Tog proleća oboje smo se upetljali u veze s drugimа, ali kada je došao jun i škola se završila, odlučili smo da preko leta izdamo kuću i odemo iz Palo Alta na severnu obalu Kalifornije. Naš sin Ričard otišao je kod Nensine bake1 u Pasko, u Vašingtonu, da tamo provede leto i radi da bi uštedeo novac za koledž na jesen. Baka je znala kakva je situacija kod kuće i još ranije je počela sve da priprema za njegov dolazak, čak mu je našla i posao. Razgovarala je s jednim prijateljem, farmerom, i ovaj je obećao da će uposliti Ričarda da sakuplja seno i pravi ograde. Težak posao, ali Ričard ga je željno iščekivao. Krenuo je jutarnjim autobusom, sutradan po završetku poslednje godine srednje škole. Odvezao sam ga na stanicu i parkirao auto, pa ušao unutra da posedim s njim dok ne objave polazak autobusa. Majka ga je već izgrlila, isplakala se i izljubila ga na rastanku i dala mu dugačko pismo za baku, koje treba da joj preda kad stigne. Ona je sada bila kod kuće i pakovala poslednje sitnice za selidbu, čekajući da stigne par koji će boraviti u našoj kući. Kupio sam Ričardu voznu kartu, dao mu je, pa smo seli na klupu na stanici i čekali. Usput smo malo i razgovarali.
„Hoćete li se ti i mama razvesti?“, pitao je. Bilo je subotnje jutro i nije bilo mnogo automobila.
„Nećemo ako ne budemo morali“, rekao sam. „Ne želimo. Zato i idemo odavde i nadamo se da čitavo leto nikoga nećemo viđati. Zbog toga smo izdali kuću preko leta, a iznajmili drugu gore u Arkati. Zato valjda i ti ideš kod bake. To je bar jedan od razloga. Da i ne pominjem to što ćeš se vratiti s punim džepovima. Ne želimo da se razvedemo. Želimo da budemo sami tokom leta i pokušamo da izgladimo stvar.“
„Voliš li još mamu?“, upitao je. „Rekla mi je da ona tebe voli.“
„Naravno da je volim“, kazao sam. „To bi dosad trebalo da si shvatio. Samo smo imali puno problema i mnogo obaveza, poput svih drugih, i sad nam je potrebno da neko vreme provedemo sami i izgladimo stvar. Ali ne brini za nas. Idi tamo gore i lepo provedi leto, vredno radi i uštedi novac. Smatraj to i raspustom. Pecaj do mile volje. Tamo je dobro za pecanje.“
„I za skijanje na vodi“, rekao je. „Želim da naučim da skijam na vodi.“
„Ja se nikad nisam skijao“, rekao sam. „Skijaj se malo i za mene, važi?“
Sedeli smo na autobuskoj stanici. On je prelistavao školski godišnjak, ja sam u krilu držao novine. Onda je objavljen polazak njegovog autobusa, pa smo ustali. Zagrlio sam ga i ponovo rekao: „Ne brini, ne brini. Gde ti je karta?“
Potapšao je džep kaputa, pa podigao kofer. Otpratio sam ga do reda koji se formirao za autobus, pa sam ga ponovo zagrlio i poljubio u obraz i rekao zdravo.
„Zdravo, tata“, otpozdravio je i okrenuo se od mene da mu ne bih video suze.
Odvezao sam se do kuće, gde su naše kutije i koferi čekali u dnevnoj sobi. Nensi je u kuhinji pila kafu s mladićem i devojkom koji će preko leta živeti u našoj kući. Nekoliko dana ranije upoznao sam taj par, Džerija i Liz, postdiplomce matematike, ali ponovo smo se rukovali, a Nensi mi je sipala šolju kafe. Sedeli smo za stolom i pili kafu dok im je Nensi govorila o čemu bi trebalo da vode računa i šta bi trebalo da urade u određeno vreme tokom meseca, početkom i krajem svakog meseca, gde da pošalju eventualnu poštu i slično. Nensino lice bilo je napeto. Jutro je odmicalo, a sunčevi zraci su kroz zavesu osvetlili sto.
