Nakon što su ga roditelji ostavili u džungli, Moglija pronalazi vučica i prihvata kao svoje mladunče. Odgajan u čoporu vukova, ali i društvu drugih diviljih životinja, dečak prihvata zakone džungle i obrasce ponašanja životinja. Kipling životinjama daje ljudske osobine, prikazuje njihovu privrženost malom dečaku, ali i sposobnost da razlikuju dobro od zla. Zloglasni tigar Šir-kan predstavlja opasnost za sve stanovnike džungle, a hrabri Mogli nadu da će tigar biti savladan. Kroz ove priče o divljem, neukrotivom svetu, gde je zakon prirode iznad svih. Radjard Kipling je pružio i univerzalnu poruku o ljudskim vrednostima, borbi za opstanak i slobodan život.
I dio
Moglijeva braća
Oko sedam sati jedne vrlo tople letnje večeri u brdima Sioni, probudio se otac Vuk, počešao se, zevnuo i proteglio noge jednu za drugom, da istrese učmalost iz šapa. Majka Vučica ležala je s dugom sivom njuškom položenom preko svoja četiri mladunčeta, koja su cvilela i prevrtala se, a mesec je sijao u jamu u kojoj su svi stanovali.
— Aruf! reče otac Vuk, opet je vreme da idem u lov.
I taman kada je hteo da skoči niz obronak, na ulazu se pojavi mala senka sa čupavim repom i zacvili:
— Neka te sreća prati, poglavice vukova! I mnogo sreće tvojoj blagorodnoj deci; beli, oštri zubi im izrasli, i nikad ne zaboravili na gladne i bedne ovog sveta!
To je bio šakal — Tabaki, čankoliz, a vuci u Indiji ga preziru; svuda pravi neprilike i ogovara, i jede dronjke i parčad koža sa seoskih smetlišta. Ali ga se i boje, jer Tabakija, lakše nego ma koju drugu životinju u džungli, spopadne besnilo, i on tada zaboravlja da se ikada ikoga bojao i juri kroz šumu ujedajući sve na što naiđe. Čak i tigar beži i sakriva se kada mali Tabaki pobesni, jer za divlje životinje besnilo je najveća sramota koja može da ih snađe. Mi to nazivamo hidrofobijom, ali oni kažu „devani“ — ludilo — i beže.
— Uđi i pogledaj, reče ne naročito ljubazno otac Vuk, ali za jelo nećeš ništa naći.
— Ne za vuka, odgovori Tabaki. Ali tako ništavnom biću kao meni i suva kost je bogata gozba. Ko smo mi, mi Gidur-logi (narod šakala), pa da smemo da biramo?
Otrčao je do dna jame i tamo našao kosku od jelena sa još nešto mesa na njoj, i zadovoljno stao da je krcka.
— Velika vam hvala na divnoj gozbi, reče oblizujući se. Kako su lepa ova blagorodna deca! Što su im velike oči! A još su tako mladi! Pa naravno, naravno, to je opšte poznata stvar da su deca kraljeva još od rođenja ljudi.
A Tabaki, isto koliko i svaki drugi, znao je vrlo dobro da nema goreg nego hvaliti decu u lice, i sad se radovao što se otac Vuk i majka Vučica nelagodno osećaju.
Sedeo je izvesno vreme i uživao u zlu koje je naneo, zatim pakosno reče:
— Šir Kan, silni, promenio je lovište. Ovog meseca loviće po ovim brežuljcima — tako mi je rekao.
Šir Kan bio je tigar koji je živeo na obalama reke Vaingunge, udaljene svojih dvadeset milja.
— On na to nema pravo! poče ljutito otac Vuk.
Po zakonu džungle on nema pravo da promeni lovište, dok to prethodno ne objavi. Rasteraće nam svu divljač na deset milja unaokolo, a ja — ja sada moram da lovim za dvoje.
— Nije ga bez razloga njegova majka nazvala Langri (Hromi), reče majka Vučica mirno. Od rođenja je hrom u jednu nogu. Zato i napada samo goveda. Sad su seljaci na Vaingungi ljuti na njega, i on je došao ovamo da naljuti naše seljake. Zbog njega će pretražiti džunglu. Njega tada više neće biti ovde, a mi i naša deca moraćemo da bežimo kad zapale travu. Zaista, vrlo smo zahvalni Šir Kanu!
