Poglavlje 39
“SVIREPI INVALID”
Vratiću se, s udovima od čelika
(“Zla krv”, Sezona u paklu)
Rembo je primljen u bolnicu “Konsepsion” u Marseju 20. maja 1891, i smešten je na odeljenje na prvom spratu: “Rembo, Artur, 36 godina, trgovac, rođen u Šarlvilu, u prolazu.”
Prvobitna dijagnoza – néoplasme de la cuisse – pokazivala je da se bolest proširila i na bedro. Ovaj, kao i kasniji izveštaji ukazuju na neku vrstu raka kostiju, verovatno osteosarkom. Uspeh u lečenju još uvek zavisi od blagovremenosti intervencije.
Sutradan po prijemu, Rembo je poslao pismo kući. Ono pokazuje znakove konfuzije: pogrešan dan i pogrešan datum, leva noga umesto desne – sénestre, a ne dextre. Prvi put u životu dozvoljava da se nasluti da razmišlja o tome da sebi prekrati muke:
Ovo će sigurno trajati dugo, ako usled komplikacija ne bude nužno da se noga seče. Šta god da se desi, ostaću bogalj. Ali sumnjam da ću to da čekam. Život mi je postao nemoguć. Kako sam nesrećan! Kako sam postao nesrećan!
Narednog dana, u seosku kuću u Rošu stigao je telegram:
Danas ti ili Izabela dođite Marsej ekspresni voz ujutru mi seku nogu moguća smrt treba urediti ozbiljne stvari Artur bolnica Konsepsion odgovorite
Odgovor gospođe Rembo stigao je iste večeri:
Polazim stižem sutra uveče budi hrabar i strpljiv
Rembo još uvek ničim nije pokazivao da bi svoju žalbu uputio višoj instanci. Nije tražio sveštenika. Jedina ceremonija kojoj je podvrgnut bio je ritual operacione sale – umesto raspeća i škropilice: forceps, retraktori i drenažne cevčice; antiseptički rastvori i sunđeri natopljeni karbolnom kiselinom, poslužavnik na kojem stoje stega za zaustavljanje krvarenja, noževi i testera.
U sredu, 27. maja, dvojica doktora i dvojica stažista izvršili su tu nepovratnu operaciju.
*
Sama operacija bila je relativno jednostavna. Zahvaljujući Krimskom i Francusko-pruskom ratu, veština amputiranja udova ostvarila je veliki napredak. Stopa preživljavanja bila je visoka, o čemu mogu da posvedoče mnogobrojni sakati ratni veterani. Izabela je poslala ohrabrujuće pismo u kojem opisuje jednog živahnog i veselog amputirca koji često prolazi ispod njenog prozora: drvena noga mu uopšte ne smeta da bude “najneumorniji od svih plesača na seoskim slavljima”.
Amputacija je za Remboa predstavljala najgore što mu se moglo dogoditi. Iako nikada nije voleo svoje telo, prema stopalima, broj 41, imao je sasvim izuzetan odnos: doživljavao ih je kao sredstvo za beg i za održavanje dodira sa zemljom – skoro kao dva mala, samosvojna Artura, koji zaslužuju udobnost i poštovanje:
(…) slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!
(“Moje boemstvo”)
Patrljak je bio užasno kratak.
Šest dana kasnije, krvarenje je prestalo, pa je bio u stanju da pošalje pismo guverneru Makonenu, najavljujući da se vraća u Harar “za nekoliko meseci”, “da nastavi sa trgovanjem”.
Ožiljak se brzo formirao, ali jedna starija rana i dalje je bila zagnojena. Gospođa Rembo otišla je od njega 9. juna popodne.
“Htela sam da idem danas”, rekla je 8. juna Izabeli, “ali me je Artur suzama naterao da se predomislim.”
Je li Rembo od majke očekivao da odigra onu scenu iz Sezone u paklu – “Žene se brinu o onim svirepim invalidima koji se vraćaju iz vrućih zemalja” – a ona za to nije bila raspoložena?
Postoji samo još jedan odjek njenih bolničkih poseta, nalazimo ga u jednom pasusu njegovog narednog pisma Izabeli, koju je napala neka nejasna bolest (ili mu je barem tako rekla majka): “Bio sam veoma ljut kad me je mama napustila. Nisam razumeo zašto. Ali bolje je da sada bude uz tebe, tako da može da se pobrine za tebe.” Ova zadnja rečenica ima mračan prizvuk. On ne kaže “tako da može da se brine za tebe”.
Ovaj ponovni susret obnovio je njihovu razdvojenost. Više nikada nije pisao svojoj majci. Sva naredna pisma poslaće Izabeli.
*
Tokom dva meseca koja je proveo u toj bolnici u Marseju, Rembo se svojoj onesposobljenosti suprotstavljao svojim uobičajenim oružjem: opštim očajanjem pri pomisli na celinu ljudske egzistencije i divljim optimizmom usmerenim na detalje. Doktori su ga upozorili na to da će u patrljku osećati bolove možda još godinu dana, ali nakon toga će moći da počne da koristi veštačku nogu i vrati se aktivnom životu u Africi.
Početkom jula, još uvek u jakim bolovima i sa drugom nogom ukočenom, možda usled nedostatka fizičke aktivnosti, isprobao je “veoma laganu drvenu nogu, lakiranu i tapaciranu, i veoma dobro izrađenu (košta 50 franaka)”. Uspeo je nekako da odšepesa preko nadkriljenog trema, ali je kod stepenica morao da se vrati natrag: “Patrljak mi se upalio, pa sam skinuo to prokleto pomagalo.”