Konačno, činilo se da je sve sređeno, pa sam njih troje ostavio u kuhinji i počeo da unosim stvari u auto. Kuća u koju smo išli bila je potpuno opremljena, imala je i tanjire i kuhinjsko posuđe, tako da nije bilo potrebno da nosimo mnogo stvari, samo ono neophodno.
Tri nedelje pre toga odvezao sam se do Jurike, na severnoj obali Kalifornije, oko 550 kilometara severno od Palo Alta, i iznajmio nameštenu kuću. Išao sam sa Suzan, ženom s kojom sam se viđao. Odseli smo tri dana u jednom motelu na obodu grada da bih ja imao vremena da pregledam novine i obiđem agencije za iznajmljivanje kuća. Posmatrala me je dok sam potpisivao ček za tromesečnu rentu. Kasnije, kad smo se vratili u motel, u krevetu, dok je ležala s rukom preko čela, rekla je: „Zavidim tvojoj ženi. Zavidim Nensi. Uvek sam slušala da ljudi govore o ’drugoj ženi’ i o tome kako zakonita žena ima privilegije i pravu moć, ali te stvari ranije nisam razumela niti sam na to obraćala pažnju. Sad shvatam. Zavidim joj. Zavidim joj zbog toga što će s tobom provesti leto u toj kući. Volela bih da sam to ja. Volela bih da smo to mi. Oh, kako bih volela da smo to mi. Osećam se tako jadno“, rekla je. Pomilovao sam je po kosi.
Nensi je bila visoka, dugonoga brineta smeđih očiju i plemenite duše. Ali u poslednje vreme izgleda da nam je ponestajalo i plemenitosti i duše. Čovek s kojim se viđala bio je jedan od mojih kolega, razvedeni kicoš prosede kose, uvek u odelu, koji je mnogo pio i čije su se šake, rekli su mi neki moji studenti, ponekad tresle na predavanjima. On i Nensi uleteli su u vezu na jednoj zabavi tokom raspusta nedugo pošto je Nensi otkrila da se ja viđam s drugom ženom. Sve to sad izgleda dosadno i jeftino – i jeste dosadno i jeftino – ali tokom tog proleća bilo je kako je bilo, i istrošilo je svu našu energiju i koncentraciju i istisnulo sve ostalo. Negde krajem aprila počeli smo da planiramo da izdamo kuću i odemo nekud preko leta, samo nas dvoje, i pokušamo da stvar vratimo na staro, ako je to uopšte moguće. Oboje smo se složili da se nećemo javljati ili pisati onim drugima, ili na bilo koji način biti u kontaktu s njima. Onda smo i za Ričarda sve organizovali, pa pronašli par koji će se brinuti o našoj kući, a ja sam proučio mapu i odvezao se iz San Franciska na sever i otkrio Juriku, kao i agenciju koja je bila voljna da uglednom sredovečnom bračnom paru tokom leta iznajmi nameštenu kuću. Mislim da sam u razgovoru sa agentom čak upotrebio frazu „drugi medeni mesec“, Bog neka mi oprosti, dok je Suzan napolju u kolima pušila i listala turističke brošure.
Smestio sam kofere, torbe i kutije u prtljažnik i na zadnje sedište i čekao dok se Nensi pozdravljala na tremu. Rukovala se i s mladićem i s devojkom, pa se okrenula i pošla ka kolima. Mahnuo sam im oboma, a oni su mi odmahnuli. Nensi je ušla i zatvorila vrata. „Hajdemo“, rekla je. Ubacio sam menjač u brzinu, pa smo krenuli ka auto-putu. Na semaforu baš pred izlazak na auto-put, videli smo kako kola ispred nas skreću sa auto-puta, dok im je auspuh landarao a okolo sevale varnice. „Vidi ovo“, rekla je Nensi. „Moglo bi da se zapali.“ Sačekali smo i posmatrali sve dok auto nije uspeo da skrene i stane pored puta.
