Kinu i ostavili me ovde sa rođacima. Bila sam na neki način napušteno dete. Majka se vratila iz Kine posle smrti oca. Meni je tada bilo šest godina. I kada se vratila, uglavnom je bila odsutna. Imala sam vrlo usamljeno detinjstvo. Pretpostavljam da je to jedno od mogućih detinjstava pisca da bude usamljen i bez porodičnog života. Pričaju da sam počela da čitam već sa tri godine. Ali kao dete nisam želela da budem pisac. Mislila sam da ću postati naučnik ili lekar. Moj prvi idol bila je je madam Kiri. Ipak, počela sam rano da pišem priče, drame, pesme. Prve prikaze i kratke priče objavila sam sa nekih šesnaest godina. Bile su loše. Udala sam se sa 17. godina. (M. H. S.: Još u srednjoj školi?) Ne, završila sam srednju školu sa 15, a koledž sa 18. Prošla sam kroz školu brzo jer je bilo tako lako. (Smeh.) Studirala sam prvo na Berkliju, zatim na Čikaškom univerzitetu, gde sam i diplomirala. Postdiplomske studije iz filozofije radila sam na Harvardu i Oksfordu. Posle toga sam jedno vreme predavala filosofiju na raznim američkim univerzitetima. Prvi put sam putovala u inostranstvo u Francusku, sa mužem, kada mi je bilo 18 godina, ako ne računam kratak prelazak preko granice u Meksiko. Detinjstvo sam provela u Arizoni i južnoj Kaliforniji. Sa 19 godina sam rodila sina, Davida, koji je danas odrastao čovek, pisac i bivši Kišov urednik. Sa 26 godina sam se
razvela i odlučila da sa detetom dođem u Njujork. Mnogi pogrešno misle da sam rođena Njujorčanka. Između 1968. i 1974. godine živela sam u Evropi. U Švedskoj sam živela dve godine, radeći na dva filmska projekta. Provela sam skoro pola svog odraslog života u inostranstvu, najviše u Italiji, Francuskoj. Često putujem. Putovanje je integralni deo mog života i stvaranja. Pretpostavljam da znate da se sada spremam na tri meseca u Berlin. (M. H. S.: Upravo sam se vratila odande. Verovatno je to danas najinteresantniji grad u Evropi. Ipak, zašto baš u Berlin?) Da pišem roman. Da se krijem. Naravno, i zato što je, kao što ste rekli, sada najzanimljivije biti tamo, u novoj Evropi. Kada čovek razmišlja unazad, shvata da je Nemačka bila predodređena da bude dominantna zemlja u Evropi, a Berlin da bude evropski Njujork. Ova sudbina je zbog Hitlera odložena za šezdeset godina. Berlin me je fascinirao i ranije kao izolovan grad, ostrvo, a sada hoću da budem svedok njegovog preobraženja u novi, glavni grad.

Maja Herman Sekulić: Kada smo već kod nove Evrope, kako gledate na nedavne ogromne promene i revolucionarne događaje u Srednjoj i Istočnoj Evropi?

Suzan Sontag: Imam strašno pomešana osećanja u vezi sa tim. S jedne strane, niko pametan ne može da žali što je došao kraj tom užasnom sistemu. To se samo po sebi razume. Boljševički sistem je propast. Divno je što su se te zemlje oslobodile užasnog konformističkog sistema i glupe planske privrede koja ništa ne proizvodi i uništava zdrav odnos prema radu. Međutim, novi kapitalistički sistemi koji će se tamo formirati stvoriće mnoge probleme i teškoće. I to ne samo ekonomske nego i kulturne prirode, jer snage komercijalizma koje dolaze da ispune prazninu izazvaće velike promene. Naglo, preko noći. Čula sam, na primer, kako u Poljskoj, koja ima veoma bogat pozorišni život, zatvaraju oko 75% pozorišnih kuća. Visoku, ozbiljnu umetnost koju više ne finansira država zameniće bar u prvi mah najniža vrsta komercijalne, kapitalističke kulture. Ta ogromna promena neće samo traumatizovati ljude nego će imati i nepovoljno dejstvo na umetnost. Prazninu će ispuniti Mekdonaldsi, antisemitizam, pornografija, žuta štampa. Nažalost, to je neophodna katastrofa. Boljševički sistem je morao da propadne, ali njegova propast je veliki šok. Sada izbijaju na površinu stara pitanja još od pre Prvog i Drugog svetskog rata. Pitanje, recimo, nacionalizma koje
je toliko zaoštreno u vašoj zemlji. Ali do toga je moralo da dođe. Živimo u veoma zanimljivom vremenu. U novoj eri. I u tom novom svetu Amerika će morati da igra novu ulogu. Amerikancima to teško pada. Uplašili su se od kraja Hladnog rata. Odgovaralo im je to stalno pripremanje za
rat bez stvarnog vođenja rata. Odgovarala im je privreda kojom dominira zaludna vojna produkcija. Sada je kraj tome. Navikli su da imaju neprijatelja, sada ga više nemaju. Američka politika nije sofisticirana u evropskom smislu, ali su zato Amerikanci veoma uspešni u akcijama na lokalnom, komunalnom nivou, za vrlo specifične ciljeve kao što su, recimo, zaštita sredine. Pre svega treba razumeti da Amerikanci preziru politiku i političare, što se može proceniti po kvalitetu naših lidera. Najbolji umovi se uvek klone politike. I mi smo na neki način, kao i Jugoslavija, izmišljena zemlja. Ali, za razliku od nje, mi smo zemlja – antologija. Sve do Džonsonovog zakona o imigraciji iz 1977. godine u SAD su dolazili 90% Evropljani. Sada 90% ljudi dolazi iz Latinske Amerike i Azije. To će za dvadesetak godina promeniti izgled ove zemlje, stvoriti novu Ameriku. Vi to, naravno, već osećate u Njujorku. Njujork je uvek bio grad stranaca. Otvoren prema svetu. To je jedan od razloga
zašto živim ovde. Ne bih mogla nigde drugde da živim u SAD, jer volim strance a i sama volim da budem strankinja. Ostali deo zemlje nije kao Njujork, kao što vam Amerikanci uvek rado daju do znanja, a zbog čega upravo i živim ovde.

