Fenomeni

Priče o Silviji – Kada mi je Silvija prebacila

© Srđa Dragović

Kada mi je Silvija prebacila

Kada mi je Silvija prebacila, baš tako prebacila, a ja to ne volim, ne volim kritike mislim niko ih ne voli, da sam uvijek pričao da mi je svejedno gdje sam, da je u osnovi svuda isto, iste kafane, pekare, groblja, rituali, sada i koka kola i televizija, a da sada govorim o povratku, nijesam se složio, rekao sam: nema veze to stvarno sa odlaskom i povratkom. Šta da radim, šta da radim.

Kako je sjećanje strašna stvar. Još prije neki dan (šta je dan?) rekao sam Silviji:

Pregaženi mrav.

Pa:

Šega nanosi strašan bol drvetu.

Pa:

Ljude snimaju kamerom dok im kidaju glave.

Pa:

Neko mašta o suncu i padne u provaliju.

Kakva greška, kakva strašna greška.

Sanjao sam da smo se vratili. Sanjao sam balkon, i more, i izmišljanje pjesama.

Da, nekada smo izmišljali pjesme a sada nemamo vremena, u stvari Silvija nema vremena nizašta, samo posao, tuširanje, dezodoransi.

Poslije par dana od tog mog sna samo je rekla:

Na potoku jedna mačka sjedi.
Zapanjio sam se. Rekao:
Svoga dragog mačka ona gledi.

Silvija se vratila.