1. Uvodna razmatranja o studijama maskuliniteta
Ako pogledamo Kafkine paradigmatične pripovetke, među kojima su i Presuda, Preobražaj i Seoski lekar, uvidećemo da se maskuliniteti konstruišu na nekoliko načina i da kod ovog autora ne postoji njihova utvrđena shema.2 Iz tog razloga može se govoriti o hibridnim maskulinitetima, jer Kafkine mlade muške protagoniste (sina, brata) karakteriše težnja da napuste status slabog muškarca kao znaka, iako u tome ne uspevaju i na kraju mu se i prepuštaju. To znači da je oslabljeni maskulinitet imanentno u njih upisan uprkos spoljašnjosti i društvenom statusu koji odgovaraju profilu dominantnog maskuliniteta.
Ženske studije poslužile su kao inicijalni podsticaj razvoju takozvanog muškog pokreta, odnosno muških studija (Men’s studies) koje su se poslednjih decenija formirale unutar feminističke kritike.3 Ipak, maskulinitet u svom najširem značenju podrazumeva socijalne i kulturne konstrukcije onoga što se smatra kompleksom osobina, odnosno karakterističnih formi ponašanja očekivanih od muškaraca u datom društvu u dato vreme (Radulović 2009: 71), i uglavnom se preporučuje upotreba pojma u množini, što znači da je gotovo uvek reč o maskulinitetima, različitim manifestacijama maskulinog modusa koji je, sam po sebi, dinamična kategorija (prema: Stevanović 2015: 136).4 Dosadašnje istraživanje o maskulinitetima, to jest o „muškoj“ seksualnosti nije pravolinijsko, već je obeleženo nizom kontradikcija i paradoksa, što rezultira ispoljavanjem različitih tipova maskuliniteta koji mogu unutar „jednog tela“ naporedo, odnosno sinhrono postojati. S tim u vezi, kao najčešći tipovi maskuliniteta navode se dominantni i alternativni, odnosno hegemoni, koji ih natkriljuje i zauzima centralnu poziciju u strukturi rodnih odnosa (Stevanović 2015: 136). On predstavlja konfiguraciju rodnih praksi koje otelovljuju problem legitimiteta patrijarhata: dominantnu poziciju muškarca i subordinantnu poziciju žene (Kannen, internet). Treba spomenuti i da se poslednjih godina u muškim studijama naročito govori o toksičnom maskulinitetu (toxic masculinity), što je termin koji se koristi da bi se opisale ekstremne tradicionalne stereotipne norme maskuliniteta.
Ovo se prevashodno odnosi na rigidne rodne uloge i model koji svoju snagu crpe iz dominacije nad drugim, potčinjenim (Flood, internet). Za konstrukciju alternativnih maskuliniteta, među kojima je i onaj kojim ćemo se mi u radu baviti, oslabljeni maskulinitet, presudna je svest autora o „razorenom, nemoćnom, belom muškom telu koje ne poseduje vitalistički potencijal“ (Stevanović 2015: 136). Uopšte uzev, reč je o tipu maskuliniteta koji, samim tim što ne može biti definisan kao normativni, hegemonijski, pripada drugom kraju spektra, odnosno, na hijerarhijskoj lestvici nalazi se ispod dominantnog maskuliniteta, što ga po prirodi obeležava drugim, femininim, nemoćnim, oslabljenim ili hibridnim. Ovaj model je, međutim, označen kao izuzetno subverzivan, opasan čak, jer ugrožava patrilinearne paradigme i neretko se suprotstavlja nosiocu falogocentrizma; on iskušava dominantni maskulinitet i dovodi njegov legitimitet u pitanje.
Treba, takođe, podsetiti da je jedan od najsnažnijih arhetipova muškosti ideja da je muškarac onaj koji dela, a manje onaj koji razmišlja (up. Švenger 2005: 48). Razmišljanje je najčešće okidač emotivnog previranja koje se pak tradicionalno vezuje za žene, odnosno feminino, koje još podrazumeva i nestabilno, promenljivo, varljivo. Videćemo da se kod Kafke ovo pitanje naročito usložnjava jer on kombinuje različite tipove maskuliniteta i njegovi muški junaci nisu dosledno dominantni, odnosno slabi, već se uloge rotiraju i naizmenično smenjuju. Fokus se, takođe, pomera na sukob otac–sin, koji svoje uporište najpre ima u poetici ekspresionizma, te se valja osvrnuti na glavne pretpostavke ovog odnosa.
O ovome je najpre pisao germanista Tomas Anc (Thomas Anz), koji u svojoj studiji iz 1989. godine Franc Kafka navodi da je konflikt otac–sin uobičajena tema intelektualaca ekspresionističke generacije kao i tada još mlade psihoanalize, i da stoji u središtu njihove borbe sa predstavnicima institucija moći.5 Večita borba sinova i očeva tradicionalno je jedan od omiljenih narativa kroz istoriju književnosti, ali je važno istaći da ona čini, zapravo, tek obrazac i povod za različite konflikte u nesvesnom koji se zasnivaju na mitski uobičajenom sukobu između pojedinca i autoriteta.
U Kafkinom slučaju, i u slučaju ekspresionista uopšte, reč je o pojedincu koji ustaje protiv patrijarhalno ustrojene zajednice, što sukob dodatno usložnjava psihološkim, socijalnim, pravnim, političkim i religioznim aspektima.6 Njihova osuda društva počiva na osporavanju svake autoritativnosti, odnosno svih onih instanci na kojima funkcionišu socijalni red i moć (Stojanović Pantović 2003: 70). Na ovaj način se osvetljava i Kafkino „razračunavanje“ sa svojim ocem.7
U našem istraživanju položaja žena i ženske zajednice unutar falogo-centrične hegemonije kakva je vladala za vreme trajanja ekspresionističkog pokreta najvažnije je osvrnuti se na načine na koji su feminini atributi tada konstruisani, odnosno kakva je uloga pripadala ženama u jednom dominantno muškom pokretu kao što je bio ekspresionizam. Pretpostavlja se da je neophodno situirati literarne tekstove u kontekst vremena njihovog nastanka i osvrnuti se na tada aktuelne rodne klišee, koji su, kao što će analiza pokazati, i kod Kafke zastupljeni, ali izdignuti na jedan novi nivo.
Kristina Kanc (Christine Kanz) u tekstu Differente Mannlichkeiten. Kafkas “Das Urteil” aus gendertheoretischer Perspektive (“Različite muškosti. Kafkina Presuda iz perspektive rodne teorije“) napominje da se, uzimajući u obzir danas prihvaćeni kanon ekspresionističkih tekstova, može steći utisak da se radi o „čisto muškom pokretu“ u kom žene nisu zauzimale važno mesto kao stvarateljke, dok je u književnim tekstovima njihova reprezentacija uglavnom ograničena na tradicionalnu dihotomiju svetica/kurva (Kanz 2002: 158).