Maja Herman Sekulić: Izuzetno mi je draga Vaša priča – ispovest o susretu sa Tomasom Manom dok ste bili srednjoškolka u Kaliforniji. U njoj sam prepoznala nešto od svog ranog obožavanja Mana, čijim delom sam se „zarazila” sa nekih 13 godina čitajući Budenbrokove. Mislim da
nijedna knjiga nije ostavila na mene takav trag kao Čarobni breg, drugi njegov roman koji sam čitala. Da li možete da mi kažete nešto više o osećanju pri tom susretu?

Suzan Sontag: I ja sam se zaljubila u Mana sa 13-14 godina. On je za mene oličavao veličinu književnosti. I Evropu. Čitala sam tada već neke američke i evropske pisce, Viktora Igoa, na primer, ali ipak je Man, posebno njegov Čarobni breg, bio neverovatan šok. Obožavala sam sliku o njemu kao osobi totalne kulture. Njegov interes za druge umetnosti, posebno za muziku, koja mi je mnogo značila. Ali, kao što sam rekla u tom memoaru, nisam imala nikakvu želju da ga sretnem. Naprotiv, bilo mi je vrlo neprijatno što sam zbog drskosti mog tadašnjeg prijatelja bila primorana da ga sretnem na taj način. Prvi naslov za priču je i bio Neprijatnost. Nisam se mnogo promenila od tada. Ostala sam ista. Manovo delo je za mene bilo ogromna inspiracija i ostavilo neizbrisiv trag u meni.

Maja Herman Sekulić: Vaše poslednje dve knjige govore o bolesti, tuberkulozi, sidi, kao metafori. U tome prepoznajem manovsku inspiraciju. Da li vidite u tome neku, makar i podsvesnu, vezu, uticaj?

