Veći deo onih koji su s ovog mesta već govorili hvali čoveka koji je ostalim zakonitim propisima dodao i ovu besedu; lepo je – kazali su – da se poginuli ratnici slave i rečima. Ali meni se čini da bi bilo dovoljno da se onima koji su svoje junaštvo pokazali delom isto tako delom odaju i počasti, kakve je, kao što vidite, naša država priredila i ovde pri ovoj pogrebnoj svečanosti i da ne bi trebalo da naša vera u vrline tolikih ljudi zavisi od pojedinoga besednika, koji je možda više ili manje obdaren besedničkom umešnošću. Jer teško je držati se prave mere u besedi, pa da se sasvim veruje besednikovim rečima: slušalac kome je stvar poznata i koji je njoj naklonjen može lako pomisliti da je u besedi rečeno manje no što bi on želeo da se spomene i što sâm zna; a kome je stvar nepoznata on će, kad čuje ono što prevazilazi njegovo shvatanje, iz pakosti reći da je besednik mnogo što preterao u svojoj pohvali. Ljudi samo utoliko podnose hvaljenje drugih ukoliko misle da ono što su čuli mogu i oni sami učiniti; a što je preko toga, to u njih izaziva zavist i odmah potom neverovanje. Ali, kad su odredili naši stari, treba da se i ja povodim za tim običajem i da se trudim da što više mogu da odgovorim želji i očekivanju svakoga od vas.
Otpočeću sa našim starima, jer je pravo i dostojno u isti mah da se u ovakvoj prilici odaje pošta njihovoj uspomeni. U ovoj zemlji od iskona prebivahu ljudi jednog i istog soja, i oni nam od kolena do kolena sačuvaše slobodu sve do današnjeg dana. Svi oni zaslužuju pohvalu, a još više naši ocevi; jer onome što su sami nasledili dodali su, ne bez napora, svu vlast koju mi danas imamo i ostavili je našem naraštaju. A tu moć smo mi, koji smo sada u jeku svoje muževne snage, još znatno podigli i svoju državu snabdeli svim, tako da joj ni za rat ni za mir ne treba tuđe pomoći. Ratna dela kojima je sve to jedno za drugim stečeno, ili kojima smo mi sami ili naši ocevi hrabro odbili napade Persijanaca ili Helena, preći ću mûkom: neću da vam ih opširno iznosim, jer su vam poznata. Ali kakvim smo radom toliko uspeli, i kakvim smo političkim i moralnim načelima ovu državu učinili velikom, to želim da vam najpre pokažem, i potom da pređem na pohvalu ovih pokojnika, jer smatram da nije neumesno da se to spomene ovom prilikom, i da će za ovaj vaskoliki skup, kako za domaće građane tako i za strance, biti od koristi da to saslušaju.
Mi imamo ustav koji nije građen ni po kakvu kalupu susednih naroda; naprotiv, mi služimo više drugima za primer nego što bismo se ugledali na druge. I kako državna uprava nije usredsređena u rukama maloga broja nego u rukama većine, zove se naša vladavina narodna vlada (demokratija). U privatnim poslovima vlada za sve ravnopravnost po zakonu, a što se tiče javnog života, svako se, prema tome kako se ko u čemu odlikuje, bira u državnu upravu, ne zato što je član nekoga staleža, nego po svojoj ličnoj zasluzi. Niko se ne isključuje iz državnih zvanja, pa ni zbog siromaštva, koje inače smeta ugledu, ako je samo vrstan da učini što dobro za državu. I kao što u javnim poslovima vlada u nas načelo slobode, isto tako i u svakodnevnom privatnom saobraćaju nema nikakva sumnjičenja: nema u nas nikakve srxbe na svoga bližnjega ako on što do mile volje uživa; ne pokazujemo prema njemu nikakve oporine, koja, ako i ne donosi štetu, ipak vređa oko. Ali, ako tako među sobom u privatnom životu i živimo neusiljeno, opet se u javnom klonimo svake nezakonitosti, a to naročito iz moralnih pobuda, svugde se pokoravajući vlastima i zakonima, a naročito onima koji su na korist ugnjetenima, i koji, ako i nisu napisani, opet svakoga ko ih krši žigošu pred celim svetom.