Zaustavili smo se pored jedne kafanice na auto-putu u blizini Sebastopola. Jedi i nalij, pisalo je na tabli. Nasmejali smo se natpisu. Parkirao sam auto ispred lokala pa smo ušli i seli za sto uz prozor u dnu prostorije. Pošto smo naručili kafu i sendviče, Nensi je kažiprstom dotakla sto i počela da prati linije drveta. Zapalio sam cigaretu i pogledao napolje. Primetio sam jedan brz pokret i shvatio da gledam u kolibrija u grmlju iza stakla. Krila su mu se pokretala nevidljivim treptajima, a on je gurao kljun u jedan cvet u grmu.
„Nensi, vidi“, rekao sam. „Eno ga kolibri.“
Ali kolibri je u tom trenutku odleteo, a Nensi je podigla pogled i rekla: „Gde? Ne vidim ga.“
„Tu je bio pre samo čas“, rekao sam. „Gledaj, evo ga. Drugi, čini mi se. Još jedan kolibri.“
Posmatrali smo kolibrija sve dok kelnerica nije donela ono što smo naručili, a ptica je odletela uplašena pokretima i nestala iza zgrade.
„E pa čini mi se da je ovo dobar znak“, rekao sam. „Kolibri. Kažu da kolibriji donose sreću.“
„I ja sam to negde čula“, rekla je ona. „Ne znam gde sam čula, ali sam čula. Hm“, rekla je, „biće nam potrebna sreća. Šta misliš?“
„To je dobar znak“, rekao sam. „Drago mi je što smo se ovde zaustavili.“
Klimnula je glavom. Sačekala je trenutak, a onda zagrizla sendvič.
U Juriku smo stigli pre mraka. Prošli smo pored motela na auto-putu gde smo Suzan i ja odseli i proveli one tri noći pre nekoliko nedelja, pa smo skrenuli sa auto-puta i pošli uzbrdo preko brežuljka s kog se video grad. U džepu sam imao ključeve od kuće. Prešli smo preko brega, pa nastavili još dva-tri kilometra dok nismo stigli do male raskrsnice s benzinskom pumpom i prodavnicom. Ispred nas, u dolini, svuda okolo su se prostirali pašnjaci i šumovite planine. Stoka je pasla u polju iza benzinske pumpe. „Lepo je ovde“, rekla je Nensi. „Jedva čekam da vidim kuću.“
„Još malo i stigli smo“, rekao sam. „Tu je, odmah niz ovaj put“, dodao sam, „pa preko one uzvišice.“ „Evo“, rekao sam posle minut-dva i zaustavio auto na dugačkoj prilaznoj stazi sa živicom sa obe strane. „Evo je. Kako ti se čini?“ Isto pitanje postavio sam Suzan kada smo se ona i ja ovde zaustavili.
„Lepa je“, rekla je Nensi. „Baš lepo izgleda. Hajde da izađemo.“
Stajali smo malo u prednjem dvorištu i gledali okolo. Onda smo se popeli stepenicama trema, pa sam otključao glavna vrata i upalio svetla. Prošetali smo kroz kuću. Imala je dve male spavaće sobe, kupatilo, dnevnu sobu sa starim nameštajem i kaminom, i veliku kuhinju s pogledom na dolinu.
„Sviđa ti se?“, upitao sam je.
„Predivna je“, rekla je Nensi. Široko se osmehnula. „Drago mi je da si je pronašao. Drago mi je što smo ovde.“ Otvorila je frižider, pa prešla prstom preko radne ploče. „Bogu hvala, sve je čisto. Neću morati ništa da brišem i perem.“
„Sve, čak i posteljina“, rekao sam. „Lično sam proverio. Tako oni izdaju kuće. Čak i jastuci, i jastučnice.“
„Moraćemo da kupimo malo drva za kamin“, rekla je ona. Stajali smo u dnevnoj sobi. „Želećemo da zapalimo vatru ako noći budu poput ove.“
„Sutra ću se raspitati za drva“, rekao sam. „Tada možemo i u nabavku, a i da obiđemo gradić.“
Pogledala me je i rekla: „Drago mi je što smo ovde.“
„I meni“, kazao sam. Raširio sam ruke i ona mi je prišla. Zagrlio sam je. Osetio sam kako drhti. Podigao sam joj lice i poljubio je u oba obraza. „Nensi“, rekao sam.
„Drago mi je što smo ovde“, rekla je.
