Slaveći Balzaka kao jednog od najvećih realista svetske literature književna kritika od Đerđa Lukača do Pjera Barberisa pridavala je malo značaja onome što se nije uklapalo u predstavu o Balzaku kao kritičaru građanskog društva. Balzakovo interesovanje za filozofiju, razna mistična učenja, ezoterizam i parapsihološke fenomene objašnjavala je uglavnom kao dug vremenu.
Međutim, novija istraživanja sve više potvrđuju da, iako znatno manjeg obima od Studija naravi, Filozofske studije, za razliku od jedva skiciranih Analitičkih studija, predstavljaju ne manje važan konstitutivni element tog velelepnog zdanja koje se zove Ljudska komedija.
Štaviše, moglo bi se tvrditi da bi bez Filozofskih studija Ljudska komedija bila samo gigantski ciklus međusobno ingeniozno povezanih romana, ali ne i književno delo jedinstveno u svojoj sveobuhvatnosti, u naporu da prikaže ne samo društvena zbivanja i ljudske strasti, već i čovekovu čežnju za apsolutnim, njegove metafizičke i filozofske preokupacije, drugim rečima, i fizičku i duhovnu stranu čovekovog bića.
„Ne možete zamisliti šta je Ljudska komedija. Ona je prostranija, u književnom pogledu, nego katedrala u Buržu, u arhitektonskom“, piše oduševljeno Balzak prijateljici Zulmi Karo 1845. godine kada je najveći deo Ljudske komedije već napisan. Ako prihvatimo Balzakovo poređenje sopstvenog dela sa katedralom, Filozofske studije možemo smatrati oltarom Ljudske komedije.
Od devedeset pet naslova (romana i pripovedaka) koji čine Ljudsku komediju samo jedan pripada Analitičkim studijama (Fiziologija braka) dok dvadeset i dva spadaju u Filozofske studije. Ostalo su čuvene Studije naravi.
Sama činjenica da Filozofske studije po broju naslova čine gotovo četvrtinu Ljudske komedije dovoljno govori o njihovoj važnosti. Najznačajnija dela iz ovog ciklusa su filozofski romani: Šagrinska koža i Traganje za apsolutnim, filozofske priče: Nepoznato remek-delo i Prognanici i mistični romani: Luj Lamber i Serafita. U ovim delima Balzak želi da naslika „pustošenja koja izaziva misao“ dodajući da su „strasti, poroci, čudne delatnosti, bol, zadovoljstvo — bujice misli“. Strast uništava one nad kojima vlada, genijalnost je kobna, traganje za apsolutnim uzaludno, a približavanje Bogu neizvesno i opasno.
Luj Lamber, koga kritika svrstava u mistično-filozofske romane, takođe je i realistički roman o detinjstvu i sazrevanju, ali i roman-esej, neka vrsta hibrida raznih žanrova, po mnogo čemu sličan romanu XX veka. Balzak je Luja Lambera napisao 1832. godine, u zamku Saše, u Tureni, u koju je smestio veći deo radnje romana. On će ovaj svoj roman dopuniti 1835. godine, a i kasnije više puta prerađivati kako bi ga što bolje uklopio u Ljudsku komediju. Luj Lamber ima relativno jednostavnu trodelnu strukturu: 1. Život Luja Lambera; 2. Pisma Luja Lambera voljenoj ženi; 3. Misli Luja Lambera.
Junak romana je sin jedinac siromašnog kožara. Da bi ga poštedeli vojne obaveze i obezbedili mu sigurnu budućnost, roditelji žele da postane sveštenik i šalju desetogodišnjeg dečaka ujaku parohu u Meru. Međutim, za vreme jednog školskog raspusta, četiri godine kasnije, jedan slučajan susret odlučuje o drukčijoj sudbini Luja Lambera. Šetajući se u prirodi, gospođa De Stal, čuvena spisateljica koju je Napoleon prognao iz Pariza, upoznaje se sa čudnim dečakom koji je sa razumevanjem čitao Svedenborga i odlučuje da se brine o njegovom daljem školovanju. Tako
Luj Lamber odlazi u čuvenu školu u Vandomu koju vode oratorijanci, kaluđeri isusovačkog reda. Sanjalica, usamljenik koji je zadubljen u svoje omiljene filozofske knjige, Lamber je nezainteresovan za školske zadatke, pa ga nastavnici smatraju lošim učenikom, a drugovi mu se podsmevaju i kinje ga. Njegov jedini prijatelj je dečak koji se pojavljuje u ulozi pripovedača. Po završetku školovanja u Vandomskom koležu Lamber odlazi prvo ujaku u Bloa, a potom u Pariz, u nadi da će sresti svoju dobrotvorku gospođu De Stal, ali ona umire baš na dan njegovog dolaska.
