Rekao sam Silviji
Rekao sam Silviji, spremala se da izađe, ja nijesam htio, iako me je danima nagovarala, neću, nije mi tamo mjesto, samo večeras, samo, znači mi, znači, učini mi to, rekao sam Silviji da dani pojma nemaju da je praznik i to još Nova Godina, mislim, sunce i mjesec, i more i neka rijeka što čas presuši čas nabuja, čak ni leptir, pas i slon, ne znaju da je nešto drugačije, pa tako ni ja, ne prihvatam razliku između 31. decembra i 21 avgusta, osim što je zima, i, rekoh, ponekad želim da se opravdam, ne volim da gledam Silviju ljutu, isto te volim bez obzira je li 21. avgust ili 31. decembar ili 88. klav.
– Kako hoćeš, ne mogu te moliti, i pravo da ti kažem, blesava sam i što sam te pitala.
– Nema veze – rekao sam.
– Dok smo bili tamo išao si na svaku proslavu. I sada da si tamo, išao bi. Običan si folirant.
Ah, mislim, krupna riječ. Dešava se to i nama. Možda da odem ali samo malo. Da joj učinim. Da ne bude ljuta. Nije to neka stvar, neću umrijeti ako odem. Neću umrijeti ako odem.