Nekoliko sledećih dana smo se smeštali, išli do Jurike, gde smo šetali i razgledali izloge prodavnica, i pešačili pašnjacima iza kuće sve do šume. Kupili smo namirnice, a ja sam u novinama našao neki oglas za drva i zvao, i dan-dva kasnije dvojica dugokosih momaka dovezli su nam pun kamionet jove i istovarili je, pa složili na gomilu pod nadstrešnicu za auto. Te noći smo posle večere sedeli ispred kamina, pili kafu i razgovarali o tome da nabavimo psa.
„Neću štene“, rekla je Nensi. „Morali bismo da čistimo za njim i izgrizlo bi nam sve stvari. Šta će nam to? Ali volela bih da imam psa, to da. Dugo nismo imali psa. Mislim da bismo ovde mogli da držimo psa“, rekla je.
„A šta kad se vratimo natrag, kad prođe leto?“, rekao sam. Preformulisao sam pitanje. „Šta ćemo sa psom u gradu?“
„Videćemo. Dotle, hajde da probamo da nađemo psa. Pravog psa. Ne znam šta želim, dok ga ne vidim. Iščitaćemo oglase a, budemo li morali, otići i do kafilerije.“ Ali iako smo nekoliko narednih dana razgovarali o psima, i jedno drugome pokazivali pse u tuđim dvorištima pored kojih smo se vozili, pse za koje smo govorili da bismo voleli da ih imamo, nije bilo ništa od toga, psa nismo nabavili.
Nensi je pozvala majku i dala joj našu adresu i telefonski broj. Ričard radi i izgleda zadovoljno, kazala je njena majka. Ona sama je dobro. Čuo sam kad je Nensi rekla: „I mi smo dobro. A sve ovo je lekovito.“
Jednog dana sredinom jula, vozili smo se auto-putem pored okeana i došli do uzvišenja odakle smo videli lagune koje su bile odvojene od okeana peščanim sprudovima. Nekoliko ljudi pecalo je sa obale, a dva čamca bila su na vodi.
Skrenuo sam u zaustavnu traku i parkirao auto. „Da vidimo šta pecaju“, rekao sam. „Možda bismo mogli da nabavimo pribor i sami probamo.“
„Nismo pecali godinama“, rekla je Nensi. „Još otkad je Ričard bio mali, kad smo kampovali blizu Maunt Šaste. Sećaš li se?“
„Sećam se“, kazao sam. „A sad shvatam i da mi pecanje nedostaje. Hajde da se spustimo dole i vidimo šta pecaju.“
„Pastrmke“, rekao je čovek kad sam ga pitao. „Glavatice i kalifornijke. Čak i poneku srebrnastu, nekad i lososa. Dolaze ovamo zimi kad se otvore rukavci, a kada se zatvore u proleće, zarobljene su. Ovo je pravo doba godine za njih. Danas nisam ulovio nijednu, ali prošlog vikenda upecao sam četiri, oko četrdeset centimetara dugačke. Najbolja jestiva riba na svetu, ali đavolski se opire. Oni momci u čamcima danas su upecali nekoliko, ali ja nisam još ništa.“
„Šta koristite kao mamac?“, pitala je Nensi.
„Ma bilo šta“, rekao je čovek. „Gliste, ikru, zrna kukuruza. Samo ih zabacite tamo i ostavite da leže na dnu. Otpustite malo najlon i držite ga na oku.“
Još malo smo tu stajali i posmatrali čoveka kako peca i gledali čamčiće koji su plovili tamo-amo po laguni.
„Hvala“, rekao sam čoveku. „Srećno.“
„I vama“, rekao je on. „Srećno oboma.“
Na putu kući, zaustavili smo se u prodavnici sportske opreme i kupili dozvole za pecanje, jeftine štapove s mašinicom, najlone, udice, žičane sajlice, olovo i trščanu korpu za ribe. Nameravali smo da izjutra odemo na pecanje.
Ali te noći, pošto smo večerali i oprali sudove i pošto sam upalio vatru u kaminu, Nensi je odmahnula glavom i rekla da stvar neće funkcionisati.
