Prinuđeni da žive pred divnim predelom, Oranci su izašli kao pobednici iz tog teškog iskušenja tako što su se ogradili neobično ružnim zdanjima. Čovek očekuje grad otvoren prema moru, okupan i osvežen večernjim povetarcem. A izuzev španske četvrti, naiđe se na grad koji je okrenuo leđa moru, koji se izgradio tako što se uvrtao oko samog sebe, kao puž. Oran je veliki kružni, žuti zid, pokriven surovim nebom.
U početku čovek luta po lavirintu, traži more, kao Arijadnin znak. Ali, samo se vrti u krug, po mrkim i zagušljivim ulicama; Minotaur je na kraju proždrao Orance: to je dosada. Već odavno Oranci više ne lutaju. Oni su pristali da budu pojedeni.
Ne može se znati šta je kamen dok se ne dođe u Oran. U ovom gradu, najprašnjavijem od svih, šljunak caruje. Toliko ga vole, da ga trgovci stavljaju u izloge da pritisnu hartiju ili samo da bi ga pokazali. Skuplja se u gomile duž ulica, nesumnjivo na zadovoljstvo očiju, pošto je godinu dana kasnije gomila i dalje tu. Ono što na drugim mestima crpe poeziju iz biljnog sveta, ovde uzima oblik kamena. Stotinjak stabala, koja se mogu videti u trgovačkom delu grada, brižljivo se prekrivaju prašinom. To je okamenjeno rastinje, s čijih se krošnji širi miris opor i prašnjav. U Alžiru, arapska groblja su poznata po svojoj blagosti. U Oranu, iznad jaruge Ras-el-Ain, ovog puta okrenuta moru, priljubljena uz plavo nebo, groblja su polja trošnog, krečnjačkog šljunka, na kojima sunce pali zaslepljujuće požare. Usred tih kostiju zemlje, poneki purpurni geranijum daje život i svoju svežu krv predelu. Ceo grad se ukočio u tom kamenom oklopu. Kada se pogleda sa Plantera, hridi koje ga okružuju izgledaju tako masivne da slika postaje nestvarna, jer je do te mere mineralna. Čovek je odatle prognan. Sva ta teška lepota kao da dolazi s nekog drugog sveta.
Ako se za pustinju može reći da je mesto bez duše, u kojem je nebo jedini gospodar, onda Oran još čeka svoje proroke. Svuda oko i iznad grada, surova priroda Afrike zaista se okitila svojim ognjenim znamenjima.
Pod njenom snagom puca zlosrećni dekor kojim je pokrivaju, njeni prodorni krici čuju se između svih kuća i iznad svih krovova. Ako se krene uz neki od puteva na padinama planine Santa Kruz, prvo se ugledaju raštrkane i raznobojne kocke Orana. Ali, samo malo više, i iskrzane hridi koje okružuju zaravan, već čuče u moru, kao crvene životinje. Još malo više, i veliki vrtlozi sunca i vetra pokrivaju i utapaju u kameniti predeo raspojasani grad, raštrkan nasumično na sve četiri strane. Tu se sudaraju divna ljudska anarhija i postojanost mora, uvek istog. To je dovoljno da se putem uz padinu brega popne uzbudljivi miris života.
U pustinji ima nečeg neumoljivog. Kameno nebo Orana, njegove ulice i njegovo drveće, pokriveno prašinom, sve to doprinosi stvaranju tog teškog i neosetljivog sveta, u kojem ništa ne odvraća pažnju srca i duha od njih samih, i od jedine stvari koja ih privlači, a to je čovek. Mislim na ozbiljno povlačenje u samoću. Knjige se pišu u Firenci i Atini. Ti gradovi su izgradili toliko evropskih duhova, da prosto moraju imati nekog smisla. U njima se zadržalo nešto što raznežuje ili oduševljava. Oni zadovoljavaju određenu glad duše, čija su hrana uspomene. Ali, kako se raznežiti nad gradom u kojem ništa ne privlači duh, gde je čak i ružnoća anonimna, gde se prošlost svodi na ništa? Praznina, dosada, ravnodušno nebo, gde su čari ovog mesta? To su bez sumnje samoća i, možda, čovek. Za određenju vrstu ljudi, ljudsko stvorenje, svuda gde je lepo, predstavlja gorku otadžbinu. Oran je jedna od njenih hiljadu prestonica.
Alber Kami