2.jul 2009.
19:00
Stade Josy Barthel, Luxembourg
Referee: Hristo Ristoskov (Bulgaria)
Grevenmacher (Luksemburg) – Vetra (Litvania)
0 3
Grigaitis 11′, 79′, Mašitšev 26′
Kada je stigla kući Silvija Hainz je popila čašu vode i sjela na stolicu. Ništa nije osjećala i to je plašilo. Šta je sa mnom – pomislila je.
Doktor je imao jedno oko primjetno veće i ona je samo u to oko gledala.
– Rezultati nijesu dobri – rekao je.
– Na vama je da odlučite da li da mu kažete. Nekada je dobro pacijentu reći, da bi se borio, ali nekada, ako se pretpostavi da će pasti u depresiju, možda i ne, da mu se ne kaže, da se izmisli, kao da je u pitanju neka mala operacija…da vidimo kako će organizam sve to da podnese, znate, šanse uvijek postoje…
Gledala je to oko i slušala te riječi ali apsolutno ništa nije shvatala. Prošla je pored pijace kupila namirnice, uvukla ruku u dvije vreće sa zrnevljem (to je vidjela u jednom filmu, tako joj se svidjelo), prodavačica je pitala hoće li ići u Luksemburg, utakmica je.
– Samo se ponašajte prirodno prema njemu – rekao je doktor.
Sjedi u kuhinji. On će uskoro doći iz šetnje. Pomisli da li da pozove djecu. Ni oni ne moraju znati. Samo ona, samo ona. Sve će biti dobro.
Kada je Mark Hainz prilazio tog jutra kući, pomislio je – ona će se sigurno obradovati. Ali kada joj je rekao (bilo mu je čudno zbog čega sjedi u kuhinji ali je nije pitao) da je nabavio karte za utakmicu, njegov prijatelj je funkcioner u klubu, i da bi bilo lijepo da idu, imaju dobra mjesta, rekla je da je umorna.
– Najradije bih prilegla.
– Pa prilegni, utakmica je tek u sedam, imamo vremena da stignemo do Luksemburga.
– Ne znam, možda je bolje da ideš sam – rekla je i odmah se pokajala.
– Zar nije ljepše zajedno…Rijetko izlazimo…
– Dobro, dobro…odmoriću se i idemo…važi?
– Važi – poljubio je u čelo i otišao u kupatilo.
Mark Hainz je pogledao svoj lik u ogledalu i nasmiješio se. Pomislio je: za svoje godine, dobro izgledam.
Doktor Paul Siebenaler je sjedio u dnevnoj sobi i mijenjao kanale. Njegov sin je ušao i rekao:
– Možemo da gledamo utakmicu, Liga šampiona je večeras.
– Bolje da gledamo film – rekao je doktor.
– O čemu se radi?
– O jednoj djevojci koja pravi čuda po Parizu.
– Kakva čuda?
– Prava čuda. Ona stvarno mogu da se dese. Mogu, ako imaš – šta?
– Ne znam.
Žena je ušla i rekla:
– Ja znam.
– Reci nam – rekli su otac i sin, u glas.
Nebo se mračilo nad Grevenmacherom, nad Mosselom, nad Luksemburgom. Odmahnuo sam rukom, odustao od pomisli da bacim kamenčić u rijeku, da čujem taj zvuk. Jedan kamen, manje više. Kakav kamen, pomislio sam. Čovjek kao ja mora, čim vodu vidi, da se zaleti i da naglavačke skoči, a poslije neka misli zašto, kako. Nema drugog izlaza. Za ljude kao što sam ja. Nego da se zalete i da pravo na glavu skoče i da, ako izađu, na obalu, pet para ne daju na začuđene poglede, uzvike čak. Fućka mi se – da pomisli čovjek kao ja, onako mokar, u odijelu ili patikama, da zapali onda cigaretu, nije stigla ni da se pokvasi koliko si bio brz, ili da ne zapali ako ne puši, ne znam šta da kažem, a toliko toga mogu reći.
Iz 52 kratke priče o evropskom fudbalu, Fenomeni, 2012.