Posle više godina usamljeničkog života u Parizu Lamber se vraća na obale Loare, u Bloa, gde se zaljubljuje u lepu i osećajnu Polinu de Vilnoa. Ništa ne stoji na putu njihovoj sreći, ali uoči svadbe Lamber poludi. Njegova verenica ga ne napušta i negovaće ga do njegove prerane smrti, tri godine kasnije. U Lamberovoj bolesti postoje i periodi kratkotrajnih poboljšanja kad on piše svoju Raspravu o volji i kada je u stanju da putuje sa voljenom Polinom za koju on nije lud, već u izvesnom smislu iznad života, više anđeo nego čovek.
Dok pripovedač, koji bolesnog Lambera nije sreo još od vremena kad su zajedno išli u školu, vidi samo kao bledog izmučenog čoveka koji zuri u prazno, zaljubljena Polina pobožno beleži svaku Lamberovu reč uverena u njegovu genijalnost. Balzak nam daje do znanja da su oboje u pravu: pripovedač vidi objektivno stanje, opisuje kliničku sliku mentalne bolesti; Polina, međutim, intuitivno oseća da se njen voljeni nalazi u nekom drugom, višem svetu u kome zemaljska merila sreće i nesreće ne važe.
Luja Lambera su rado poredili sa drugim književnim junacima romantizma, kao što su Geteov Verter, žrtva nesrećne ljubavne strasti, ili Šatobrijanov nemirni Rene, večiti nezadovoljnik, ali on je najbliži Faustu po svojoj neutaživoj žeđi za saznanjem, a opet i različit od njega, okrenut samo jednom cilju, žrtvujući zemaljsku sreću za kojom Faust toliko žudi. Od ranog detinjstva Lamber živi u svetu knjiga koji je za njega stvarniji od sveta koji ga okružuje i koji on doživljava „kao zatvor“. U Vandomskom koležu, „među uskim i prljavim zidinama“, još više se udaljava od stvarnosti u kojoj ga ponižavaju i muče da bi živeo u svetu snova i sećanju na predele detinjstva i miris šume. U Parizu neće biti ništa bolje, jer, za razliku od drugih tragičnih junaka koji žele da se uklope u društvo, ali su odbačeni, Luj Lamber odbacuje „taj život u kome vegetiramo“ da bi se upustio u opasnu avanturu traganja za onostranim. On, kao i Svedenborg, veruje da se „anđeli otkrivaju ljudima“ i da čovek, snagom volje, može da dospe u anđeosko stanje pobedom svog „unutarnjeg bića“ nad „spoljnim bićem“. Istovremeno, on traga za apsolutnom istinom eksperimentišući sa samim sobom. Lamber je, kako kaže Balzak, „i pozorište i glumac“. On prati metamorfoze svoje misli „kao lekar koji bi proučavao napredovanje sopstvene bolesti“. Kako u Uvodu u Ljudsku komediju iz 1836. godine kaže Feliks Daven (iza koga se krije sam Balzak), Luj Lamber je „misao koja ubija mislioca“. Za razliku od mnogih romantičnih junaka, Lamber nije običan sanjar koji u snovima nalazi utočište, već istraživač, mislilac, koji želi da zabeleži svoje mistično iskustvo, opiše svoje unutarnje biće, svog „anđela“, štaviše, da naučno, uz pomoć magnetizma, fiziologije, uporedne anatomije, objasni fenomen dvojnosti čovekovog bića. On veruje da je čovekovo usavršavanje moguće i pokušava da sopstvenim primerom dokaže da je transformacija u viši, anđeoski oblik postojanja moguća.