Ovo se odnosi i na žanrovski domen poezije i proze, gde su uloge žena bile unutar spektra sestra/majka/prostitutka.8 Stoga se postavlja pitanje: koje su stereotipne predstave feminiteta zastupljene u Kafkinim tekstovima? Kako je koncept feminiteta (de)konstruisan i na koji način on korespondira sa predstavljenim maskulinitetima? I, možda najvažnije, da li je moguće uočiti nove rodne koncepte?
2. Kakve su žene kod Kafke? Konstrukcija feminiteta u pripoveci Preobražaj
Prvi deo naše analize pripovedaka iz perspektive rodnih studija po- svećen je tipovima maskuliniteta; međutim, oni se ispostavljaju kao jasniji i bolje osvetljeni ukoliko se predstavi i funkcija ženskih likova, odnosno feminiteta koji se u pričama obrazuju. Maskuliniteti i feminiteti se, u tom smislu, izvanredno dopunjuju, najpre iz razloga što je kod Kafkinih muških protagonista uočljivo meandriranje rodnog identiteta i seksualnosti ka alternativnom, drugom; ka femininom.
Žil Delez (Gilles Deleuze) i Feliks Gatari (Felix Guattari) u svojoj studiji Kafka bave se ženskim likovima u sedmom poglavlju „Spojnice“. Spojnicama oni nazivaju mlade žene koje zaokupljaju Kafku, odnosno njegove protagoniste, a koje svaki put „umnožavaju veze želje u polju imanencije“ (1998: 111).
Premda se njihova analiza odnosi prevashodno na Kafkin roman Proces, određene osobine ženskih figura svakako su prisutne i u drugim Kafkinim tekstovima – između ostalog, u pripoveci koja je predmet naše analize, zbog čega će nam ova tipologija biti od izuzetne važnosti pri tumačenju tipova feminiteta. Takvo je, na primer, zapažanje da je u njegovim tekstovima dominantna uvek mlada žena koja „nalazi sporedna vrata i obnavlja ili uspostavlja moć neprekidnog“ (1998: 113). Drugim rečima, mlada žena je ta koja iznalazi rešenje, koja preuzima stvari na sebe i od koje zavisi uspešnost i stabilnost datog poretka. Sve ovo približava je normativnom maskulinitetu. Mlade žene kod Kafke nisu slabe, krhke i submisivne; one su zavodljive, erotične i često dominiraju nad muškarcem. Delez i Gatari navode tri najčešća tipa mladih žena u njegovim delima: (1) sestre9, koje, iako najpre pripadaju porodici, najviše priželjkuju da zakoče „porodičnu mašinu“, (2) služavke, male službenice i žene sličnog poziva koje su „zahvaćene birokratskom mašinom“; i (3) kurve, u kojima se ukrštaju „sve mašine, porodične, bračne, birokratske“, i s kojima se „skreće na liniju deteritorijalizacije“ (1998: 115–116). Međutim, nijedna od ovih manifestacija nema vrednost sama po sebi jer je potrebno da sve tri budu u isti mah objedinjene, po mogućstvu, u istoj osobi. Jedino tad može da se uobliči „neobičan spoj o kom sanja Kafka“: videti ženu kao sestru, ali ništa manje i kao služavku, i kao kurvu. Ako pažljivije pogledamo, uvidećemo da ova tri tipa mlade žene u pripoveci i jesu prisutne.
Treba napomenuti razliku koja postoji između figure majke i figure sestre, jer premda biološki pripadaju istom polu, njihovi rodni identiteti se u potpunosti razlikuju. Dok je sestra jedna vrsta dvosmislene kokete, negovateljica i tiranka, nosilac maskulinih obeležja i životnog elana, i u njoj se prelama želja, majka je redovno marginalizovana i predočena isključivo u okvirima tradicionalnog patrijarhalnog poretka. Ona je tiha, nejaka, pažljiva, predvidljiva, dobra i verna, a za svaku pomoć se obraća jačem od sebe.
Njena reprezentacija u pripovetkama (pa i u romanima) nikad nije izražena i detaljisana, tek je nagovešteno da je i ona jedan od likova i njena uloga je mahom svedena na pozadinsku, sporednu. U tom smislu, može se zaključiti da su žene u Kafkinim delima, uopšte uzev, ili seksualne, ili majčinske.
3. Analiza Preobražaja
U Preobražaju nije evidentna samo zamena rodnih uloga i borba za moć već je reč i o emotivnim i društvenim metamorfozama Gregora Samse i njegove sestre, ali i cele porodice. Pogledajmo najpre razvoj, ili, bolje rečeno, degradaciju Gregorovog (sinovljevog) maskuliniteta, koji se (de)konstruiše obrnuto srazmerno od očevog maskuliniteta. Da je reč o izmenjenom telu, te nužno i maskulinitetu, postaje jasno već od prve rečenice, toliko citirane u istoriji književnosti: „Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu“ (Kafka 1984: 115). Džudit Batler napominje da u maskulinističkom diskursu muško telo ostaje neobeleženo, nepromenjeno, dosledno i stopljeno s univerzalnim, dok je žensko telo to koje biva obeleženo (Batler 2016: 57). To znači da Kafka „deteritorijalizuje“ Gregora Samsu ne samo njegovom „unutrašnjom“ različitošću već i samim njegovim telom, koje od maskulinog, muškog, postaje „feminino“ u širem smislu te reči: drugo, alternativno, životinjsko. Gregorovo „neprihvatljivo telo“ (unacceptable body), kako to definiše Viktorija Kenen, biva marginalizovano, ogoljeno od svih svojih drugih identiteta i kvaliteta na način da hendikep postaje jedina stvar koja ga definiše (up. Kannen 2012: 10). Dolazi do promene i roda (maskulin u alternativni) i bio oške vrste (iz čoveka u insekta), i to biva učinjeno u najintimnijem položaju – u postelji, odmah nakon buđenja. Da je reč o promeni koja se tiče rodnog identiteta, sugeriše i rečenica: „Oštar bol koji je osetio naučio ga je da je upravo donji deo njegovog tela u ovom času možda najosetljiviji“ (Kafka 1984: 119, kurziv K. P).
No, šta saznajemo iz prvih nekoliko pasusa pripovetke? Kafka gotovo uvek započinje narativ in medias res i najbitnije pojedinosti se otkriju na početku: Samsa je trgovački putnik, odgovoran i marljiv radnik koji živi sa svojom porodicom – majkom, ocem i sestrom. On je jedini zaposleni i od njegovih primanja zavisi celo domaćinstvo, a istovremeno pokušava da vrati silne dugove u koje su njegovi roditelji zapali. Kada shvati da više nije u ljudskom obličju, već da je postao buba, i da „to nije san“, prva Gregorova zabrinutost odnosi se na to što je uvideo da je zakasnio na voz koji je trebalo da ga odveze na posao, a odmah zatim i svojevrsni revolt protiv napornog posla, na kom je nezadovoljan i potlačen: „’Ah, bože’, pomisli on, ‘što sam ja izabrao naporno zanimanje“ […] Đavo neka sve to nosi!’“ (Kafka 1984: 116). Dakle, Gregor figurira kao glava porodice unutar patrijarhalnog poretka, i privređuje u društvu u kom je pripadanje socijalnoj hijerarhiji ključno. Isto kao i Georg Bendeman u pripoveci Presuda (1912), spolja gledano njegov hegemoni maskulinitet potvrđen je uspešnim poslovanjem i zaradom, ali on se nalazi u velikom kontrastu sa njegovim intimnim nastojanjima i osećanjima, koja se otkrivaju kada Gregor pomisli kako bi otkaz dao mnogo ranije, samo da nije roditeljskog duga koji mora da vrati. Takođe, on je sin i brat, ali nije muž i otac. On je neženja bez porodice, svojevrsna društvena opasnost i izdajnik; sam za sebe zajednica.