Remboova pisma Izabeli ne bi trebalo da smatramo potpunim svedočanstvom o njegovom mentalnom stanju. Ona su bila deo njegovog planiranog oporavka. Odeljci naizgled prepuni dubokog samosažaljenja predstavljaju neku vrstu eksperimenta. Ti pasaži romantičarske proze – koji spadaju među najkonvencionalnije koje je Rembo uopšte ikada napisao – predstavljali su retorički skok u dubinu radi izazivanja blagotvorne reakcije:
Šta bi s planinskim prelascima, jahanjem konja, pohodima, pustinjama, rekama i morima? (…) Ja, koji sam odlučio da se ovog leta vratim u Francusku, da se oženim! Zbogom braku, zbogom porodici, zbogom budućnosti! Moj život je gotov. Sad sam običan nepokretni patrljak.
Usled razumljivog poštovanja koje su ukazivali Remboovim patnjama, tumači su u ovim pismima previđali raznolikost tonaliteta i smisao za humor. Još uvek je to bilo ono objektivno “ja” koje je moglo samo sebe da posmatra iz publike, nemilosno se osmehujući – isti onaj ironični Rembo koji je, kako kaže njegova sestra, često druge pacijente zasmejavao do suza.
Kad hodam, moram da gledam kuda gazim ovom jednom nogom i dvema štakama. Glava i ramena mi se povijaju, i teturam se naokolo kao grbavac. Mučim se da na vreme ugledam predmete i ljude koji se kreću naokolo, da me ne obore i ne slome mi drugu nogu. LJudi se kikoću kad me vide kako skakućem. Kad ponovo sednem, ruke su mi utrnule, pazuha predvojena, a u licu sam kao idiot. Obuzima me očaj, i sedim tu kao potpuni bogalj, cmizdrim i čekam da padne noć, da me opet muči nesanica, i da svane novo jutro, još sumornije nego prethodno, itd, itd. Nastaviće se. Stvarno ne znam šta da radim. Izludeću od ovih briga. Ne uspevam ni minut da odspavam. U svakom slučaju, naš život je bedan, beskrajno bedan! Zašto uopšte postojimo? Piši šta ima novo. Najbolje želje. Rembo
Sa sunčanog juga stizale su nežne poruke: Sezar Tijan, Pjetro Felter, koji je zaposlio Remboovog slugu Žamija, te jedan od braće Rigas, Grk, koji je poslao beskrajno dugačko pismo napisano na lošem francuskom: “Više bih voleo da su meni od sekli nogu nego tebi. (…) Otkad si otišao iz Harara, osećam se kao da sam izgubio čitav svet.”
Sotiro, njegov stari ortak u istraživanjima, pismom iz Zelije izražava žaljenje i naglašava da je baš dobro vreme da čovek bude odsutan iz Harara: “50 do 60 ljudi umire od gladi svakog dana”. “Mokonon (sic) je pobio mnogo Itua s visoravni Gala, koji su jeli njihovu braću i decu. Nešto je u ovoj zemlji čudno ove godine!” Makonen mu je lično pisao da mu čestita na uspešnoj operaciji. Savure prenosi da je ta vest duboko dirnula hararskog guvernera: “Rekao je da si ti izvanredno častan čovek i da si se često pokazao kao istinski prijatelj.”
Dani su se vukli, i počinjali su da se javljaju tanani znaci koji su nagoveštavali da operacija nije u potpunosti uspela. Remboove neuroze umnožavale su se kao bakterije. Poverovao je da su ga hirurzi iskoristili kao lutku za vežbanje. Amputacija nije bila neophodna:
Da me je neko pitao za savet, tako bih mu rekao. Mogu da te seckaju, da te otvore i da te iseku na komadiće, ali nikad im ne dozvoli da amputiraju. Ako i umreš, to je bolje nego da živiš bez ruke ili noge. (…) Bolje da godinu dana patiš kao duša u mukama, nego da ti nešto amputiraju.
Čak i bez jedne noge, još uvek se užasno plašio da ga vojne vlasti ne pokupe. Na pošti bi mogli da ga izdaju. Izabeli je naložio da piše što ređe može, i to samo na ime “Rembo” (“Nemoj da stavljaš ’Artur’!”). Još bolje, neka koristi različite poštanske ispostave. Jedan bolesni policijski inspektor dosađivao mu je pričama o beguncima od regrutacije, a Rembo je smatrao da “namerava da (ga) nasamari”.
Nema sumnje da bi Rembo bio pozvan u vojsku, ili poslat u zatvor. U njegovom vojnom dosijeu stoji da je uvek ispunjavao sve zakonske uslove, pa je prosto neverovatno da je njegovoj majci i sestri toliko dugo trebalo da stvar izvedu na čistac.
Ono što ga je istinski plašilo bila je ona konačna regrutacija. Doktori su ga proglasili “izlečenim” krajem juna, ali Rembo je već umeo da prepozna svog neprijatelja. Noću je ležao budan, osluškujući hoće li čuti lopova u donjim sobama:
Pravo da vam kažem, čak ne mislim da sam iznutra izlečen. Očekujem nekakvu eksploziju… Ova nesanica me navodi na strah da možda bolujem još od nečega. Sa užasom pomišljam na svoju drugu nogu – to je jedina podrška koja mi je ostala! (…) Možda mi je suđeno da budem beznogi bogalj! Barem bi me onda vojne vlast valjda pustile na miru!
Rembo je odlučio da ode 23. jula. Lekar mu je preporučio promenu, a on je i inače očajnički želeo da pobegne odande. Bolnica je bila prepuna bolesti: “male boginje, tifus”, kao i neuništivi virus dosade. Trebalo je da dođu da ga pokupe, kao neki balvan, na maloj seoskoj stanici u Vonku.