Međutim, on će zbog pokušaja sopstvene metamorfoze biti, kao Prometej zbog krađe vatre, surovo kažnjen. Lamber će se pretvoriti u čoveka-biljku, u monstruma, onako kako ga definiše Balzakov omiljeni prirodnjak Žofroa Sent-Iler: u „nesavršenu transformaciju bića“. Lamber je želeo da putem magnetizma oslobodi svoju dušu telesnih stega i tako joj vrati prvobitnu snagu, ali je time prekršio božansku zabranu počinivši greh angelizma.
Čoveku nije dano da menja božanski poredak stvari — pouka je Luja Lambera. „Ko hoće da postane anđeo postaje životinja“, rekao je odavno Paskal.
U kratkom eseju iz 1833. godine pod naslovom „Teorija ponašanja“ Balzak piše da telo „puca“ pod despotskim pritiskom misli koja je „veliki rastvarač ljudske vrste“. U istom tekstu se nalazi i definicija ludaka koja u potpunosti odgovara Lamberu: „ludak je čovek koji vidi provaliju, a pada u nju“.
Balzak je u Luju Lamberu tretirao problem koji je već ranije obrađivao u Nepoznatom remek-delu, odnos genijalnosti i ludila. O tome svedoči i jedna zabeleška u rukopisu romana: „… logički ispitati do koje mere genijalnost može ličiti na ludilo i obrnuto: ludilo na genijalnost“. Kao i slikar Frenhofer, junak Nepoznatog remek-dela (1834), koji u nastupu ludila spaljuje svoje slike, ili Baltazar Klaes (Traganje za apsolutnim, 1834), nesrećni pronalazač koji umire paralizovan, i Luj Lamber je žrtva istraživačke strasti čiji je pokretač genijalnost. Mada je u Balzakovom delu česta pojava da ličnost bude žrtva uništavajuće strasti koja istiskuje sva druga osećanja (čiča Gorio je žrtva preterane očinske ljubavi, Grande svoga tvrdičluka, baron Ilo razvrata), posledice zastranjenja koja donosi misao najpogubnije su.
Kao u retko kom Balzakovom delu, u Luju Lamberu postoji samo jedan junak; svi ostali su statisti. Njihova jedina uloga je da svedoče o njemu (pripovedač) ili da mu pomažu u njegovom poduhvatu (gospođa De Stal koja ga školuje, Polina koja ga neguje). Zato su njihovi likovi jedva skicirani. Duhovna pustolovina Luja Lambera razjašnjava se preko ličnosti koje ga okružuju i one postoje samo zahvaljujući pogledu koji mu upućuju. To je slučaj čak i sa Polinom de Vilnoa. Svestan da je njegova požrtvovana junakinja bila zahvalan model za portert, a ne samo kroki, Balzak u neobjavljenom predgovoru za Luja Lambera piše: „Vrlo mi je bilo žao što sam, da se tako izrazim, prostituisao poeziju njene pustolovine, što sam je gotovo prezrivo skicirao u nekoliko poteza kad je ona zaslužila čitavu knjigu. Ta knjiga neće biti napisana, ali će se Polina ponovo pojaviti u Turskom popi, doduše kao sporedna ličnost. Ona je žena kojoj se dive zbog predanosti sa kojom je negovala svog bolesnog verenika i ostala privržena njegovoj uspomeni.
Uprkos nedovršenosti, lik Poline de Vilnoa je nezaboravan, jer je ona oličenje bezgranične požrtvovanosti. Ona pripada galeriji anđeoskih žena iz Ljudske komedije kakve su gospođa De Morsof (Ljiljan u dolu), Evgenija Grande ili baronica Ilo (Rođaka Beta). Nema sumnje da je, kao i za portret gospođe De Morsof, i ovde kao model poslužila Balzakova prva velika ljubav gospođa De Berni. Posveta na latinskom jeziku: Et nunc et semper dilectae dicatum (i sad i uvek voljenoj posvećeno) jasno pokazuje da se pisac obraća onoj koju je od milošte zvao Dilekta. Iako je bila dvadeset dve godine starija od njega, mladi Balzak je nežno voleo tu napaćenu ženu fine lepote i vrlo obrazovanu koja je budućem piscu Ljudske komedije bila i ljubavnica i prijatelj, koja ga je hrabrila da istraje, pa čak i materijalno pomagala. Ona mu je nadoknađivala i materinsku ljubav koja je Balzaku bila uskraćena. Piščeva mati je svu pažnju posvećivala mlađem bratu Anriju dok je Onorea, primera radi, posetila samo dva puta tokom šest godina koje je on proveo u Vandomskoj školi!