Dolazi do ukrštanja i razilaženja dva tipa maskuliniteta: jedan je svestan svog položaja i obaveza u falogocentričnoj zajednici, svestan osobina koje mora da poseduje da bi bio dosledan u održavanju uloge hranitelja porodice („Samo da se nekorisno ne izležavam u krevetu!“), svestan da se dominantnom maskulinitetu greške, poput kašnjenja na posao čak iako si se pretvorio u ogromnog insekta, ne praštaju. Kada neposredno nakon buđenja u proveru i opomenu dođe prokurista s posla, Gregor očajnički nastoji da održi svoj položaj: „’Ali, gospodine prokuristo’, viknu Gregor van sebe, zaboravljajući u uzbuđenju sve ostalo, ‘pa ja ću odmah, ovog časa otvoriti. Sprečila me da ustanem laka slabost, napad nesvestice’“ (1984: 123). Njegov, međutim, oslabljeni maskulinitet nadvladava, odnosno želja da sa sebe zbaci opterećujuću brigu oko prehrane porodice i pojedinca od kog se neprestano očekuje da snabdeva, i to rezultuje krajnjom linijom bekstva, pretvaranjem u bubu: „Gregor je kasnije zarađivao toliko novaca da je bio kadar da podmiruje – i podmirivao je – troškove cele porodice. Oni su se navikli na to […], zahvalno su primali novac, on im ga je rado uručivao, ali neka naročita toplina se više nikako nije javljala“ (1984: 137). Važno je još istaći da Gregorovo postajanje kukcem, „balegarom“, nije samo intenzivna linija bekstva od porodičnog trougla već i od trgovačkog i činovničkog (Delez et al. 1998: 25). Ova diskrepancija i promena kao da se naglašava u sceni kada Gregor, preobražen, ulazi u sobu u kojoj su roditelji i prokurista, a na suprotnom zidu visi slika – „Gregorova fotografija iz vojske, prikazujući ga kako se, kao potporučnik, bezbrižno osmehuje, s rukama na maču, zahtevajući poštovanje prema svom držanju i uniformi“ (Kafka 1984: 127).
U tom smislu, može se govoriti o postupnom, trostepenom degradiranju Gregorovog maskuliniteta: od vojnog lica, etalona nedodirljive hegemonijske muškosti i muževnosti, preko stabilnog maskuliniteta unutar patrijarhalnog poretka koji je izbrazdan pokornošću u preduzeću, do potpune regresije u svojevrsno prvotno, životinjsko stanje. Gregorov preobražaj sa sobom kao da nosi i izvestan gest prezira prema svetu i prema porodici (s izuzetkom sestre, o čemu će naknadno biti reči), nekakve osvete, kažnjavanja roditelja zbog dugogodišnjeg zanemarivanja njegove tople, ljudske strane (paradoksalno!); zadovoljstva zbog rotiranja uloga u kojem on zauzima ulogu onog o kom se brinu i od kog ništa ne očekuju: „Kraj sve nevolje, on pri toj misli nije mogao da suzbije osmejak“ (1984: 120). To potvrđuje sledeći odlomak, dok je Gregor još zatvoren u sobi i dok nije sebe otkrio porodici: Ali ipak, sad su već verovali da s njim nešto nije u redu, i bili su spremni da mu pomognu. Prijali su mu pouzdanje i sigurnost s kojima su preduzete prve mere. Ponovo se osetio uključen u krug ljudi, i očekivao je od obojice, od lekara i od bravara, […] veličanstvene i iznenađujuće podvige (1984: 125, kurziv K. P.)
U izvesnoj meri, postajanje bubom donosi mu bizarnu simboličku moć, nedodirljivost, jer porodica, sem što ga se gadi, oseća stravičan strah. Njegova moć i superiornost u odnosu na ljudski rod sadržane su i u tome što je on sposoban da puzi po zidovima ili visi na tavanici, odakle ima perspektivu nesvojstvenu čoveku. Kod Kafke, međutim, kao što je dosadašnjom analizom već pokazano, rodni identitet nikad nije jednoobrazan, već se oni neprekidno udvajaju i ukrštaju, čak se međusobno zamagljuju, i tamo gde mislimo da počinje jedan tip maskuliniteta, ubrzo se javlja i drugi. U ovom slučaju to se odnosi na udvojenu Gregorovu poziciju kao bube: on zadržava određenu moć i njemu je dostupno ono što čoveku nije, ali s druge strane, njegov preobražaj nije primorao porodicu da se o njemu dosledno brine. Umesto toga, Gregor će ubrzo biti zanemaren, doslovno tretiran kao gamad, gotovo i zaboravljen, jednostavno istisnut iz porodičnog nukleusa, a onda i prezren i omrznut. Još je važnije istaći da on, kao i Georg u Presudi, ne uspeva da napusti muški, mučiteljski zakon oca. Otac će pokušati da ga ubije gađajući ga jabukama, od kojih će mu jedna naneti ozbiljnu ranu, ali će Gregor, u grotesknom i potresnom osećanju sažaljenja, saosećanja i ljubavi, učiniti poslednju žrtvu za svoju porodicu tako što će umreti:
Od porodice se u mislima opraštao s ganutošću i ljubavlju. Njegovo mišljenje o tome da mora iščeznuti bilo je, ako se tako može reći, još odlučnije od mišljenja njegove sestre. Ostao je u tom stanju praznog i smirenog razmišljanja sve dok sat sa tornja nije otkucao treći jutarnji čas. Još je doživeo početak opšteg razdanjivanja napolju pred prozorom. Potom mu glava, mimo njegove volje, sasvim klonu, a iz nozdrva mu iščile slab poslednji dašak (1984: 162).
Kada je Gregorova rodna i porodična uloga prestala, najednom su i muški i ženski članovi porodice prinuđeni da preuzmu nekonvencionalne rodne uloge. Greta, njegova mlađa sestra, zanimljivo, smenjuje Gregora u ulozi glave kuće, a ne otac. Gregor je primoran da zavisi od žene, čime se njegova femininost dvostruko uvećava. On je u pasivnoj, submisivnoj, tradicionalno femininoj poziciji, izražava velike brige povodom čišćenja sobe, ali iskazuje i eminentno osetljivu psihološku stranu time što želi da poštedi porodicu sve muke. Još važnije, on komunicira samo sa ženama u kući (majkom, sestrom, služavkom), jer ga otac više ne smatra muškarcem ni sinom. Preobražaj možda postaje potpun kada majka i sestra počinju da prazne njegovu sobu kako bi mogao lakše da gmiže po zidovima, što označava konačni gubitak radnog i ljudskog dostojanstva – Gregora je posebno povredilo iznošenje njegovog radnog stola iz sobe. Nakon faze pražnjenja, koja je potvrdila njegovo bivstvovanje kao štetočine, sledi faza zatrpavanja njegove sobe nepotrebnim starudijama, čime simbolički šalju poruku: više ne postoji Gregorova soba, više ne postoji Gregor na kog se treba obazirati. On postaje nepotreban, neželjen i suvišan, čime se anulira ne samo njegov rodni već prevashodno ljudski identitet – ono što je od njega ostalo, to jest.