Kad je pisao Izabeli, naročito je tražio da u Rošu bude smešten u sobi na spratu. Vraćao se u rodno mesto Sezone u paklu. Osamnaest godina kasnije, književni lik se vraća kući da vidi u kakvom je odnosu vizija sa stvarnošću.
Vratiću se, s udovima od čelika, tamne kože i s besom u pogledu…
*
U broju od februara-marta 1891, časopis Moderna Francuska na sva zvona objavljuje svoje veliko otkriće:
Ovog puta smo ga uhvatili! Znamo gde se nalazi Artur Rembo – veliki Rembo, istinski Rembo, Rembo Iluminacija.
Ono nije nikakva dekadentska šala.
Seoska kuća u Rošu
Našli smo tajno skrovište čuvenog nestalog pesnika.
Remboovo afričko skrovište bilo je razotkriveno, ali nije postojala opasnost da bilo ko ode da ga traži u blatnjavom seocetu na severu Francuske. Delae, koji je radio u Ministarstvu obrazovanja, živeo je u jednom pariskom predgrađu, sa ženom i tri ćerke. Verlen – konačno priznat kao veliko, staro dete francuske književnosti – upravo se vraćao u bolnicu “Bruse”, sa raznovrsnim tegobama: reumatizam, srčana bolest, dijabetes i sifilis. Žermen Nuvo proživeo je mističku krizu i tog oktobra je izašao iz jedne pariske ludnice kao lutajući religijski pesnik. Brat Frederik je još uvek vozio autobus, u Atijniju, tri kilometra daleko, ali pošto se osramotio ženidbom s jednom trudnom siroticom, smatralo se da ne postoji, i s njim niko nije održavao vezu.
Remboov “put krsta” kao da se završavao tamo gde je i počeo. Roš je bio zelen, vlažan i prožet starim mirisima. Za Remboove afričke pojmove, ovo je bila ledena severna zemlja.
Pisao je Morisu Riesu iz “vučije jame”, pripisujući ukočenost svojih kostiju letnjoj svežini i dopuštajući da ga zagreje pomisao na novu, hrabru avanturu: “Kad god poželiš“, odgovorio je Ries, “kroz Xibuti možeš da proneseš koliko hoćeš oružja, samo da ne govoriš ništa čime bi privukao pažnju Italijana.”
Uprkos zlokobnom bolu, Rembo je još uvek pravio planove za budućnost. Zarada od oružja omogućiće mu da zasnuje sopstvenu porodicu. Izabela kaže da je izmenio svoj plan: “Umesto da se izlaže prekorima neke buržujske ćerke, otići će u sirotište da nađe devojku besprekorne loze i obrazovanja. Ako mu to ne uspe, oženiće neku katolikinju plemenitog abisinskog porekla.”
Nije mnogo verovatno da je Rembo razmatrao mogućnost da svojoj majci podari unuke mešane rase. Pisma koja je diktirao u Rošu nisu nam sačuvana, ali iz Sotirovih odgovora možemo zaključiti na šta se žalio:
Ništa nije ravno materinskoj ljubavi! NJeni blagoslovi doneće ti sreću. Sasvim mogu da poverujem da ti na to nisi navikao. Ali ipak, treba slušati i poštovati majku, kojoj su uvek na srcu naši najbolji interesi.
Opšta dijagnoza neukog seoskog lekara, koji je Rembou rekao da pati od obične tuberkulozne infekcije, bila je preciznija. Kad god bi se gospođa Rembo pojavila, “njegovo lice bi se zgrčilo”. “Kao da mu je sámo njeno prisustvo pričinjavalo fizičku nelagodnost.” “Jednog dana, bez ikakvog vidljivog razloga, grubo joj je rekao da izađe napolje.”
Koliko god bilo loše vreme ili jaki bolovi koje je trpeo, Rembo je svakog popodneva bežao iz kuće u otvorenim kočijama; “Voleo je da ga voze na mesta gde se ljudi nedeljom ili praznicima okupljaju u svojoj najboljoj odeći (…) da vidi koliko su se stvari promenile u poslednjih deset godina.” Istraživač je i dalje promatrao strane običaje, pitajući se hoće li se ikada vratiti kući.
*
Tragički hor lokalnih tračara intervjuisan je 1922. i početkom tridesetih godina:
Mogli ste da ga čujete kako stenje od bola i psuje do sitnih sati, ili kako mu na Aristonu (male orgučje na navijanje, vergl) sviraju dečije ritornele da ga umire.
“Kakva gužva!”, kažem ja njemu. “Prezdravićeš ti, u tvojim godinama.” “Nikako!” kaže on meni. Onda se zagleda u daljinu i samo ćuti, kao da ja nisam tu. Sećam se da sam pomagao Arturu da skine zavoj s noge, u dvorištu, kad je sunce izgrejalo. Psovao je kao bezbožnik i ismevao me što idem na misu.
(…) Pazi da kažeš da su njegova majka i sestra Izabela dve pobožne licemerke, i da svi u selu kažu da nisu samo Kapetan i Artur krivi za odlazak od kuće.
*
Te godine jesen je došla rano. Odjednom je pao mraz, pa su jaki vetrovi ogolili grane. Bilo je vreme za novi odlazak na jug.
Rembo je uzimao čaj od maka protiv bolova, ali se užasnuo kad mu je Izabela kazala da je u stanju opijenosti govorio najintimnije stvari. Odlučio je da će biti bolje da trpi bol.
Što je manje bio sposoban da izdrži dugačko putovanje, to je više želeo da ode. Smatrao je da će hirurg koji je izvršio žrtveni čin znati kako da ga izleči. U Marseju će biti blizu mora, spreman da otplovi do Afrike čim oseti da mu se zdravlje vraća.