— Da li da mu isporučim vašu zahvalnost? upita Tabaki.
— Napolje, zaškrguta otac Vuk. Idi pa lovi sa svojim gospodarem! Dosta si zla naneo za jednu noć.
— Idem, reče Tabaki mirno. Evo, već možete da čujete Šir Kana dole u šipragu. Mogao sam sebi i da uštedim ovu poruku.
Otac Vuk oslušnu, i dole u dolini, koja se spuštala do jedne male reke, on začu suvo, ljutito, unjkavo zavijanje tigra koji je promašio lov, i koga se nije ticalo da li će to džungla saznati ili neće.
— Budala jedna! reče otac Vuk. Započeti noćni posao sa ovolikom bukom! Misli li on da su naši jeleni toliko glupi kao njegovi masni volovi sa Vaingunge?
— Pst! reče majka Vučica. On danas ne lovi ni vola ni jelena… lovi čoveka!
Tigrovo cviljenje prešlo je sada u neko razvučeno, zujavo predenje, koje kao da je istovremeno dolazilo sa svih strana. To je bio onaj zvuk od koga se skitačima i drvodeljama u džungli ledila krv, i neki put ih poterao pravo u usta tigru.
— Čoveka! reče otac Vuk i iskezi bele zube. Fuj! Zar nema dovoljno crva i žaba po barama, nego mora da ždere ljude, i to još na našem zemljištu!
Zakon džungle, koji ništa bez razloga ne propisuje, zabranjuje svima životinjama da jedu ljude, izuzev ako ubijaju da bi pokazale svojoj deci kako se ubija, a i tada moraju da love van lovišta svog plemena ili čopora. Pravi uzrok je taj što kada je ubijen neki čovek, pre ili posle dolaze beli ljudi na slonovima i stotine mrkih ljudi sa gongovima, raketama i buktinjama. Onda svi u džungli pate. A životinje navode kao razlog da je čovek najslabije i najneotpornije biće, i da je zato nesportski napadati ga. One dalje kažu — a to je istina — da od ljudskog mesa ošugave i da im ispadaju zubi.
Predenje je postajalo sve glasnije i završilo se duboko grlenim „Aaarh!“ pri tigrovom skoku.
Tada se razleže urlikanje — netigrovsko urlikanje — Šir Kana.
— Promašio je, reče majka Vučica. Šta li je to bilo?
Otac Vuk istrča nekoliko koračaji pred jamu i ču divlje mumlanje i gunđanje Šir Kana, koji je besneo po žbunju.
— Takav glupak! gunđao je otac Vuk. Nije imao bolja posla nego da uskoči u vatru nekog drvodelje i opeče šape. Tabaki je s njim.
— Nešto se penje uz breg, reče majka Vučica i ispravi jedno uho. Budimo na oprezu!
U žbunju je tiho šuštalo, i otac Vuk se savi, spreman za skok. Tada, da ste bili prisutni, videli biste najčudniju stvar na svetu vuk se zaustavi usred skoka. Bio je skočio pre nego što je video na šta skače, a zatim pokušao da se zaustavi. Posledica je bila ta da je odleteo četiri-pet stopa pravo u vis i dočekao se skoro na istom mestu odakle je skočio.
— Čovek! uzviknu Vuk. Čovekovo mladunče! Pogledaj!
Pravo pred njim, držeći se za jednu nisku granu, stajalo je jedno golo mrko dete koje tek što je prohodalo — jedno sasvim malo, nežno, kovrdžavo biće, koje je ovde, usred noći, došlo do vučje jame. Gledalo je vuka u lice i smejalo se.
— Zar je to čovekovo mladunče? upita majka Vučica. To još nikada nisam videla. Donesi ga ovamo!
Vuk, naviknut da nosi svoje mladunce, ako ustreba može i jaje da uzme u zube i da ga ne razbije; i mada su se čeljusti oca Vuka sklopile nad detetovim leđima, nije mu ni kožu ogrebao zubima dok ga je spuštao među sopstvene mladunce.
— Kako je malecko! Kako je golo i kako hrabro! reče nežno majka Vučica.
Mali odgurnu vučiće, da bi se pribio uz toplo krzno.
— Aha, reče majka vučica, on sa ostalima traži svoju hranu. To je, dakle, čovekovo mladunče. Reci, je li ikada koja vučica mogla da se pohvali da međ svojom decom ima i čovekovo mladunče?