Pre nego što se osvrnemo na sliku oca i manifestacije njegovog maskuliniteta, važno je spomenuti još jedan aspekt koji osvetljava Gregora. Rečeno je da Kafka veliki procenat najvažnijih pojedinosti o protagonisti iznosi na početku teksta. Već sedma rečenica pripovetke glasi: Iznad stola […] visila je slika koju je nedavno iseckao iz nekih ilustra- cija i stavio u lep, pozlaćen okvir. Slika je predstavljala neku damu koja je, sa šeširom i okovratnikom od krzna, sedela ispršena, i dizala prema gledaocu težak krzneni muf, koji joj je sakrivao ruke sve do lakta (1984: 115).
Važnost ove slike, međutim, biva apostrofirana i naglašena upravo u sceni kada sestra i majka prazne Gregorovu sobu: I tako on jurnu iz skrovišta – žene su se u susednoj sobi upravo bile oslonile na pisaći sto da se malo izduvaju […]; tada vide kako na zidu – uostalom, već golom – upadljivo visi slika dame odevene u samo krzno, hitro se uspuza i priljubi uza staklo, koje ga je držalo i prijalo njegovom vrelom trbuhu. Bar ovu sliku, koju je Gregor sasvim prekrio, sad zacelo niko neće oduzeti. […] Gregoru je Gretina namera bila jasna: ona je htela da majku skloni na bezbedno mesto i da ga zatim otera sa zida. No, pa neka pokuša kad hoće! On sedi na svojoj slici i neće je dati. Radije će skočiti Greti u lice (1984: 145).
Detalj ovakve vrste može delovati nevažno i banalno, naročito ako se uzme u obzir to da je slici dame s krznom posvećeno tek nešto manje od jedne stranice – a pripovetka se proteže na preko pedeset stranica. Međutim, postoji nekoliko razloga koji ovaj detalj čine izuzetno podsticajnim za razumevanje Gregorovog maskuliniteta. Pre svega, situacije u kojima se ova slika dame spominje su verovatno dve najvažnije scene u pripoveci: (1) kada Gregor shvati da se probudio preobražen u bubu, odnosno kada shvati da je izgubio svoje ljudsko fizičko obličje i (2) kada shvati da majka i sestra prazne njegovu sobu, odnosno kada shvati da je izgubio svoj unutrašnji ljudski identitet: „Praznile su mu sobu; oduzimali su mu sve što je voleo“ (1984: 144).
U oba slučaja, reč je o simboličkoj smrti, nestajanju. Dalje, ovo je posredno još jedna ženska figura sa kojom Gregor fiktivno zadržava odnos, i treba obrazložiti osobine koje sliku dame čine čvorišnim mestom u shvatanju njegove seksualnosti. Ta slika može predstavljati predmet njegove fantazije i seksualne želje zbog svog sadržaja, kao i zbog ponašanja koje izaziva u Gregoru. Ne navodi se iz koje vrste časopisa je Gregor isekao ovu sliku, ali ona je nesumnjivo erotske prirode: u pitanju je žena „odevena samo u krzno“, „ispršena“, pogleda uperenog u gledaoca. Ona neizostavno priziva u svest novelu Leopolda fon Zaher-Mazoha (Leopold fon Sacher-Masoch) Venera u krznu (Venus im Pelz, 1870), koja tematizuje seksualno dominantne žene i uživanje u sado-mazohističkom odnosu (poznato je, uostalom, da je po Zaher-Mazohu i nazvan termin u seksologiji mazohizam). Zatim, Gregor staje u odbranu svoje slike, bivajući spreman, čak, da napadne voljenu sestru po cenu zaštite dame u krznu. On je privija na svoj „vreli trbuh“, „prekriva je celu“, hladnoća stakla mu „prija“. Ova scena se može tumačiti na dva načina: kao odbrana femininog i prihvatanje svog femininog identiteta, simbolička zaštita samog sebe; ili u latentno pornografskom svetlu, gde je Gregor seksualno uzbuđen slikom, gotovo podražavajući polni čin sa damom sa slike u poslednjem, očajničkom pokušaju da povrati svoj maskulinitet.
Odnos oca prema sinu u Preobražaju je posebno potresan, jer za razliku od Presude ne sadrži pozitivne implikacije ni u tragovima; ne sadrži čak nijedan oblik verbalne komunikacije između oca i sina. Isto kao i Gregor, otac razgovara samo sa ženama u kući jer Gregora više i ne računa među muškarce, a svaki kontakt između oca i njega je nasilne prirode. Možda najviše o očevom odnosu prema Gregoru svedoči njegova reakcija nakon što ga ugleda pretvorenog u bubu; prokurista prestravljen pobegne iz stana a otac „desnom rukom zgrabi prokuristov štap, koji je ovaj […] zaboravio na stolici, levom rukom uze sa stola neke velike novine, pa trupkajući nogama i vitlajući štapom i novinama, poče da tera Gregora u njegovu sobu“ (1984: 130). Uprkos Gregorovim tužnim pokušajima da odobrovolji oca i učini da ovaj nad njim prikupi malo milosti, „otac ga je neumoljivo terao, šišteći kao kakav divljak“, „to što se razlegalo iza Gregora uopšte nije ličilo na glas samo jednog, jednog jedinog oca“, a svakog trenutka mu je „od očevog štapa u ruci pretio smrtonosan udarac po leđima ili po glavi“ (1984: 130, kurziv K. P). Taj teški, gotovo smrtonosni udarac će mu otac nekoliko meseci kasnije i zadati, gađajući ga jabukama, a sad ga je ranio, šutirajući ga prema sobi: „Tada mu otac otpozadi zadade snažan udarac koji je sad uistinu bio spasilački, i on polete, žestoko krvareći, u dubinu svoje sobe. Otac još zalupi vrata štapom, i onda se najzad sve utiša“ (1984: 131).
Naravno, i u očevom slučaju došlo je do nekoliko smena maskuliniteta: otkriva se da je otac pre imao dućan koji je pre pet godina otišao u stečaj; tad su morali da se presele u ovaj stan i Gregor je počeo da radi. Aktuelni opis oca je sledeći:
Otac je bio zdrav, ali star čovek, koji već pet godina ništa nije radio i koji u svakom slučaju nije smeo od sebe bogzna šta očekivati; on je za tih pet godina, koje su predstavljale prvi odmor u njegovom mukotrpnom a ipak bezuspešnom životu, naslagao na sebe mnogo sala i usled toga je postao prilično nepokretan (1984: 138).