Suzan Sontag: Da, mislim da je to izvanredno zapažanje. I apsolutno je tačno. Moj prvi susret sa mitologijom bolesti, moje prvo razumevanje bolesti kao metafore bilo je preko Čarobnog brega. Smrt moga oca bila je obavijena nekom vrstom mitologije o mladom čoveku (imao je 33 godine), koji umire u nekoj stranoj zemlji (Kini) od neke misteriozne bolesti (tuberkuloze). Odrasla sam sa tim mitom. I čitajući Manov roman koji govori o mitologiji tuberkuloze, verovatno sam ga povezala sa ocem i njegovom neprihvatljivom smrću. Neprihvatljivom, jer mi je ostala nerazjašnjena… Kada se majka vratila iz Kine, Drugi svetski rat i japanska invazija su već počeli. Tek šest meseci posle očeve smrti uspela je da izađe iz Kine. Živeli su u mestu Tin – Sin, na severu, iznad Šangaja. Proletela su još tri meseca pre nego što mi je konačno rekla… Sećam se da sam je zapitkivala gde je tata i da mi je odgovarala da je ostao tamo i da će doći kasnije. I onda jednog dana mi je rekla… (Nije baš bila dobra majka. Nije mnogo volela decu.) Rekla mi je: „On se neće vratiti. U stvari, mrtav je”, i pri tome se tako uznemirila da sam počela da je žalim umesto da ona mene teši. Nisam imala priliku da iskažem svoj bol. Na neki način, celog života pokušavam da se izborim sa osećanjima koja nisam smela da iskažem kao dete. Vaša perceptivnost me je navela da odem dalje i dublje nego ikada ranije u autobiografsko razmišljanje na tu temu. Ovo sada prvi put činim. U pravu ste što se uočili tu dublju emotivnu vezu, jer se Bolest kao metafora zasniva na poređenju tuberkuloze i raka, a moj otac je umro od tuberkuloze, dok sam ja u to vreme bolovala od raka. Naravno, postojao je i solidan, racionalan razlog za to poređenje, jer sam kao bolesnik od raka želela da se razne predrasude o toj bolesti prevaziđu. Mislila sam da je najbolji način ako pokažem kako su slične predrasude vladale o tuberkulozi kao bolesti preosetljivih i pesničkih duša i kako su danas prevaziđene. Ali, sa emotivne strane, to je sigurno bio način da se povežem sa ocem, koga
nikad nisam znala. U stvari, jedino što sam znala o njemu je kako je umro. Dobio je izliv krvi na usta i izdahnuo pošto tada još nije bilo penicilina, a i Japanci su počeli sa bombardovanjem. Međutim, moja majka nije bila prisna sa mnom i nikad mi nije pričala mnogo o njemu. Onda
sam čitala Manovu knjigu, koja je na mene ostavila tako ogroman utisak. I zatim, mnogo godina kasnije, razbolela sam se i govorili su mi da umirem, a ja sam se osećala i dalje živom i punom interesovanja za svet oko sebe. Nisam htela da budem žrtva. Mrzim to osećanje. Volim da organizujem događaje za druge, da pomažem ljudima. To je jedan od načina da se bude aktivan. Bila sam u mnogim bolnicama za rak i videla kako ljudi pate od predrasuda i motiva vezanih za tu bolest. Mnogi su se stideli svoje bolesti i krili je od porodice i prijatelja, dok, recimo, kada neko dobije srčani udar, nema potrebe da to krije. Tako je bilo 70-ih godina. Bolnički rezultati su mi stizali u običnoj koverti, kao da je u pitanju neki opsceni časopis. Pitala sam lekara zašto je to
tako, a on mi je rekao da je to iz obzira prema pacijentima koji ne žele da porodica ili susedi saznaju da boluju od raka.

Maja Herman Sekulić: A šta je sida kao metafora?

Suzan Sontag: I ona je okružena sličnim tabuima i fobijama kao i rak. Samo je situacija još mnogo gora, jer je prate i svi stereotipi vezani za venerične bolesti. Knjiga o sidi je očigledno nastavak prve knjige. Sada će prvi put da se pojave u jednoj (džepnoj) knjizi, kao što i treba. Nisam želela da pišem tu knjigu. Kada je počela kriza side, primetila sam da mnogi citiraju ideje iz moje prve knjige, ali sam smatrala da je to dovoljno, da drugi treba time da se bave. Međutim, krajem 80-ih počela sam da bivam sve više opsednuta sidom jer su se mnogi moji prijatelji i poznanici razboleli do nje. Onda sam pomislila da treba da napišem postskriptum od tri strane o sidi za novo, džepno izdanje Bolesti kao metafore. To sam i saopštila izdavaču u septembru 1987. godine. Posle tačno godinu dana umesto sa tri strane došla sam kod njega sa novom knjigom. Nisam ni znala da
ću imati toliko da kažem o sidi.

Maja Herman Sekulić: Pominjali ste roman koji sada pišete. Kažite nam nešto više o njemu i o planovima za buduće knjige.

Suzan Sontag: Roman na kome radim zove se Vulkanski ljubavnik i predstavlja lirski roman o opsesijama. Radnja je smeštena u Italiji, u osamnaesti vek, ali je to moderan roman, sa modernim glasom. Likovi su zasnovani na stvarnim, istorijskim ličnostima. Ponovo mi pada na pamet Danilovo delo koje je zasnovano na dokumentima. Vrlo je interesantan problem pisati roman, „fikciju”, zasnovanu na stvarnim ljudima. Planiram da napišem knjigu pripovedaka i dramu. Spremam se da napišem i knjigu o Japanu. Ne znam da li će to biti „fikcija” ili meditacija. U poslednjih deset godina bila sam šest puta u Japanu. Interesuje me japanska verzija modernog. Modernizacija se obično poistovećuje sa amerikanizacijom. Ali stvar je mnogo složenija. Treba
samo pogledati savremena azijska društva, od kojih je Japan najmodernije. Rolan Bart je 60-ih godina napisao obiman esej o Japanu pod naslovom „Carstvo znakova”. Možda ću i ja da napišem esej, ali, kao što sam Vam rekla, sve više me interesuje „fikcija”, jer lako je ubaciti ideju u fikciju, a teško fikciju u eseje.

In memoriam

Suzan Sontag umrla je u Njujorku 28. decembra 2004.godine posle duge i teške bolesti o kojoj je napisala knjigu. Posle njene smrti pokrenula se čitava manufaktura knjiga o njoj kao jednoj od ikona legendarnog Njujorka koji nestaje. U knjizi Karla Rolisona (K. Rolyson, Susan Sontag:The Making of an Icon, 2016) na str. 168-9, navodi i moju malenkost u tom kontekstu.