„Zašto to kažeš?“, rekao sam. „Šta hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem da neće funkcionisati. Suočimo se s tim.“ Ponovo je odmahnula glavom. „Mislim da ne želim da idem ujutru na pecanje, a ne želim ni psa. Ne, neću psa. Mislim da želim da odem i vidim majku i Ričarda. Sama. Želim da budem sama. Nedostaje mi Ričard“, rekla je i zaplakala. „Ričard je moj sin, moja bebica“, rekla je, „a on je skoro odrastao i uskoro će otići. Nedostaje mi.“
„A Del, nedostaje li ti i Del Šrejder?“, rekao sam. „Tvoj momak. Nedostaje li ti on?“
„Noćas mi svi nedostaju“, rekla je. „I ti mi nedostaješ. Već dugo mi nedostaješ. Toliko si mi nedostajao da si se nekako izgubio, ne mogu to da objasnim. Izgubila sam te. Više nisi moj.“
„Nensi“, kazao sam.
„Ne, ne“, rekla je. Odmahnula je glavom. Sedela je na kauču i odmahivala glavom. „Želim da sutra sednem na avion i odem da vidim majku i Ričarda. Kad odem, možeš da telefoniraš svojoj devojci.“
„Neću to učiniti“, rekao sam. „Ne nameravam to da učinim.“
„Zvaćeš je“, izgovorila je.
„Ti ćeš pozvati Dela“, kazao sam. Baš sam bio đubre što sam to rekao.
„Radi kako hoćeš“, rekla je ona, brišući rukavom oči. „Zaista to mislim. Ne želim da zvučim histerično. Ali sutra odlazim u Vašington. A sad idem pravo u krevet. Iscrpljena sam. Izvini. Žao mi je zbog nas, Dene. Nećemo uspeti. Eto, onaj pecaroš danas. Poželeo nam je sreću.“ Odmahnula je glavom. „I ja nam želim sreću. Biće nam potrebna.“
Otišla je u kupatilo i čuo sam kako voda teče u kadu. Izašao sam, seo na stepenice trema i zapalio cigaretu. Napolju je bilo mračno i tiho. Pogledao sam u pravcu grada i na nebu video slab odsjaj svetla i ostatke magle sa okeana kako nadolaze u dolinu. Pomislio sam na Suzan. Malo kasnije, Nensi je izašla iz kupatila i čuo sam kako se vrata spavaće sobe zatvaraju. Ušao sam i stavio još jednu cepanicu u kamin, pa sačekao da plamenovi zahvate koru drveta. Onda sam otišao u drugu spavaću sobu, podigao prekrivač i zurio u čaršav s cvetnim motivima. Istuširao sam se, obukao pidžamu i ponovo seo pored kamina. Magla se sad gomilala ispred prozora. Sedeo sam kraj vatre i pušio. Kad sam ponovo pogledao kroz prozor, nešto se pomicalo u magli i spazio sam konja kako pase u prednjem dvorištu.
Prišao sam prozoru. Konj me je na trenutak pogledao, a onda nastavio da pase. Još jedan konj je prošao pored auta i ušao u dvorište da pase. Upalio sam svetlo na tremu, stao pored prozora i posmatrao ih. Bili su to krupni beli konji duge grive. Provukli su se kroz ogradu ili prošli kroz nezatvorenu kapiju neke od obližnjih farmi. Nekako su završili u našem dvorištu. Lutali su okolo razdragani, uživajući u slobodi. Ali pomalo su bili i nervozni; s mesta na kom sam stajao video sam im beonjače. Uši su im se spuštale i dizale dok su čupali busene trave. I treći konj ušetao je u dvorište, a onda i četvrti. Bilo je to krdo belih konja, i oni su pasli u našem dvorištu.
Otišao sam do spavaće sobe i probudio Nensi. Oči su joj se crvenele i bila je sva podbula. Imala je viklere u kosi, a kod uznožja kreveta na podu je stajao otvoren kofer.