„Mukotrpni a ipak bezuspešni život“ znači besplodno upinjanje za postajanjem nosioca osobina hegemonijskog maskuliniteta, što je uzrokovalo dodatno nezadovoljstvo i bes oca, a naročito posmatranje vlastitog sina kako uspeva u onome što njemu nije pošlo za rukom. On je pak u odnosu na žene u kući nadređeni i uživa u tom položaju, što opisuje tipičnu patrijarhalnu porodicu. Zanimljivo je da očeva snaga i rodni identitet počinju da se diferenciraju što Gregor više „kopni“. Očev preobražaj najbolje je opisan u delu kada se sprema da gađa Gregora jabukama:
Pa ipak, pa ipak, zar je to još onaj stari otac? Onaj isti čovek koji je ranije umorno ležao zariven u postelju kad bi Gregor polazio na poslovno putovanje; koji ga je uveče, kad se Gregor vraćao, dočekivao u naslonjači, uvijen u domaću haljinu; pa uopšte nije bio kadar da ustane […]. Međutim, on je sad bio sasvim ispršen; odeven u zategnutu plavu uniformu sa zlatnom dugmadi, kakvu nose sluge u bankama; preko visokog i krutog okovratnika mundira padao mu je krupan podvaljak; ispod kosmatih obrva probijao se bodar i pažljiv pogled njegovih crnih očiju; ranije raščupana seda kosa bila je začešljana u neprijatno brižljivu, blistavu frizuru sa razdeljkom (1984: 147).
Očev govor tela, odelo, frizura i izraz u očima svedoče o, lakanovskim jezikom rečeno, uspostavljanju Očinskog zakona; on samom svojom pojavom sada širi moć i toksični, agresivni maskulinitet. Bes i destruktivni nagoni sada su usmereni isključivo na sina, i čitalac se susreće sa temom oca koji se okreće protiv sina, svim snagama motivisan da ga uništi. Sadizam i destruktivnost očeva više nisu na razini verbalnog, podmuklog kao u Presudi, gde je očeva reč zapovest snažnija od bilo čega drugog na svetu i zbog koje se sin i ubija. U Preobražaju imamo takoreći obrnutu situaciju: otac se nijednom lično, verbalno nije obratio Gregoru, premda je smatrao da je „još od prvog dana Gregorovog novog života u odnosu na njega prikladna samo najveća strogost“ (1984: 147). Otac Gregoru nijednu reč od njegovog preobražaja nije uputio; umesto toga, on sav svoj libido (u širem smislu te reči) investira u fizički obračun, u surovo mučenje svog sina. Isto tako, podržava nastojanja svoje ćerke, a Gregorove sestre, koja ga je takođe sukcesivno ali perfidnije uništavala, da ga „se otarase“: „’Dragi roditelji […], ovako više ne može. […] stoga moramo pokušati da ga se otarasimo.’ […] ‘Ona je po hiljadu puta u pravu’, reče otac za sebe“ (1984: 159).
Očev rodni identitet iskazuje svu svoju „problematičnost“ naročito nakon Gregorove smrti. Otac oseća olakšanje kad za to sazna, on zahvaljuje bogu i krsti se, kao da se rešio kakve pošasti. Tada suverenitet njegovog potpunog, neugrozivog maskuliniteta dolazi do izražaja. Ranije ponizan i snishodljiv prema trojici kirajdžija kojima su u međuvremenu iznajmili sobu, on ih svečano izbacuje iz stana, i isto tako otpušta bedinerku. Otac je konačno oslobođen od sina; sledi „povratak paternalističkom načelu edipalnog trougla; porodica se, srećna, povlači u sebe i zatvara“ (Delez et al. 1998: 26).
Sestra Gregora Samse Greta takođe doživljava preobražaj, i to u smislu pozicije moći. Brižna sestra pretvara se u tiranku i nositeljku maskulinih osobina koja će, ironično, „procvetati“ i stasati dok njen brat propada, a naročito nakon njegove smrti. U tom smislu, Gregorova fizička transformacija poslužiće kao katalizator za zamenu rodnih uloga, posebno unutar odnosa brat–sestra. Samom fonetskom sličnošću njihovih imena (Gregor-Greta) sugeriše se blizak odnos brata i sestre. Navodi se da je godinama unazad Gregor ostao blizak jedino sa njom čak i nakon distanciranja od roditelja, i da je u planu imao da velik deo svog imetka dogodine uloži u njeno školovanje na Muzičkoj akademiji. Iz opisa svojih članova porodice, o Greti se saznaje da joj je pripadala „kanonska“ pozicija ćerke, devojke u patrijarhalnom porodičnom sastavu, i da je nositeljka svih osobina tradicionalnog feminiteta, čak na granici sa sasvim klišeiranim predstavama o privilegovanom femininom iz građanske porodice:
Da neće novac zarađivati sestra, koja je sa svojih sedamnaest godina bila još dete, te bi prava grehota bilo oduzeti joj dosadašnji način života, koji se sastojao u tome što se lepo oblačila, što je dugo spavala, pomagala u domaćinstvu, učestvovala u nekoliko skromnih zabava, i pre svega svirala na violini? (Kafka 1984: 138).
Kada se probudi pretvoren u bubu, a članovi porodice posumnjaju da se nešto s njim u sobi dešava, majka se ipak udaljila od sobe „vukući noge pri hodu“, otac se „vratio svom doručku“, ali jedino sestra stade šaputati na vrata: „Gregore, otvori, preklinjem te“ (1984: 118), i počinje da u svojoj sobi plače kad prokurista dođe da proveri šta je s Gregorom, koji se tog jutra nije pojavio na poslu. Zanimljivo je, međutim, da sestra jedina ne prisustvuje Gregorovom otkrivanju sebe roditeljima i prokuristi u dnevnoj sobi, iako njenu sobu od Gregorove dele samo vrata. Ona je i susedna i daleka:
Kad bi samo sestra bila ovde! Ona je pametna, plakala je već onda kad je Gregor još mirno ležao na leđima. A prokurista je prijatelj dama, zacelo bi se poveo za onim što bi ona htela; ona bi zatvorila ulazna vrata i u predsoblju bi mu svojim rečima odagnala strah. Ali sestre nije bilo, Gregor je bio prinuđen da sam dela (1984: 128).
Iz ovog odlomka daju se razumeti dve stvari: prva je aludiranje na Gretinu moć predosećaja, intuicije; ona kao da je, i ne videvši Gregora, čak i pre nego što se on sam probudio, već znala da se sa njim nešto strašno dogodilo. Drugo, tekst upućuje na njene zavodničke, manipulativne sposobnosti, čim bi uspela da predupredi nastanak „skandala“ i navede prokuristu da i ne traži da vidi Gregora lično. Ali pošto se sestra nije pojavila, već je ostala zatvorena u svojoj sobi, Gregor je izgubio oslonac i podršku, on je bio „prinuđen da sam dela“, što nije izveo na najsrećniji način i što, možda, znači da bi se sposobna i snalažljiva sestra snašla u ovakvoj situaciji mnogo efikasnije.