Za Izabelu, koja je imala samo trideset jednu godinu, poslednjih mesec dana bili su prepuni novih saznanja. Arturove priče o Africi i Arabiji – koje je on pričao neobičnim, “izvrsnim” jezikom punim “istočnjačkih izraza” – pobudile su njene književne ambicije, iako još uvek nije imala pojma o tome da je Artur nekada bio pesnik. (Imala je samo trinaest godina kad je objavljena Sezona u paklu, a majka joj svakako nije pominjala Arturovo piskaranje.) Bio je to vrhunac njenog života. Taj istraživač bronzanog tena bio je prva osoba koja je za nju marila.Š[okirala ju je prividna nezainteresovanost koju je ispoljavala njena majka. Kao da je smatrala da Artur pravi predstavu od neke sitne nesrećne slučajnosti. Ali gospođi Rembo je oduvek bilo teško da izrazi bilo koja osećanja osim ogorčenosti i besa. Jedva je uspela da odglumi prigodnu scenu kad joj je omiljeni sin odlazio od kuće poslednji put, obogaljen i u bolovima.
*
Polazak je bio zakazan za nedelju, 3. avgusta 1891. Izabela je dobila posebnu majčinu dozvolu da Artura otprati do Marseja.
Probudio se u tri ujutru, sasvim na vreme da uhvati voz koji je polazio u pola sedam sa seoske stanice udaljene tri kilometra. Međutim, konjušari se nisu žurili, a konj nije hteo da se probudi.
Dok je kočija vozila između tamnih livada, Rembo je skinuo svoj kožni opasač da njime konja potera brže, ali kad su stigli na stanicu voz je već bio otišao. Vratili su se kući da nevoljno ponove celu predstavu, pa su ponovo krenuli u pola deset, da stignu na voz koji je polazio u dvadeset do jedan.
Tokom dvočasovnog čekanja na stanici probio se poslednji odsjaj starog Remboa, ironičnog antropologa iz pesama “Les Assis” (“Zaseli”) i “A la musiljue” (“Uz muziku”). Šef stanice je ispod kestenovog drveta zasadio jednu ružnjikavu leju cveća: u sredini jedna georgina, a oko nje razbacane astre, sve to u krugu prekrivenim peskom. Nažalost, Izabela je smatrala da komentar njenog brata nije pristojno ponoviti.
Voz je stigao. U Amanju, petnaest kilometara dalje, Remboa su prebacili u voz za Pariz. Svaki trzaj voza preplavljivao je njegovo telo bolom. Patrljak je oslonio na ogrtač i ćebe, levim laktom se oslonio na ivicu prozora, a desnom na kofer ispred sebe, uzaludno pokušavajući da ublaži udarce.
Vreme je bilo toplo i sunčano. Kroz prozor su gledali jahte na reci i letnje haljine u baštama. Uskoro se voz ispunio porodicama koje kreću na nedeljni izlet. Rembo je zurio u druge putnike pogledom ispražnjenim od groznice. Mislio je na Marsej, gde će mu svakako biti potrebna još jedna operacija.
S prvim sumrakom dohvatili su se pariskih predgrađâ. U pola sedam uveče voz je stigao na stanicu Gar-del-Est, gde su bile otpočele njegove velike avanture. Obuzet proplamsajem nade, Rembo je odlučio da odu da prenoće u hotelu. Možda će pariski lekari znati neki lek.
Da je taj plan sproveden, možda bi ugledao ćelavu glavu i od duvana žutu bradu Pola Verlena kako se naginje nad njegov bolnički krevet. Ali dok je taksi vozio bulevarima, počela je kiša, a ulice su se ispraznile. Rembo se zagledao u blistave trotoare i prepune odvode za kišnicu, pa je vozaču rekao da promeni odredište i odveze ga pravo na stanicu Gar-de-Lion. Kad se sunce pojavi, hteo je da bude ponovo na jugu.
U tom trenutku, na drugoj strani reke, u mirnoj ulici Sen-
Žermen-de-Pre, na stolu jednog izdavača stajala je gomila pesama. Napisao ih je dvadeset godina ranije jedan školarac iz Šarlvila. Mladi novinar po imenu Rodolf Darzons tragao je za tim čudesnim pesmama otkad je pročitao Verlenov članak o Rembou u Ukletim pesnicima. U pripremi je bilo celovito izdanje, sa biografskim predgovorom.
Mnoge od tih pesama nikada niko nije video osim Izambara i Demenija. Nekoliko odvratnih falsifikata, kao što je “Puž”, pojavili su se u popularnom Dekadentu, ali originalne pesme bile su dovoljno snažne da pokažu da je tu na delu bio pesnik obdaren velikom romantičarskom imaginacijom, koji je čamio u vlažnim, provincijskim sobama poput neke inteligentne bolesti,
Dok je ulica odozdo slala svoje zvuke,
Sâm, ležeći na čaršavima od neizbeljenog lana,
Sa silovitim predosećanjima plovidbe!
NA MORU
Brzo! Ima li drugih životâ?
(“Zla krv”, Sezona u paklu)
Rembo nije bio svestan kad se sunce podiglo nad dolinom Rone. Nije ništa jeo otkad je otišao iz Roša. Na stanici u Parizu, poput nekog urođenika iz plemena Danakil koji je došao da obiđe zemlju bledolikih ludaka, prsnuo je u histeričan smeh kad je ugledao vojnu uniformu. Uzeo je lek za spavanje, ali je dugo trebalo dok nije počeo da deluje. Dok je kroz drvene kapke u kupe prodirala vrelina Provanse, on se nekoliko puta budio, prekidajući noćne more. Pre mnogo godina, ovo je bio jedan od puteva ka slobodi: Lion, Valons, Oranž, Avinjon, Arl i konačno Marsej, gde su brodovi kompanije “Messageries Maritimes” plovili za Suec i za ceo svet.