Opis školovanja Luja Lambera je, u stvari, skrivena Balzakova ispovest. Iza Luja Lambera i pripovedača koje njihovi drugovi, zbog nerazdvojnosti, zovu jednim imenom: Pesnik-i-Pitagora, krije se Onore, sanjalica i traljav đak, predmet ismevanja, a željan nežnosti. Kritika s pravom tvrdi da je Luj Lamber, ako se izuzme njegovo ludilo, mladi Balzak. Podudarnosti sa Balzakovom biografijom su vrlo brojne, uključujući i epizodu sa oduzimanjem Rasprave o volji, koju je Balzak, kao i njegov junak Lamber, krišom pisao, kako nam svedoči Balzakova prepiska. Idilična slika prijateljstva dva dečaka okružena nerazumevanjem okoline verovatno je kompenzacija za usamljenost od koje je Balzak patio u vandomskom internatu.
Otud je Luj Lamber Balzakov najličniji roman, delo u koje je uneo sopstveno iskustvo u neizmenjenom obliku, što je retkost u Ljudskoj komediji. Samo još u Ljiljanu u dolu kroz usta Feliksa de Vandnesa Balzak govori o svom sopstvenom detinjstvu. Drugde samo možemo naslutiti da pisac slika sebe kao, na primer, u liku štampara Davida Sešara iz Izgubljenih iluzija.
Luj Lamber je, uz Ljiljan u dolu, najromantičnije Balzakovo delo. Ljiljan u dolu je u francuskoj književnosti ono što su u nemačkoj Geteovi Ljubavni jadi mladog Vertera, najuzbudljiviji roman o neostvarenoj ljubavi, roman snažnih osećanja koja junakinju romana gospođu De Morsof, ženskog
Vertera, košta života. Romantičarski duh u Luju Lamberu prisutan je na više načina: preko lika žene-anđela Poline, kroz zanimanje za onostrano, ali pre svega u liku Lambera koji je romantični junak kova Šatobrijanovog Renea, Bajronovog Manfreda, Senankurovog Obermana, Vinjijevog
Čatertona, Puškinovog Onjegina ili Ljermontovljevog Pečorina. Zajednički su im sukob sa okolinom, duševni nemir i zaljubljenost u večno i nedostižno i sve ih čeka tragična sudbina. Moglo bi se čak reći da je Luj Lamber neobičan romantični junak čija se nesrećna ljubav zove misao.
Koliko su Balzakovi savremenici cenili Luja Lambera i u glavnoj ličnosti prepoznali junaka svoga doba pa čak i same sebe, svedoče Flober i Delakroa. Pisac Gospođe Bovari sa zaprepašćenjem konstatuje da se početak njegovog romana već nalazi u Luju Lamberu, delu za koje kaže da ga je uzbudilo kao noćna mora, dok veliki slikar piše Balzaku: „Poznavao sam Lambere ili po karakteru im slične. I sam sam bio neka vrsta Lambera, ali bez njegove dubine. Što se pak tiče divnih časova koje dete provodi u svojim pesničkim maštanjima, osamljenost u koju se povlači usred učionice sa nosem zabodenim u knjigu praveći se da prati objašnjavanje, dok njegova duša putuje i gradi palate, upoznao sam to kao vi, kao vaš Lamber i, usudio bih se reći, kao gotovo sva deca“.
Roman o detinjstvu, romantična parabola o avanturi misli, filozofski roman-esej o dvojnosti čovekovog bića i traganju za višim oblikom bića, Luj Lamber predstavlja, za čitaoca koga neće obeshrabriti nedostatak zapleta i filozofska terminologija, uzbudljivu i uvek aktuelnu priču o čovekovoj potrebi za savršenstvom.
Radivoje Konstantinović