„Nensi“, rekao sam. „Dušo, dođi da vidiš nešto u našem dvorištu. Dođi da vidiš ovo. Moraš da vidiš. Nećeš verovati. Požuri.“
„Šta se dešava?“, rekla je. „Nemoj da me mučiš. Šta da vidim?“
„Dušo, moraš to da vidiš. Ne želim da te mučim. Izvini ako sam te uplašio. Ali moraš da dođeš i vidiš nešto.“
Otišao sam u drugu sobu i stao ispred prozora i posle nekoliko minuta stigla je Nensi vezujući ogrtač. Pogledala je kroz prozor i rekla: „Bože, predivni su. Odakle su došli, Dene? Jednostavno su predivni.“
„Mora da su se odnekud odavde oslobodili“, rekao sam. „S neke od okolnih farmi. Pozvaću kasnije šerifa, pa će on naći vlasnika. Ali prvo sam želeo da ti ovo vidiš.“
„Hoće li nas ujesti?“, pitala je. „Volela bih da pomazim onoga onde, onoga koji nas je upravo pogledao. Volela bih da ga pomazim po sapima. Ali ne želim da me ujede. Idem napolje.“
„Mislim da te neće ujesti“, rekao sam. „Ne izgledaju kao konji koji ujedaju. Ali ogrni kaput ako izlaziš; hladno je.“
Obukao sam kaput preko pidžame i sačekao Nensi. Onda sam otvorio glavna vrata pa smo izašli u dvorište gde su bili konji. Svi su nas pogledali. Dva su nastavila da pasu. Jedan od preostala dva zafrktao je i uzmakao nekoliko koraka, a onda je i on nastavio da čupa travu i žvaće, pognute glave. Pogladio sam jednog konja po čelu i potapšao ga po sapima. Nastavio je da žvaće. Nensi je pružila ruku i počela da gladi grivu drugog konja. „Konjiću, odakle si došao?“, kazala je. „Gde živiš i zašto si noćas napolju, konjiću?“, rekla je i dalje mu gladeći grivu. Konj ju je pogledao i frknuo, pa ponovo spustio glavu. Potapšala ga je po sapima.
„Mislim da treba pozvati šerifa“, rekao sam.
„Ne još“, rekla je ona. „Ne, još neko vreme. Ovo više nikada nećemo videti. Nikada, nikada više nećemo imati konje u svom dvorištu. Sačekaj još malo, Dene.“
Malo kasnije, dok se Nensi i dalje tamo šetala od jednog do drugog konja, tapšući ih po sapima i milujući im grivu, jedan konj iz dvorišta izašao je na prilaznu stazu i obišao oko auta, pa se niz stazu spustio do puta. Znao sam da moram da pozovem šerifa.
Ubrzo su iz magle izronila dva policijska vozila s crvenim rotacionim svetlima, a nekoliko minuta kasnije pojavio se i kamionet s prikolicom za konje, koji je vozio neki čovek u bundici. Konji su se uplašili i pokušali da pobegnu, dok je čovek iz kamioneta psovao i pokušavao da jednom konju namakne omču oko vrata.
„Nemojte da ga povredite!“, viknula je Nensi.
Vratili smo se u kuću, stali pored prozora i posmatrali policajce i farmera kako pokušavaju da okupe konje.
„Skuvaću kafu“, rekao sam. „Želiš li kafu, Nensi?“
„Reći ću ti šta bih želela“, rekla je ona. „Osećam se euforično, Dene. Osećam se kao da sam opijena. Osećam se kao… ma ne znam, ali mi se sviđa kako se osećam. Ti skuvaj kafu, ja ću naći neku muziku na radiju, a onda možeš ponovo da naložiš vatru. Suviše sam uzbuđena da bih spavala.“
I tako smo seli ispred vatre i pili kafu i slušali radio-stanicu iz Jurike koja radi cele noći i razgovarali o konjima, a onda i o Ričardu i Nensinoj majci. Plesali smo. Uopšte nismo pominjali trenutnu situaciju. Magla se napolju ispred prozora nije pomicala, a mi smo razgovarali i bili nežni jedno prema drugom. Kad je počelo da sviće, ugasio sam radio, pa smo otišli u krevet i vodili ljubav.
Sledećeg popodneva, kad je sve sredila u vezi s putem i spakovala kofere, odvezao sam je do malog aerodroma gde je trebalo da uhvati avion za Portland, a onda da odatle drugim letom stigne kasno uveče u Pasko.