Stanični poslužitelji izneli su Remboa u stanično dvorište. Izabela ga je smestila na zadnje sedište taksija, kojim su otišli do bolnice, udaljene kilometar i po.
Za slučaj da ga vojne vlasti još uvek gone, prijavio se pod imenom “Žan Rembo” – neki drugi Rembo…
Dezerter je planirao svoj poslednji beg.
*
Nije poznato šta se tačno dešavalo narednog meseca, ali tu nema ničeg tajanstvenog. Kad je Izabela 22. septembra poslala pismo kući, njen brat bio je u još gorem stanju: imao je crne kolutove oko očiju, neprestano se znojio, a iznenadni bolovi u srcu i glavi budili su ga iz dnevne ukočenosti.
Jednom nedeljno, njegovo nago, ispijeno telo prebacivali su na stolicu, dok su mu nameštali krevet. Desna ruka mu se oduzela. Dve nedelje kasnije, leva ruka se neobično osušila i “tri četvrtine paralizovala”. Izabela je majku o svemu izveštavala: “Plače otkad se osvestio. Ne veruje da će ostati paralizovan (to jest, ako preživi). Doktori ga varaju, a on se drži zubima i nada se u oporavak.” “Zagrli me, jeca i plače, i moli me da ga ne ostavljam.”
Iz Roša je stigla jedna lakonska poruka, ili možda dve, sa uobičajenim novostima – razboleo se konj, sluge ne slušaju – i zahtevom da ne dozvoli Arturu da napravi neku glupost: “On misli da je njegovih 30.000 franaka u Rošu”, uveravala je Izabela majku, “a mogu da mu kažem i da si taj novac negde uložila. Time bismo dobili jedan mesec, ako je stvarno odlučio da ga uzme natrag.”
Kao poslednje sredstvo, 3. oktobra lekari odlučuju da isprobaju struju. Pričvrstili su elektrode za njegovu beživotnu ruku i izazvali jedan grč, a zatim više ništa. Lekar je ubeđivao Izabelu da ostane u Marseju: “U njegovom stanju, bilo bi surovo da mu uskratite svoje prisustvo.” Prenela je njegove reči majci, koja je želela da se Izabela vrati na selo.
Iz Afrike su i dalje stizala prijateljska pisma, a posećivao ga je Alfred Bardej, koji je s pouzdanjem pričao o veštačkim udovima i pozvao Remboa da dođe na oporavak u njegovu kuću na selu.
Ali kad je specijalno naručena noga stigla, u kutiji – od koje su najpre pomislili da je mrtvački sanduk – Rembo je u nju zurio s očajanjem: “Nikad to neću da stavim”, rekao je. “Svršeno je, sve je svršeno. Osećam da umirem.”
*
Za onog drugog Artura Remboa počinjao je život ispunjen događajima. Revija za društveni, naučni i književni razvoj objavljivala je niz napisa o “Pesnicima i degenericima”. Jedan lekar dao je stručno mišljenje o odsutnom pesniku: očevidno je “poremećen”. (Ta dijagnoza zasnovana je na lažnim pesmama iz Dekadenta.) No gde je sada taj ludak? Govorkanja su neprestano stizala u Pariz. Džordž Mur, koji je video neke “divne” pesme “neobičnih naslova”, čuo je da je autor Sezone u paklu verovatno još uvek živ, ali da boravi negde daleko:
Napustio je Evropu da se zauvek zatvori u neki hrišćanski manastir na obalama Crvenog mora; on se nalazi na stenovitom rtu, gde su ga videli kako kopa zemlju u slavu Božiju.
Od svih izmišljenih Remboa, ovaj je bio najbliži stvarnosti. Ta “usamljena figura koja kopa u istočnjačkom sumraku” postojala je i u Remboovom umu. Posmatrao je kretanje sunca kroz bolničke prozore i žudeo za odlaskom u Nicu, Alžir ili Aden – makar i na kostima posejane obale Oboka. Da je Izabela htela da pođe s njim van zemlje, možda bi pokušao da ode.
*
Od 5. oktobra sestre mu više nisu menjale čaršave. Svaki pokret nanosio mu je bol. Leva noga mu je bila hladna, a jedan očni kapak mu se spustio. Imao je drhtavicu i zatvor. Izabela je prenosila majci: “Noću dopušta da bude sasvim natopljen znojem, i tako trpi, a neće da pozove noćnu sestru.”
Kad padne mrak dešavale su mu se užasne stvari… Optužuje sestre, pa čak i kaluđerice za neke grozne stvari koje nikako ne mogu biti istinite. Kažem mu da je verovatno sanjao, ali on neće da poveruje i govori mi da sam naivčina i budala.
Rembo je znao da se neće oporaviti. Izabela je dobila opšta uputstva i ostavili su je da mu sama daje terapiju. Kupala ga je i utrljavala mu lekovite masti po telu. Tražio je da mu obrije glavu, da ga ne bi sestre mučile makazama. Povremeno mu je kačila elektrode i pokušavala da strujom oživi mrtvu ruku.
Koliko god sve to bilo užasno i skupo, Izabela je bila srećna na jedan poseban način. Arturova nesreća omogućila joj je da prvi put u životu pobegne od kuće. Razgovori s njim, koji su se kretali od svetih do opscenih stvari, njoj su otvorili vidike ka jednom širem svetu. U Marseju, gde “uvek blista sunce” i ima “brdâ voća svih vrsta”, prvi put je iskusila da se prema njoj odnose kao prema odrasloj ženi.