Gregor je, dakle, na određeni način i pre svog preobražaja bio u zavisničkom položaju u odnosu na sestru, pri čemu je tinjao njen maskulinitet. Ona, međutim, postaje jedina u domaćinstvu koja se o njemu brine, i to pazi da ga posećuje kad roditelji spavaju ili nisu tu – donosi mu hranu, čisti mu sobu i s vremenom uspeva da savlada strah i gađenje prema njemu. Njena „dobrota“ i požrtvovanost prema Gregoru najizrazitiji su na dan samog preobražaja, kada, shvativši da Gregor nije takao čanak s mlekom i nadrobljenim hlebom, odlučuje da pred njega iznese najrazličitije vrste hrane – hrane koja pre podseća na pomije, doduše, ali podobne za insekta: „tu se nalazilo bajato, upola istrulelo povrće, kosti od večere, […] nešto suva grožđa i badema, parče sira za koji je Gregor pre dva dana izjavio da je neukusan; malo suvog hleba“ itd. (1984: 134). U svoj „svojoj dobroti“, teku misli personalnog pripovedača, odnosno Gregora, „ona mu je donela, da bi mu ispitala ukus, veliki izbor jela, sve razastrto na starim novinama“ (1984: 134). Tumačenje ovakvog gesta označava ljubav i izuzetno saosećanje Grete s bratom, pokušaj da se uživi u svest bube, njenog apetita i ukusa u hrani, ali takođe i neočekivano brzo mirenje sa novonastalom situacijom, kao i spremno prihvatanje nove rodne i porodične uloge. Ona pažljivo prati svaku promenu u životu svog brata, i obraća pažnju na detalje poput otvaranja prozora, pomeranja nameštaja da bi se Gregor lakše kretao i slično.
Ubrzo započinje Gretino demonstriranje superiornosti u odnosu na zahvalnog i poniznog Gregora. Iako majka smatra da je tužno izneti sav nameštaj iz Gregorove sobe, jer je znak njihovog prihvatanja da ga više nema i da ga više nikad neće ni biti, sestra je ostala neumoljiva. U pasusu koji sledi, za koji nije jednostavno sa sigurnošću utvrditi da li je na pragu ironičnog, namerno naivnog ili ne, kondenzovana je cela pozicija moći Gretina: Sestra se, doduše ne sasvim neopravdano, navikla da prilikom raspravljanja pitanja koja su se odnosila na Gregora istupa prema roditeljima kao naročiti stručnjak, pa je tako i sada majčin savet bio za sestru dovoljan razlog da uporno ostane pri zahtevu [da se sav nameštaj iznese iz njegove sobe].
Naravno, nju na taj zahtev nije naveo samo detinjast prkos, a ni samopouzdanje koje je u poslednje vreme tako neočekivano i teško stekla; […]. No možda je tu imalo udela i zanesenjaštvo svojstveno devojci njenih godina, zanesenjaštvo koje u svakoj prilici traži da bude zadovoljeno, i koje je sad namamilo Gretu da Gregorov položaj predstavi još stravičnijim, kako bi potom mogla da mu ugađa još više no dotad. Jer, sumnje nema, osim Grete niko se živi nikada ne bi usudio da uđe u prostoriju u kojoj Gregor potpuno sam gospodari golim zidovima (1984: 143–4.)
Greta je zauzela ulogu Gregorovog roditelja, čime je stekla potpunu kontrolu nad njegovim životom i legitimitet da odlučuje o njegovoj sudbini po principu „šta je za njega dobro a šta nije“. Istovremeno, ova pozicija joj pruža izraženu dominantnost ne samo u odnosu na Gregora već i u odnosu na svoje roditelje, čime zauzima mesto koje inače pripada maskulinitetu, odnosno, koje bi po logici stvari trebalo da pripadne ocu. Greti tako, simbolički, pripada mesto oca u javnom diskursu, što joj omogućava da uzdrma celu porodičnu mašinu, konačno težeći njenom uništenju, ili, preciznije, preinačenju – cilj je ukloniti brata kao rivala. Njen bes i sistemsko uništavanje Gregora isprovocirano je veoma zanimljivim detaljem koji smo naveli u analizi Gregorovog maskuliniteta: tek kad ovaj pokaže izuzetnu privrženost portretu dame s krznenim okovratnikom, Greta se okreće protiv brata. Počinje da ga kažnjava time što prestaje da mu čisti sobu i donosi hranu, tobože se ponovo prepuštajući porodici, a zapravo donosi odluku o njegovoj smrti: „Moramo ga se otarasiti“, ponavlja ona roditeljima. U međuvremenu postaje i službenica u trgovini, isto kao što se i otac zapošljava u banci, a majka počinje da šije – porodica se vraća uobičajenom poretku. Konačno razrešenje njenog novouspostavljenog rodnog identiteta, ali i statusa u porodici i društvu, istaknuto je u poslednjim rečenicama pripovetke:
Gospodin i gospođa Samsa gotovo istovremeno primetiše, gledajući svoju sve živahniju kćer, kako se ona u poslednje vreme, uprkos svim nevoljama od kojih su joj ubledeli obrazi, razvila u lepu i bujnu devojku. Sve ćutljiviji, gotovo nesvesno se sporazumevajući pogledima, pomisliše kako je sad došlo vreme da za nju potraže nekog valjanog muža. I kao da im se novi snovi i dobre namere pretvoriše kad na cilju njihove vožnje ćerka prva ustade i protegli svoje mlado telo (1984: 166).
Važno je obratiti pažnju na to da, kako narativ odmiče, na mahove pulsira svojevrsna incestuoznost, i to između Gregora i Grete i između Grete i oca. Greta se u više navrata privija uz očevo telo, obraća mu se snishodljivo i slatko, besi mu se oko vrata, i uopšte uzev s njim održava bliskiji odnos, koji podseća na nekakav tajni, prećutni dogovor. Gregor, s druge strane, fantazira o poljupcu sestrinog „golog, otkrivenog vrata“, koji je znak čisto erotskih implikacija, a ona iskazuje svojevrsnu ljubomoru shvativši da je Gregorov objekat želje dama u krznu sa slike. Delez i Gatari zapažaju da se shizo-incest u Kafkinom slučaju vrši sa sestrom, koja nije zamena za majku već se nalazi „na drugoj strani klasne borbe, na strani služavki i kurvi; to je incest deteritorijalizacije“ (1998: 118). U tom smislu, sestra je idealna mlada žena Kafkinih književnih tekstova. Ona je u isti mah i sestra, i sluškinja i kurva; čak na kraju postaje i službenica, čime ispunjava sve uslove divljeg, subverzivnog i podmuklog feminiteta. Njena ženskost suptilno je naglašena, i jasno je da računa na svoju izraženu seksualnost kao na sredstvo kojim će doći do cilja. Ona je istovremeno negovateljica i tiranka: koliko održava Gregora u životu, toliko na kraju doprinosi njegovoj smrti.
