Bertrand se rodio u zemlji koja se zvala Lantanija i koja je imala prelepu zastavu: ili se bar takva činila Bertrandu, svim njegovim prijateljima, školskim drugovima i najvećem broju njegovih zemljaka. Bila je drugačija od svih ostalih: na pozadini žarko ljubičaste boje isticao se narandžasti krug, a u ovome vulkan, zelen u podnožju i beo od snega na vrhu, nad kojim se vio oblak dima.
U Bertrandovoj zemlji nije bilo vulkana; ali jedan se nalazio u susednoj zemlji Gunduviji, s kojom je Lantanija već vekovima bila u otvorenom ratu ili pak neprijateljskom odnosu. I doista, lantanijski nacionalni ep, u jednom svom odlomku, pominje vulkan – tumačenja su bila razlicita – da li kao “vatreni lantanijski oltar” ili kao “vatru lantanijskog oltara”.
U svim školama u Lantaniji učilo se da je aneksija vulkana od strane Gunduvljana predstavljala razbojnički čin, pa je prvi zadatak svakog Lantanca bio da se vojnički obuči, da iz sve snage mrzi Gunduviju i da se pripremi za neizbežan i poželjan rat koji će skršiti gunduvijsku drskost i vratiti vulkan. To što je vulkan svake tri ili četiri godine pustošio desetine sela i što je svake godine izazivao katastrofalne zemljotrese, nije bilo ni najmanje važno: lantanijski je bio i lantanijski je morao ponovo da bude.
Uostalom, kako čovek da ne mrzi zemlju poput Gunduvije? Već i samo njeno ime, tako muklo, grobljansko, izazivalo je odvratnost. Lantanci su bili svadljiv i nesložan svet, skakali su jedan drugome u oči i potezali noževe i zbog najmanje razlike u mišljenju, ali jedinstveni su bili u tome da je Gunduvija zemlja bitangi i siledžija.
Što se, pak, gunduvijske zastave tiče, ona ih je savršeno predstavljala: ružnija nije mogla biti: bezbojna i neukusna, ružne boje i nespretnog crteža. Ničeg drugog, sem jednog smeđeg kruga na žutom polju: nijedne slike, nijednog simbola. Prosta, vulgarna, obična zastava. Gunduvljani mora da su bili prave budale, i to oduvek, pošto su je izabrali i svojom krvlju natapali kada su u borbi umirali, a to se dešavalo tri ili četiri puta u veku. Sem toga, bili su, opšte je poznato, škrti i rasipni, pohotljivi i licemerni, drsko smeli i plašljivi.
Bertrand je bio čestit mladic, pun poštovanja prema zakonima i tradicijama, i sam pogled na zastavu njegove zemlje pokrenuo bi talas gordosti i ponosa u njegovim venama. Spoj tih triju uzvišenih boja, zelene, narandžaste i ljubičaste, kada bi ih s proleća ponekad spazio združene na livadi, činio ga je snažnim i srećnim, ponosnim što je Lantanac, radosnim što živi, ali i spremnim da umre za svoju zastavu, još bolje – zamotan u nju.
Nasuprot tome, jos od najranijeg detinjstva, otkad ga sluzi pamćenje, gunduvijsko žuto i smeđe behu mu odvratni: neprijatni svako za sebe, do gađenja nepodnošljivi zajedno. Bertrand je bio osećajan i emotivan dečak i pogled na neprijateljsku zastavu, iz poruge preštampanu na zidnim plakatama ili satiričnim vinjetama, oneraspoložio bi ga ili bi mu izazvao svrab u laktovima, intenzivno lučenje pljuvačke i vrtoglavicu.
Jednom, na nekom koncertu, našao se u blizini dražesne devojke koja je, sigurno iz nepažnje, imala na sebi žutu bluzu i smeđu suknju; Bertrand je morao da ustane i da se udalji, i pošto nije bilo slobodnih mesta za sedenje, da kraj koncerta dočeka na nogama; samo da nije bio prilično stidljiv, rekao bi toj devojci ono što je zaslužila. Bertrand je uživao u kajsijama i mušmulama, ali ih je jeo zatvorenih očiju kako bi izbegao gađenje pri pogledu na smeđu košticu što štrči s bledo žutog voćnog mesa.