„Pozdravi majku, a Ričarda zagrli i kaži mu da mi nedostaje“, rekao sam. „Reci mu da ga volim.“
„I on tebe voli“, rekla je ona. „Znaš to. U svakom slučaju, sigurna sam da ćeš ga videti na jesen.“
Klimnuo sam glavom.
„Zbogom“, rekla je i zagrlila me. Držali smo jedno drugo. „Drago mi je zbog prošle noći“, rekla je. „Oni konji. Naš razgovor. Sve. Pomaže. Nećemo to zaboraviti“, rekla je. Zaplakala je.
„Piši mi. Hoćeš li?“, rekao sam. „Nisam ni pomišljao da će se ovo nama dogoditi“, rekao sam. „Sve te godine. Ni za sekund to nisam pomislio. Ne nama.“
„Pisaću“, rekla je. „Duga pisma. Najduža koja si ikad video, od onda kad sam ti slala pisma u srednjoj školi.“
„Čekaću ih“, rekao sam.
Onda me je ponovo pogledala i dodirnula mi lice. Okrenula se i pošla asfaltnom stazom ka avionu.
Idi, najdraža, i nek te Bog čuva.
Ukrcala se u avion, a ja sam stajao u blizini dok motori nisu počeli da rade i, minut-dva kasnije, avion je zarulao pistom. Uzleteo je iznad Humboltovog zaliva i uskoro postao samo tačkica na horizontu.
Odvezao sam se nazad do kuće i parkirao na stazi, pa pogledao tragove kopita konja od sinoć. Trava je bila potpuno ulegla i počupana, a okolo su bile gomile balege. Ušao sam u kuću i, ne skidajući kaput, otišao do telefona, pa pozvao Suzan.
Preveo sa engleskog Borivoj Gerzić
Objavljeno u časopisu Mostovi, br. 155-156, Bgd, 2013.
Priča „Call If You Need Me“ otkrivena je 1999, jedanaest godina posle Karverove smrti, u jednoj kolekciji američke proze na Državnom univerzitetu Ohajo. Po rečima Tes Galager, Karverove druge supruge, priča je napisana ranih osamdesetih. Karver ju je, preko posrednika, 1984. godine prodao Državnom univerzitetu Ohajo, ne uvrstivši je ni u jednu svoju zbirku pripovedaka. Objavljena je 1999. u časopisu Granta, pa 2000. u zbirci Call If You Need Me zajedno sa još nekoliko Karverovih tekstova. Tema i pojedini motivi već su se pojavljivali u nekim njegovim tekstovima („Blackbird Pie“, „Chef’s House“), i smatra se da je to glavni razlog što ju je Karver zadržao u fioci. Ipak, po suptilnom pripovedanju i svedenom stilu (kasnije je skovan epitet „karverovski“), ova priča sasvim opravdava Karverovu reputaciju jednog od najcenjenijih savremenih američkih pisaca kratke priče.
B. G.
Rejmond Karver (1938–1988), američki pisac i pesnik. U mladosti se dugo bavio raznim teškim poslovima kako bi prehranio ženu i dvoje dece, pa je izjavio da je možda nedostatak vremena uslovio da piše kratku prozu i pesme („samo tako je moguće pisati u jednom dahu“). Jedno vreme je prestao da piše jer je, po sopstvenim rečima, bio potpuno utonuo u alkohol. Nekoliko puta je zbog toga hospitalizovan, da bi na kraju uspeo da prestane da pije i započne „drugi život“. Karverov literarni stil neki kritičari opisali su kao „prljavi realizam“, a njega kao pisca fokusiranog na teme o beznađu i neuspesima običnih ljudi, dok su njegove junake okarakterisali kao izolovane i marginalne. Ipak, Karver i dalje zadržava mesto jednog od glavnih američkih pisaca s kraja 20. veka, koji je u tom periodu potpuno oživeo kratku priču u Americi. Najznačajnija dela: zbirke priča Will You Please Be Quiet, Please?(1976), What We Talk About When We Talk About Love(1981), Cathedral(1983) i kompilacija Where I’m Calling From(1988).
1 Treba: majke. (Prim. prev.)