Ovde treba doći ako hoćete da vidite i osetite da vas uvažavaju, pa čak i duboko poštuju, kao što zaslužujete. Kolika je razlika između prefinjenih manira u ovom mestu i divlje prostote onih finih mladića iz Roša! (…) A pošto razgovaram samo sa starijim ljudima, niko nema šta da kaže protiv mene.
Svoj trideset sedmi rođendan Rembo je proveo u agoniji.
Patrljak mu se naduo, i pojavila mu se jedna ogromna izraslina između kuka i stomaka. Doktori su došli da to u čudu gledaju. Bolnički kapelan, pak, kako kaže Izabela, bio je uzdržan. Pošto je video da Rembo ima nagon za povraćanjem i da pljuje, odlučio je da mu ne ponudi pričest, “iz straha od nevoljnog skrnavljenja”. Poslednja pričest ne može se dati ako će bolesnik da se udavi od tela Hristovog. Jedina Remboova uteha bila je noćna injekcija morfijuma.
U delirijumu, ponekad bi sestru oslovio “Šami”. Hteo je da svom slugi ostavi 3000 franaka i da ga prenesu u Aden, gde je groblje blizu mora. Izgleda da je od toga odustao iz obzira prema sestri. To nije bilo okruženje u kojem bi istina mogla da cveta. U ovoj fazi korespondencije, Izabelino pismo majci zvuči kao budalasto samozavaravanje:
Neka je blagosloven Bog hiljadu puta! U nedelju sam doživela najveću radost koja mi je dostupna na ovom svetu. Onaj koji leži na samrti pored mene više nije jadni, nesrećni pokvarenjak, nego čestit čovek, svetac, mučenik, jedan od izabranih! (…) Dok je odlazio, sveštenik mi je rekao, sa čudnim i zabrinutim izrazom lica: “Tvoj brat ima vere, dete moje (…) Zaista, nikada nisam video tako čvrstu veru!” (…) A on (Artur) mi je rekao s gorčinom: “Da, kažu da su poverovali oni koji se samo pretvaraju da su preobraćeni, ali stvari tako stoje, ljudi čitaju ono što su napisali. To je pitanje zarade!”
Ovo iznenađujuće pismo nosi datum 28. oktobra 1891, što znači da je Izabelu sreća držala cela tri dana (28. oktobar bila je sreda).
Odeljak o Remboovom preobraćenju znatno se razlikuje o svega što je Izabela napisala majci. Ton, stil i upućivanje na licemerne pisce pripadaju periodu po Remboovoj smrti. Pismo je očigledno napisano posle toga, verovatno pošto je Izabela otkrila da je Artur pisao satanističke pesme kao što su “Prve pričesti”. Neće niko da kaže o njenom posvećenom bratu da je bio “vagabund, komunac, prevarant, karlist, hulja, pijanac, ludak i razbojnik” – naročito ne u bilo kojim novinama koje se čitaju u Ardenima. “[to se tiče biografije”, pisala je u januaru 1892, “dopuštam samo jednu temu, a to je – moja.”
Čak i ako Rembo jeste priznao boga koji mu je u mukama izvukao ispovest, ne bi bilo mudro imenovati tog boga. Izabela ga je lično čula kako ponavlja frazu koju Kuran propisuje za takve prilike: Allah kerim! (“Alah je milostiv!”)
Nije nečuveno da ljudi na samrti, čak i u najgorem stanju, iznenada smireno i potpuno svesno progovore, neposredno pred kraj. Izabela je možda bila svedok jednog takvog trenutka, pa ga je protumačila prema sopstvenim željama. Možda je čak i čula nešto što je izdaleka podsećalo na Bibliju.
Kad govori, gleda kroz prozor prema suncu koje neprekidno sija sa neba bez oblačka, a onda počne da plače, govoreći da više nikad neće sunce videti napolju. “Ja idem pod zemlju”, rekao mi je, “a ti ćeš hodati po suncu!”
*
U životu koji je u toj meri bio ispunjen ćutanjem, Remboove autentične poslednje reči predstavljaju zapanjujuću zaostavštinu.
Na dan 9. novembra 1891. izdiktirao je pismo Izabeli.
Uputio ga je neimenovanom “direktoru”. Izgleda da je isprva mislio na direktora bolnice, ali kasnije, kako mu je žudnja dodavala vetar u jedra, prebacio se na direktora parobrodske kompanije koja će ga vratiti u Afriku.
Vreme i prostor su se pobrkali. Bio je u Adenu ili u Hararu, organizovao je karavan slonovače. Tovar će morati pažljivo da sastavi, kako bi obezbedio da sve ono što ponese zaista i stigne na odredište. Ako nema dugova na bolničkom računu, biće slobodan da krene.
Zaploviće iz mesta – ili brodom – po imenu “Aphinar”. To ime je verovatno izmišljeno. Možda se prisećao broda koji je nekada postojao, ili je upotrebio arapsku reč koja označava svetionik: al fanar. Ali čak i ta svetlost je nesigurna. “Afinar” je samo reč.
Gospodine direktore,
Molim da mi odgovorite imam li još nešto na računu kod vas. Želeo bih da zamenim današnji prevoz. Ne znam ni kako se zove, ali kako god da joj je ime, zvaću je linija Afinar. Svi ti brodovi voze posvuda, a ja, obogaljen i nesrećan, ne mogu ništa da pronađem – to će vam posvedočiti svako pseto s ulice.Stoga vas molim da mi pošaljete tarifu usluga od Afinara do Sueca. Potpuno sam paralizovan, te stoga želim na vreme da se ukrcam. Recite mi u koje vreme me moraju uneti na palubu.
*
Rembo je umro narednog jutra, u deset sati.