— Čuo sam nešto o tom, ali nikad nije bilo u našem čoporu, bar ne otkada ja znam za sebe, reče otac Vuk. Telo mu je potpuno bez dlaka, a mogao bih jednim udarcem šape da ga smoždim. Ali pogledaj samo kako nas gleda i ništa se ne boji.
Sa otvora pećine nestade mesečine, jer su se ogromna četvrtasta glava i široka ramena Šir Kanova bili ugurali u ulaz. Iza njega vikao je Tabaki oštrim glasom:
— Gospodaru, gospodaru, ovamo je ušlo!
— Šir Kan nam ukazuje veliku čast, reče otac Vuk, ali njegove oči bile su vrlo ljute. Šta želi Šir Kan?
— Svoj plen! Ovamo je došlo čovekovo mladunče. Njegovi roditelji su pobegli. Daj mi ga!
Kao što je otac Vuk rekao, Šir Kan je bio uskočio u vatru nekog drvodelje i bol u šapama dovodio ga je do besnila. Ali otac Vuk je znao da je otvor na jami suviše mali da bi tigar mogao ući. Već u ovom položaju Šir Kanu bila su uklještena ramena i prednje šape, kao što bi bio uklješten čovek koji bi pokušao da se bori u buretu.
O piscu
Puno ime ovog čuvenog pisca je bilo Džozef Radjard Kipling. Radjard (eng. red yard – crvena bašta) uzeto je iz imena Radjard jezera iz Stafordšajra. Izabrao je svoje drugo ime kad se potpisivao kao autor, smatrajući da će ga ono istaći i učiniti pamtljivijim od Džozef.
Radjard je rođen na današnji dan 1865. godine u Bombaju, u Indiji, tadašnjoj engleskoj koloniji koja je u velikoj meri inspirisala njegovo stvaralaštvo. Bio je novinar, pesnik i romanopisac.
Njegovo najpoznatije delo nesumnjivo je “Knjiga o džungli” (1894), zbirka kratkih priča o životinjama iz šuma Indije. Jedino mesto koje se u ovom štivu pominje je Seoni u Madji Pradeš, saveznoj državi Indije. Svi pamtimo Diznijev crtani film iz 1967. godine i dečaka Moglija, pantera Bagiru, tigra Šir Kana, medveda Balua, zmiju Kaa, i kralja majmuna Luija. Pojavljivale su se i filmske verzije “Knjige o džungli”, od kojih su najpoznatije one iz 2016. i 2018. godine.
Ovo remek-delo svetske književnosti do danas je popularno među svim naraštajima. Radjard je iznedrio još mnogo kratkih priča i zbirki poezije, što mu je donelo Nobelovu nagradu za književnost 1907. godine. Uživao je ugled sa svih strana. Njegova priznanja uključuju i britanski laureat za pesništvo i više odlikovanja viteštva, ali ih je sva odbio.
– Lično mislim da je genije, najviša inteligencija koju sam upoznao – opisao ga je Henri Džejms.
Međutim, Kuplingovi politički i društveni stavovi su se menjali u toku godina, što su pojedini smatrali kontradiktornim.
– On je imperijalista koji je moralno neosetljiv i estetski odvratan – okarakterisao ga je Orvel.
Nema sumnje da je Radjard bio svojevrsni umetnik, pa vam prenosimo još nekoliko zanimljivih stavki iz njegovog neverovatnog života:
1. Bio je najplaćeniji pisac na svetu.
2. U trenutku ceremonije, bio je najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za književnost ikad. Imao je 42 godine.
3. Bio je oženjen sa Karolinom Star Balestir sa kojom je imao troje dece: Džozefinu, Džona i Elsi.
4. Dvoje dece mu je umrlo u detinjstvu zbog bolesti i rata.
5. Godine 2013. pronađeno je 50 njegovih pesama za koje se verovalo da su davno izgubljene. Odmah su objavljene.
6. Prvi je upotrebio reč “demon”. Tvrdio je da mu je demon pomogao da napiše “Knjigu o džungli”:
– Kad vas zaposedne demon, ne razmišljajte razumno. Odlutajte u misli, čekajte i slušajte. Demon je deo književnikove ličnosti koji preuzima stvar u svoje ruke i piscu diktira priču – zapisao je u svojoj autobiografiji “Ponešto od mene”.
(D.V.)