Strašno je probuditi se i pomisliti zašto li se dovraga budim
Strašno je probuditi se i pomisliti zašto li se dovraga budim – rekao sam Silviji. Sanjao sam jednog poznanika, ne mogu reći druga, prijatelja, to je teško reći, kako ljudi olako shvataju kada kažu: to mi je prijatelj, ali neću mnogo da se zaplićem, želim da kažem nešto o mom snu. Ispričao sam san Silviji. San ne mora da bude laž. Sanjao sam ono što se stvarno dogodilo. I taj san nije neistinit. Taj moj poznanik u snu, na javi, zar ima razlike, ne mora da je bude, kaže nekom čovjeku da mu je najgore kada se probudi a nema neku posebnu obavezu zbog koje bi se budio. Silvija, kako je to strašno. Taj čovjek ima ženu i djecu i poslove i prijatelje i kuću i automobil i širu familiju i kumove i užu familiju i novac i budi se preplašen jer ne zna šta da radi sa svojim vremenom. Silvija, kažem ti, kada se budem uplašio od vremena, od ispunjavanja vremena, biću mrtav, potpuno mrtav. Jedan Mrav je Svemir, jedna Sisa je Svemir, jedan Grad u Sjevernoj Karolini. Zatvori oči Silvija, zatvori oči i reci mi: šta vidiš?