EPILOG
“Možda on zna tajne o promeni života?”
(“Delirijumi I”, Sezona u paklu)
NJegovo telo je preneto u Pariz, u hrastovom kovčegu, a zatim u [arlvil. Prispelo je na stanicu 14. novembra.
Gospođa Rembo stigla je na sahranu u žurbi, kao da je reč u medicinskom hitnom slučaju. Opat @ile, koji je dvadeset dve godine ranije predavao Rembou u Šarlvilskom kolexu, imao je sat vremena da pripremi službu.
Uspeo je da prikupi četiri kantora, osam dečaka iz hora, dvadeset devojčica iz sirotišta koje su nosile sveće, crkvenjaka, zvonara, pogrebnika i grobara. Nešto pre pola jedanaest pre podne, isti onaj orguljaš koji je Remboa 1875. godine na brzinu podučio osnovama muzike sada je jurio ulicama u svom najboljem odelu, pitajući se koji je to rođak gospođe Rembo preminuo.
Bila je to skupa, prvoklasna sahrana. Niko nije došao, jer niko nije bio pozvan, niti je u lokalnim novinama objavljeno obaveštenje.
Remboovo telo položeno je u porodičnu grobnicu. Na ukrašenom belom nadgrobnom kamenu upisani su samo njegovo ime, godine, datum smrti i reči: “Molite se za njega.” Postavljen je odmah do grobljanske kapije, pri vrhu sumorne avenije koja iz grada vodi ka zapadu.
Osim većeg dela njegovih kostiju, nema ničeg Remboovog na šarlvilskom groblju. Vreme se može bolje utrošiti na druge
načine: u piću, u kafeu “Univerzum”, odakle se vidi bista na trgu Gar (“gde je sve lepo vaspitano, i cveće i drveće”), sa prosto neverovatnim natpisom: “Žanu Arturu Rembou / NJegovi obožavaoci / Država”, ispod kojeg opština održava leju cveća; u kupovini knjige njegovih pesama u “Remboovom muzeju”, prekoputa kuće na keju Madlen (danas se zove Kej Artura Remboa); ili u učenju recitovanja tih pesama sa dečačkim šarlvilskim naglaskom, što se može čuti od lokalnih srednjoškolaca, od kojih se svaki peti identifikuje sa Arturom Remboom, prema istraživanju koje je 1991. godine sprovedeno među francuskim učenicima liceja.
*
Dan posle smrti, Rembo je ponovo dospeo u vesti. Po zahtevu Remboovog biografa Rodolfa Darzonsa, policija je zaplenila čitav tiraž knjige njegovih stihova naslovljene Relikvijarij.
Darzons je sa užasom video da je izdavač upotrebio njegove beleške i skrpio nekakav smešan predgovor, zasnovan na glasinama. Tu sudbinu izbegao je dovoljan broj primeraka da bi se u svetu učvrstila Remboova reputacija malog grubijana i lutalice, koji se osećao kao kod kuće u najmračnijim delovima ljudskog uma, baš kao što je ulazio u sobe nepoznatih ljudi. Detaljno je prepričan napad nožem na Etjena Karža, a bila je tu i aluzija na “malu dramu” s Verlenom koja se odigrala u Belgiji.
Sama knjiga pokazivala je da je nagrađivani školarac majstorski izgazio cvetne leje francuske poezije. Često pisane žargonom i pune opscenosti, čak i one pesme koje se nisu mogle razumeti imale su miris životnog iskustva.
Prekoračivši avangardu, veći deo njegove poezije bio je isuviše težak ili nasilan da bi postao cenjen. Detalji o njegovom životu samo su potvrđivali tezu o njegovoj ekscentričnosti. Novinari koji su pisali o zapleni Relikvijarija odavali su utisak da je Artur Rembo bio isuviše zanimljiva ličnost da bi ga ozbiljno shvatali kao pesnika.
12. novembar: Rembo, koga je Viktor Igo jednom prilikom opisao kao “mladog [ekspira”, sada je “trgovac robovima u Ugandi”. (Pariski odjek)
17. novembar: “Bio je nepodnošljiv savremenik. Poznavao sam ga. Gutao je hranu bez žvakanja i nije imao nikakve manire za stolom. (…) LJudi skloni strahu ispunjavali su se strepnjom u njegovom prisustvu. (…) Kad smo mu pravili horoskop pre dvadeset godina, nismo mogli da budemo sigurni da neće završiti na vešalima.” (Edmon Lepeletije u Pariskom odjeku)
28. novembar: “Smatra se da je pesnik Artur Rembo u Parizu, gde treba da mu odseku nogu. Neobična je i tajanstvena ličnost taj Artur Rembo. NJegove pesme upravo su objavljene pod naslovom Relikvijarij.” (Anatol Frans u Ilustrovanom univerzumu)
1. decembar: “Priča se da odlazi u Harar, na rt Gvardafui, u Africi. “Prezrivo odbacivši sve osim brutalnog zadovoljstva, divljih avantura i nasilnog života, ovaj toliko neobičan pesnik izgleda da je okrenuo leđa pesništvu.” (Remi de Gurmon u Francuskom glasniku)
6. decembar: “Objavljeno je da je umro Artur Rembo. (…) Umro je u marsejskoj luci.” (Pariski odjek)
6. decembar: “Dobro je poznato da pesnika Artura Remboa simbolisti i dekadenti smatraju jednim od svojih najzanimljivijih prethodnika.