S druge strane, dajemo duhu obilata odmora od napora, jer smo ustanovili različne igre i svečanosti, a domaći život ukrasili lepim uredbama, tako da svakodnevno uživanje svega toga goni svaku sumornost. Osim toga, zbog veličine našega grada uvoze se u nj najrazličniji proizvodi iz celoga sveta, i to čini da su dobra stranih krajeva nama isto tako pristupačna i obična kao i plodovi naše vlastite zemlje.
Razlikujemo se dalje od svojih suparnika i u svom vojničkom uređenju. Grad naš stoji svakome otvoren; mi ne gonimo iz njega strance u strahu da će oni tu nešto naučiti ili videti što bi trebalo da ostane skriveno i da će se otud koji od naših neprijatelja moći okoristiti. Mi se ne uzdamo toliko u kojekakve pripreme i ujdurme koliko u hrabrost koja se ogleda u našim sopstvenim delima. A što se tiče načina obrazovanja, dok se drugi već od mladosti čeliče u muževnosti napornim vežbanjem, mi, ako i živimo neusiljeno, ipak zato hrabro srećemo u opasnosti protiv jednako jakog neprijatelja. Dokaz je ovo: dok Lakedemonjani ne ratuju na našu zemlju svojom sopstvenom snagom, nego udruženi sa svima svojim saveznicima, mi sami upadamo u tuđu zemlju i nad neprijateljem, koji se bori za svoje ognjište, gotovo uvek bez velike muke odnosimo pobedu. S našom celokupnom silom nije se još nikad nijedan neprijatelj ogledao, jer se mi staramo i za mornaricu i u isti mah svoju suvozemnu vojsku šaljemo na razne strane. Pobiju li se neprijatelji ma gde s kojim odeljenjem naše vojske i potuku li samo šaku naših, odmah se hvališu da su sve razbili; budu li pak sami pobeđeni, trube da ih je savladala naša celokupna sila. Nama je, razume se, već urođeno da više s nekim osećanjem bezbrižnosti nego mučnim vežbanjem savlađujemo opasnosti; na hrabrost nas ne primoravaju zakoni, nego se ona u nama sama od sebe rađa. Mi se od njih razlikujemo i u tome što se zbog nevolja koje nas čekaju ne mučimo već unapred, a kad nas one zadese, ne pokazujemo se manje srčani no oni koji sebe neprestano muče. U tome naš grad zaslužuje divljenje, pa još i u mnogo čemu drugom.
Mi volimo lepo, ali s pravom umerenošću, i volimo mudrost, ali bez razneženosti. Bogatstvo nam je više sredstvo za rad nego za prazno hvalisanje: siromaštvo svoje priznavati nije ni za koga sramota, ali je sramotnije ne otimati se siromaštvu radom….
Pa i što se dobročinstva tiče, razlikujemo se od mnogih i mnogih: ne primanjem, nego davanjem stičemo mi sebi prijatelje. A pouzdaniji je prijatelj onaj koji drugome dobro učini, jer postojanom dobronamernošću teži da u onoga koji je primio dobročinstvo podržava osećanje zahvalnosti; dužnik, naprotiv, više je ravnodušan, jer zna da vraćanjem dobročinstva neće steći zahvalnost, nego samo vratiti primljeno dobro. I tako samo mi bez ikakva straha činimo dobročinstva drugima, ne iz kakva sebična računa, nego s pouzdanjem u to što smo slobodni ljudi.
Grad naš u celini, da sve ukratko rečem, jeste rasadnik obrazovanosti vaskolikoj Heladi, i svaki pojedini od nas, kao što se meni čini, ume svima raznolikim poslovima da se prilagodi i sve da radi s najvećom ljupkošću i okretnošću… Krupnim znacima i nepobitnim dokazima mi smo zasvedočili razvitak svoje snage, da nam se divi sadašnjost, a diviće nam se i svi potonji vekovi, i ne treba nam ni pohvalnih pesama Homerovih ni koga drugog pesnika, čije će pesme, doduše, za neko vreme uveseljavati, ali će stvarnost docnije uzdrmati mišljenje o delima koja oni slave. Svojim pregalaštvom prokrčili smo sebi put na sva mora i u sve zemlje, i svugde postavismo neprolazne spomenike kako svojih poraza tako i svojih pobeda. Za takvu otaxbinu, eto, ovi ovde u junačkom boju poginuše a ne dadoše da im je ko otme, pa se s pravom i od preživelih očekuje da će i oni rado za nju podneti sve napore i opasnost.