S druge strane, majka je dosledno predstavljena u ulozi nesrećnog bića. Ona je fragilna, osetljiva, labilna i narušenog zdravlja: „[…] stara majka, koja je patila od astme, kojoj je već i jedno jedino obilaženje stana pričinjavalo napor, i koja je svaki drugi dan, gušeći se, provodila na sofi kraj otvorenog prozora“ (Kafka 1984: 138). Njena fizička slabost apostrofirana je i u sceni kada sa Gretom sklanja nameštaj iz Gregorove sobe. Gospođa Samsa zauzima tradicionalnu žensku rodnu ulogu brižne majke i uviđavne supruge, rastrzane između velike ljubavi prema sinu i nemogućnosti prihvatanja njegovog preobražaja. Njen odnos prema Gregoru je naglašeno nežan i ona najburnije od svih članova porodice reaguje na promenu, i fizički i emocionalno.
Njeno mentalno zdravlje je, štaviše, u odnosu na supruga i kćer toliko krhko da ona pada u nesvest od šoka oba puta kada ugleda svog sina u obličju bube. Njene reakcije su, ipak, najautentičnije i najrealističnije ukoliko nam je reper stvarni svet van fikcije. Ona se jedina raduje odlasku u sinovljevu sobu: „Majka je zaista i pošla, uzvikujući od radosnog uzbuđenja, ali je zanemela na pragu Gregorove sobe“ (1984: 142). Ona ne uspeva da prihvati sinovljev preobražaj i veruje da će se, možda, ipak sve vratiti na staro. Kada Greta insistira na izbacivanju nameštaja iz Gregorove sobe, majka kaže: „Zar ne izgleda“, zaključi majka sasvim tiho – a i uopšte je gotovo šaputala, kao da je htela izbeći da Gregor, za koga nije tačno ni znala gde se nalazi, čuje i sam zvuk njenog glasa, jer da on ne razume reči, u to je bila uverena – „zar ne izgleda kao da odnošenjem nameštaja pokazujemo kako napuštamo svaku nadu u poboljšanje i da ga bezobzirno prepuštamo samom sebi? Čini mi se da bi najbolje bilo kad bismo se trudili da sobu održavamo u istom stanju u kome je i pre bila, kako bi Gregor, kad nam se opet vrati, sve zatekao nepromenjeno, i utoliko lakše zaboravio šta je bilo u međuvremenu“ (1984: 142–3).
Gregorova vezanost za majku najbolje je iskazana sledećim: majka je prva osoba s kojom ima kontakt neposredno nakon preobražaja10, i majka je poslednja osoba s kojom ima kontakt pre nego što umre11. Na taj način Gregorova nova egzistencija oivičena je upućenošću na majku, i njegovom smrću zatvara se svojevrsni krug uzajamne povezanosti i bliskosti s majkom. Ta vezanost iskazana je i na početku pripovetke, jer je majka jedina koja shvata da se s Gregorom nešto strašno desilo i zahvaljujući njoj bile bi preduzete izvesne mere pomoći: „’Za ime božje’, uzviknu majka, plačući već, ‘on je, možda, teško bolestan, a mi ga mučimo. Greto! Greto!’, povika onda. […] ‘Moraš ovog časa do lekara. Gregor je bolestan. Brzo po lekara. Da li si čula kako Gregor govori?’“ (1984: 125).
U izvesnom smislu je majčino ponašanje najdoslednije i najstabilnije kako narativ odmiče, i u tome se ogleda čistota i jednostavnost njene ljubavi prema sinu. Ona ne doživljava veće amplitude u ponašanju ili (de)konstituisanju rodnog identiteta poput Grete ili gospodina Samse. Može se jedino govoriti o njenoj svojevrsnoj rezigniranosti i postepenom saživljavanju sa nesrećnom situacijom. Majka i sestra osećale su „potpunu beznadežnost“ zbog pomisli na to „da ih je zadesila nesreća kakva nije zadesila nikoga drugog u celom krugu rođaka i poznanika“ i često bi noću u sobi kraj Gregorove „plakale priljubljenih lica, ili čak bez suza zurile u sto“ (1984: 151). Ipak, kraj pripovetke svedoči o majčinoj slabosti, nejakosti, feminitetu koji se osipa. Da li od prejakog uticaja maskuliniteta svoje ćerke i svog supruga, da li od prevelike nervne iscrpljenosti, majka na vest o Gregorovoj smrti reaguje bezizražajno, gotovo ravnodušno: „’Mrtav?’, reče gospođa Samsa i upitno diže pogled ka služavki, mada je i sama mogla sve da ispita, pa čak i bez ispitivanja da uvidi’“ (1984: 162–3).
Lik majke u Kafkinim pripovetkama najverovatnije je podstaknut njego- vom vlastitom majkom, sa kojom se zna da je imao stabilan odnos pun ljubavi. U Pismima Mileni 1920. godine piše o majčinoj zaštiti i sigurnosti koju je osećao kad je bio s njom, a vredi uporediti i lik majke iz Preobražaja sa majkom iz Pisma ocu, jer nam lik gospođe Samse može biti umnogome jasniji – Kafka piše:
Istina je da je majka bila bezgranično dobra prema meni, međutim sve to u odnosu prema Tebi nije bilo dobro. Majka je nesvesno imala ulogu nekog goniča u lovu. Ukoliko je Tvoje vaspitanje trebalo da me postavi na noge preko inata, nenaklonosti ili čak mržnje, majka je pomoću dobrote, razumnog govora (ona je u zbrci bila uzor razuma) molbama sve izglađivala i ja sam bio ponovo u Tvom krugu iz koga bih možda pobegao, Tebi i meni na korist. Ili je bilo tako da do stvarnog pomirenja nije dolazilo, da me je majka štitila od Tebe u tajnosti, davala mi je nešto u tajnosti, nešto dozvoljeno, tada bih pred Tobom bio biće koje se boji svetlosti, varalica, svestan krivice […] (Kafka 2004: 27).
Iz datog odlomka razume se da je Kafkino ‘Ja’ moglo biti slobodno, nesputano i u saglasju sa samim sobom jedino pred majkom, koja je često funkcionisala poput spojnice i ruke pomirenja između njega i oca, što je slučaj i u Preobražaju. U tom smislu, lik majke ne odstupa od svoje tradicionalne uloge u binarnim odnosima majka–otac i supruga–muž; ona je stabilnog rodnog i socijalnog identiteta i, za razliku od sestre, u odnosu sina prema njoj nema ni naznake edipalne želje.