Ako je tačno, kao što se priča u Latinskom kvartu, da je još uvek živ i da vodi neko crnačko pleme u Africi, ovaj incident (zaplena Relikvijarija) verovatno ga neće ama baš uopšte uznemiriti.” (Svet umetnika)
*
Tog decembra Izabelu je iz žalosti trgao jedan neprijatan članak u lokalnim novinama. U Malom Ardenjaninu izašle su neke beleške o njenom bratu s potpisom izvesnog “M. D. …” (Delae). Intonirane su tako da zvuče kao da govore o čoveku koji ne zaslužuje nikakvo poštovanje: o svetogrdniku, teroristi, čoveku koji vređa policiju, koji kopa po đubretu i prijatelj je Pola Verlena.
Tako počinje Izabelina karijera zemaljskog predstavnika Artura Remboa. Godine 1897. udala se za jednog od njegovih prvih biografa, promišljeno lakovernog pisca po imenu Patern Berišon, koji ostavlja utisak kao da se uspava na polovini sopstvenih krivudavih rečenica. Pravo ime mu je bilo Pjer Difur – što, slučajno, upućuje na jedan pasaž iz Sezone u paklu:
Vidiš li tog elegantnog mladića, kako stupa u mirnu i prekrasnu kuću? Zove se Dival, Difur, Arman, Moris ili nešto slično. Jedna žena se posvetila ljubavi za tog patetičnog idiota.
Izabela i Berišon su zajednički prionuli da iznova uspostave “istinu”: Rembo se odrekao svojih “mladalačkih prestupa” i otišao da živi na neukom kontinentu gde su ga “urođenici nazivali svecem, zbog njegovog čudesnog milosrđa”. Tamo se pročistio od svake prljavštine: “Nikad nije bilo ljudskog života manje obeleženog olujama strasti.”
Ako bi neko slučajno pomislio da je Rembo bio poluludi pustinjak, Izabela i njen muž krivotvorili su pisma kako bi dokazali da je “svetac” takođe i zaradio poveliku sumu novca. Nijedan detalj nije bio isuviše neznatan da bi ga iskoristili za svoju svrhu. Godine 1887. Rembo se žalio što mora da nosi 16.000 franaka, koji su bili teški osam kilograma. Glupavo skrupulozni u svojoj prevari, Izabela i Berišon povećali su obe te brojke – 40.000 franaka i dvadeset kila – što znači da bi Kairom morao da posrće poput albatrosa na zemlji.
Kad su u Briselu 1901. godine otkriveni nepreuzeti primerci Sezone u paklu, Berišon je čoveka koji ih je pronašao pokušao da ubedi da uništi sve do poslednjeg primerka, ne bi li očuvao fantaziju da je Rembo sva svoje dela poverio pročišćujućem dejstvu plamena.
Laskave biografije i izdanja Remboovih dela koja je posle njegove smrti štampao njegov zet načinili su veliku štetu, ne samo time što su zavarali lakoverne, već su i skeptike uverili u to da se istina prosto nalazi na suprotnoj strani od svega što govore Izabela i Berišon. Rene Etjembl, koji je više od trideset godina sakupljao materijal za svoju podrugljivu bibliografiju, Mit o Rembou, konstruisao je sopstvene protiv-legende: propali poslovni čovek, trgovac robovima, odrpani kolonijalni gazda koji voli “dečake”. I jedan i drugi krug legendi pokazali su se izuzetno žilavim.
Gospođa Rembo, koja nije prisustvovala javnom otkrivanju Arturove biste 1901. godine, bila je bliža duhu njegovog dela od većine njegovih obožavalaca. Izabela je objasnila Berišonu:
Ne verujem da je čitala Arturove knjige, i bolje što nije, jer bi joj se sasvim sigurno zgadile, poznajući njihov stil i filozofiju (…) a ako bi joj nadošla odlučnost i energija, verovatno bi sve uništila, i dela i komentare.
*
U vreme smrti gospođe Rembo, 1907. godine, već je bilo prekasno da se spreči izlazak Arturovih dela na otvoreno. Prvo se 1892. godine pojavilo novo izdanje Sezone u paklu i Iluminacija, zatim Sabrane pesme 1895, i jedno i drugo s Verlenovim predgovorom. Praktično svi poznati Remboovi spisi objavljeni su pre Prvog svetskog rata, izuzimajući Srce pod mantijom (1924), “zutističke” pesme (1942–1961) i obrade Jevanđelja (1948). Najmanje još jedna neobjavljena pesma postoji u privatnoj zbirci, iako nema novih vesti o koferu punom rukopisa koji je navodno pronađen u Dire Davi, malo severno od Harara, kad su savezničke trupe ušle u taj grad 1942. godine.
Većina čitalaca doživljavala je Remboovu poeziju kao neobičan izdanak kasnog romantizma, sve do tridesetih godina dvadesetog veka; ali čak i pošto je zvanično prihvaćena u akademskim krugovima i pošto ju je Ministarstvo kulture uvrstilo u školske programe, zadržalo je avangardnu auru. Kao pesnik sa statusom ikone među pesnicima beat generacije, kao i među studentima u maju 1968, među rok muzičarima – intelektualcima, i u gej pokretu, Rembo je učinio više nego bilo koji drugi pisac da romantičarski ideali budu preneseni u daleki dvadeseti vek.
Najbolji romantičarski loš momak – i najbolje prodavani pesnik – postao je Lord Bajron savremene književnosti: zavodljivi primer za ugled čiji se život i dela razumevaju kao sastavni delovi istog opasnog eksperimenta.
Na “ukletim, pustim obalama” ovog veka, Rembo je još uvek dvosmislena pojava – upozorava svoje neznane čitaoce na pakao ka kojem nužno vodi “poremećenost”, i pokazuje im kako tačno da stignu do tamo.
Grejem Rob
Preveo sa engleskog
Ivan Radosavljević
Beogradski književni časopis, br. 15, leto 2009. 127