Što sam baš i opširnije govorio o našem gradu, činio sam to u jednu ruku zato da pokažem da se mi za sasvim nešto drugo borimo no oni u kojih nema tih odlika, a u drugu ruku da slavu naših junaka, kojima sad na grobu govorim, osvetlim nepobitnim dokazima. I tako sam ja gotovo rešio svoj zadatak. Jer naš grad, koji ja slavljah maločas, vrline ovih i njima sličnih detića učiniše velikim, a, zacelo, malo ima Helena gde bi beseda u jednakoj meri kao kod ovih mogla odgovoriti njihovim uzor-delima. Smrt ovih junaka, rekao bih, najočitije dokazuje njihovu muževnu hrabrost, bilo da su je hteli prvi put izneti na videlo ili je potvrditi. Jer pravo je da se i onima koji su inače lošiji uzima za dobro njihova hrabrost ogledana u ratu za otaxbinu: time što su svojim junaštvom zbrisali spomen o svojim manama oni su opštem dobru više koristili nego što su pojedincima naneli štetu. Među njima nema nijednoga koji bi se, ceneći više uživanje bogatstva, pokazao mekušac, ili se, u nadi da će se oslobotiti siromaštva i još obogatiti, klonio ispred opasnosti. Štaviše, osveta neprijateljima bila im je draža, i kako su opasnost i smrt smatrali za najlepši pothvat, htedoše da se baš tim osvete neprijateljima i da teže za onim dobrima. Neizvesnost uspeha poveriše nadi i, promatrajući svoj položaj, smatrahu da se moraju sami u se pouzdati. I kako su voleli boriti se i poginuti pre nego se povlačenjem spasavati, sačuvaše se od svakog prekora potonjih vremena.
I tako, žrtvujući svoj život u službi otaxbine, sticali su oni svaki posebice i besmrtnu slavu i najugledniji grob, istina, ne onaj u kome počivaju njihove kosti, no onaj gde im slava u svakoj prilici gde se zbori ili tvori živi u večnoj uspomeni. Jer, čuvenim ljudima grob je vaskolika zemlja, a uspomenu im ne javlja samo onaj natpis na stubovima u njihovoj rođenoj otaxbini: i u tuđoj zemlji živi nepisan spomenik, više u mislima ljudi nego kao spoljašnje obeležje njihovih grobova. Na ove se, dakle, ugledajte i, znajući da je sreća u slobodi, a sloboda u hrabrosti, ne prezajte od ratnih opasnosti! Jer oni koji bedno žive i bez nade u bolju budućnost nemaju više razloga da gube glavu no oni koji se još uživotu mogu bojati promene svoje sreće i koji, ako im se to dogodi, mogu najviše da izgube. Ta ponosna čoveka boli nevolja koje on dopadne sa svoga kukavičluka nego smrt koja ga sustigne u jedan mah, bez bola, a posle junačke borbe i usred zajedničkih nada.
…A vi kojima se život kloni svom zapadu smatrajte duži deo svoga veka u kome ste bili srećni kao dobitak i pomišljajte da on neće još zadugo trajati, i slava ovih pokojnika neka bi bila melem vašem bolu, jer ljubav prema slavi jedina nikad ne stari, i u nemoćnoj starosti čoveka neveseli, kako neki tvrde, sticanje bogatstva, nego lep glas koji uživa.
A za vas ovde skupljenu decu i braću poginulih junaka vidim tešku borbu. Jer onoga koga više nema obično svak hvali: pokazali se vi ma kako hrabri, neće vas ipak jednako ceniti kao ove, nego će vas još uvek stavljati malo niže od njih. Živi ne vole da gledaju supranike, i samo onom što im ne stoji više na putu odaju puno priznanje i poštovanje.
A sada, kad svak svojima učini još poslednju poštu suzama, raziđite se svojim kućama.
(Tukidid, Peleponeski rat)