Slično dejstvo imao je na Bertranda i zvuk gunduvijskog jezika, koji je bio hrapav, grlen, gotovo neartikulisan. Činilo mu se skandaloznim to što se u nekim školama u Lantaniji uči neprijateljski jezik, što upravo akademici izučavaju njegovu istoriju i korene, gramatiku i sintaksu, što prevode književnost s tog jezika. I kakva bi to uopste književnost mogla da bude? Šta bi dobro moglo da dođe iz žutosmeđe zemlje izopačenih degenerika?
Pa ipak, bio je tu i neki profesor koji je nastojao da dokaže kako lantanijski i gunduvijski vode poreklo od istog jezika, nestalog pre tri hiljade godina, o kojem svedoče i neki nadgrobni natpisi. Besmisleno, ili bolje reći, nepodnošljivo. Ima stvari koje ne mogu biti istinite, koje treba ne znati, prećutati, zakopati. Da je Bertranda neko pitao, tri metra pod zemlju bili bi zakopani svi gundofili, i svi oni (na žalost, sve sama mladež!) koji, iz snobizma, slušaju gunduvijski radio i ponavljaju njegove gnusne laži.
Granica između dve zemlje nije bila hermetički zatvorena. S obe strane pomno su je nadgledali stražari koji su rado pucali, ali postojao je i jedan prelaz, i tuda bi s vremena na vreme prolazile trgovačke delegacije, u oba pravca, jer su se dve privrede dopunjavale. Tuda su, na opšte iznenađenje, prelazili i šverceri oružja, s ogromnim tovarima koje graničari kao da nisu primećivali.
Jednom se Bertrand zatekao kada je neka gunduvijska delegacija prolazila glavnom ulicom prestonice. Ta kopilad se čak nisu mnogo ni razlikovali od Lantanaca; na stranu njihov komični način odevanja, čovek bi ih, da nije neiskrenog im pogleda i tipično podmuklog izraza, teško mogao raspoznati. Bertrand htede da se približi kako bi proverio da li smrde, ali ga policija u tome spreči. U podsvesti Lantanaca je već vekovima postojala čvrsta etimološka veza između Gunduvije i smrada (kumt, na lantanijskom). Svima je, naprotiv, bilo poznato da lanten na gunduvijskom označava potkožne čireve, i Lantanci su to shvatali kao pakosnu lakrdiju koju je trebalo krvlju sprati.
Onda se desilo da su, posle dugih tajnih pregovora, predsednici dveju zemalja objavili da će se na proleće susresti. Nakon zbunjenog ćutanja, lantanijski dnevni list je poceo da propušta neobične materijale: fotografije gunduvijske prestonice s njenom impozantnom katedralom i lepim vrtovima; slike gunduvijske uredno očešljane dece, nasmejanih očiju. Nedavno je objavljena i knjiga u kojoj se govorilo o tome kako je, u davnoj prošlosti, lantanijsko-gunduvijska flota razbila gomilu gusarskih jedrenjaka, brojno desetostruko nadmoćnijih. I konačno bi obnarodovano da će se, na stadionu lantanijske prestonice, odigrati fudbalska utakmica između timova-prvaka dveju zemalja.
Bertrand je bio među prvima koji su požurili da kupe ulaznicu, ali je već bilo kasno: morao je da se pomiri sa sudbinom i da kod tapkaroša plati petostruko skuplju cenu. Dan je bio divan a stadion prepun; nije bilo ni daška vetra, a dve zastave su mlitavo visile sa džinovskih jarbola. U određeno vreme, zvižduk sudije je oznacio početak, i istog trenutka podigao se laki povetarac. Dve zastave, prvi put jedna pored druge, razvile su se u punom sjaju: lantanijsko ljubicasto-narandžasto-zeleno uz zutosmeđe Gunduvljana.
Bertrand oseti kako mu niz leđa prođe ledeno-topla jeza, poput mača koji mu se zabada u kičmu. Oči su ga lagale, nisu bile u stanju da mu prenesu tu dvoličnu poruku, to nemoguce, razdiruće da-ne. Istovremeno oseti odvratnost i ljubav, tako intenzivno da ga to otrova. Oko sebe vide gomilu, podeljenu, raspolućenu, kao što je i sam bio. Oseti kako mu se bolno grče svi mišići, oni što zatežu i oni što opuštaju među neprijateljskim im glatkim i poprečno-prugastim i onim neumornim srčanim; oseti kako mu burno luče sve žlezde, preplavljujući ga pobunjenim hormonima. Čeljusti mu se stegoše kao od tetanusa i pade poput klade.
Primo Levi
17. maj 1984.