4. Zaključak
Iz predočene analize pripovetke jasno je da se sistematizaciji i interpretiranju rodnih identiteta Kafkinih junaka mora pristupiti obazrivo i s velikom pažnjom jer se oni neprekidno preobražavaju jedni u druge, čime izmiču preciznom imenovanju i jednobraznom tumačenju. Tamo gde mislimo da smo formulisali i prepoznali određeni rodni fenomen iskrsavaju novi detalji na nivou književnog teksta, koji podstiču nova zapažanja i analizu odvode u suprotnom pravcu. Smatramo da je imenovanje rodnih identiteta kod Kafke moguće, ali se ono ispostavlja kao smisleno i upotpunjeno jedino ako im se pristupi relaciono, odnosno ako se u razmatranje uzme i rodni identitet drugog lika (ili više likova). Samo u odnosu prema drugim, tuđim maskulinitetima, odnosno feminitetima može se predočeni rodni identitet „rascvetati“ u punom obličju, a ne ostati na nivou kontura. Pa opet, i tad se tumačenje pretvara u nizanje mnogobrojnih dihotomija, u svojevrsnu kombinatoriku rodnih uloga i rodnih identiteta, pri čemu se oni, takoreći, vraćaju sami u sebe, „povlačeći“ za sobom i drugog. Bez registrovanja hegemonijskog, sveobuhvatnog i natkriljujućeg maskuliniteta oca ne bi bio jasan oslabljeni sinovljev maskulinitet; a opet, da bi se uvidelo koliko taj isti sin može biti dominantan, potrebno je da otac regresira na alternativni maskulinitet, pri čemu može doći i do rotacije uloga roditelj–dete. U Preobražaju Gregora Samsu na početku opisuje dominantni maskulinitet u odnosu na porodicu, ali istovremeno oslabljeni u odnosu na birokratsku poslovnu mašinu; ili, iz pozicije bube, istovremeno dominantan u odnosu na porodicu ali i zavisan i marginalizovan. Na snazi je svojevrsni poliperspektivizam; Kafkina tehnika kaleidoskopa, gde okretanje, odnosno pomeranje jednog kamenčića utiče na promenu cele slike, i tako do u beskraj.
Katarina N. Pantović
2 Teorijski i metodološki okvir za izučavanje maskuliniteta i hibridnih rodnih identite- ta predočili smo u studiji “Konstrukcije maskuliniteta u Kafkinoj pripoveci Presuda“, temat: „Avangardni pokreti i rodno kodiranje“, prir. Bojana Stojanović Pantović, Letopis Matice srpske, god. 194, knj. 502, sveska 6, decembar 2018, str. 823–839.
3 Piter Švenger (Peter Schwenger) u svom eseju Muški modus (1979) ističe da je najočiglednija tačka razilaženja muških i ženskih studija to što muškom pokretu nedostaje ujedinjujući momenat ekonomske diskriminacije, te da se, iz tog razloga, diskurs muških studija utemeljuje na suptilnijim psihološkim dinamizmima uloge muškaraca (Švenger 2005: 41).
4 Dakle, maskulinitet je društvena konstrukcija dok je „bivanje muškim“ biološki dato (dihotomija masculinities/maleness), i treba ga tako razumeti u skladu s promenljivim varijablama kao što su vremenski i prostorni kontekst.
5 Godine 1918. Rudolf Kajzer (Rudolf Kayser) objavljuje prikaz drame Sin Valtera Hazenklevera (Walter Hasenclever), a zapravo svojevrstan programski tekst ekspresionizma, Protest protiv očeva (Protest gegen die Vater), svega godinu dana pre nego što će Kafka napisati svoje Pismo ocu. To je bio „protest protiv inhibiranja mladih života kroz državu, zajednicu, porodicu“ (Anz 1989: 32).
6 Pogledati i: Thomas Anz, Literatur des Expressionismus, Stuttgart; Weimar: Reclam, 2002.
7 O ovom problemu Kafka je pisao u svom poznatom Pismu ocu (1919).
8 Vidi: Oto Vajninger, Pol i karakter (Otto Weininger, Charakter und Geschlecht, 1905).
9 Kafka je imao tri mlađe sestre, za koje je bio izuzetno vezan i o njima piše u više navrata: „Pred svojim sestrama, a naročito ranije, često sam bio potpuno drukčiji no pred drugim ljudima. Bez straha, izložen, snažan, čudesan, obuzet snažnim osećanjem kao inače samo prilikom pisanja“ (Kafka 1969: 235).
10 „’Gregore’, viknu neko – bila je to majka – četvrt je do sedam. Zar nije trebalo da putuješ?’ Taj blagi glas!“ (Kafka 1984: 117).
11 “Majka je, ispruženih i priljubljenih nogu, sedela zavaljena u stolici, a oči su joj se gotovo sklapale od umora; otac i sestra su sedeli jedno uz drugo; sestra je obavila ruke oko očevog vrata. […] Gregorov poslednji pogled je okrznuo majku, koja je već duboko spavala“ (Kafka 1984: 161).
Izvori
1. Kafka, Franc (1969), Dnevnici, Beograd: SKZ.
2. Kafka, Franc (1984), Celokupne pripovetke, prev. s nemačkog Branimir Živojinović, Beograd: Nolit.
3. Kafka, Franc (2004), Pismo ocu, Beograd: „Filip Višnjić“.
Literatura
1. Anz, Thomas (1989), Franz Kafka, Munchen: Verlag C. H. Beck.
2. Anz, Thomas (2002), Literatur des Expressionismus, Stuttgart; Weimar: Reclam.
3. Batler, Džudit (2016), Nevolje s rodom, Beograd: Karpos.
4. Vajninger, Oto (2013), Pol i karakter, Beograd: Feniks Libris.
5. Delez, Žil; Feliks Gatari (1998), Kafka, Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
6. Jahraus, Oliver; Stefan Neuhaus (2002), Kafkas ‘Urteil’ und die Literaturtheorie: Zehn Modellanalysen, Stuttgart: Reclam.
7. Kannen, Victoria (2012), dostupno na: The ‘Other’ Feminists: the Challenge of Feminist Men and Masculinities. XY articles: Men, Masculinities and Gender Politics, www. xyonline.net (pristupljeno 18. 8. 2018).
8. Kanz, Christine (2002), „Differente Mannlichkeiten. Kafkas Das Urteil aus gendertheoretischer Perspektive“, Kafkas ‘Urteil’ und die Literaturtheorie: Zehn Modellanalysen, Stuttgart: Reclam.
9. Pantović, Katarina (2018), “Konstrukcije maskuliniteta u Kafkinoj pripoveci Presuda“, temat: „Avangardni pokreti i rodno kodiranje“, prir. Bojana Stojanović Pantović, Letopis Matice srpske, god. 194, knj. 502, sveska 6, decembar 2018, str. 823–839.
10. Radulović, Lidija (2009), Pol/rod i religija: konstrukcija roda u narodnoj religiji Srba, Beograd: Srpski genealoški centar, Odeljenje za etnologiju i antropologiju.
11. Stevanović, Kristina (2015), „Pitanja identiteta: Rastko Petrović i studije kulture“, Književna istorija, god. XLVII, br. 155, 124–149.
12. Stojanović Pantović, Bojana (2003), Morfologija ekspresionističke proze, Beograd: Artist.
13. Flood, Michael (2018), dostupno na: Toxic Masculinity: A primer and commentary. XY articles: Men, Masculinities and Gender Politics, www.xyonline.net (pristupljeno 18. 8. 2018).
14. Švenger, Piter (2005), „Muški modus“, Časopis za feminističku teoriju Genero, 6–7. Beograd: Centar za ženske studije, 41–51.