Markov je skinuo čizme i, uzdahnuvši, legao na divan.
On je želeo da spava, ali, čim je sklopio oči, želja za snom smesta je minula.
Markov je otvorio oči i posegnuo za knjigom. Ali san ga je opet obuzeo, i, ne dosegnuvši knjigu, Markov je legao i opet sklopio oči. Ali samo što su se oči sklopile, san je opet odleteo, i svest je postala tako jasna, da je Markov mogao napamet da rešava algebarske zadatke i jednačine sa dve nepoznate.
Dugo se Markov mučio, ne znajući šta da radi: da spava ili da bdi? Napokon, izmučivši se i omrznuvši samoga sebe i svoju sobu, Markov je obukao kaput, stavio šešir, uzeo u ruku štap i izašao na ulicu. Sveži vetrić je umirio Markova, stalo mu je veselije u duši, i zaželeo je da se vrati nazad u sobu.
Ulazeći u sobu, osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. Ali, samo što je legao na divan i sklopio oči, san je smesta nestao.
S besom je Makarov skočio s divana i, bez kape i kaputa, pojurio je u pravcu Tavričeskog vrta.
Danil Harms