Dogodilo se to u n-skom okružnom sudu na jednom od njegovih poslednjih zasedanja
Na optuženičkoj klupi sedeo je građanin Sidor Šeljmecov, momak tridesetih godina, živahnog ciganskog lica i lupeških očiju. Optuživali su ga za krađu s provalom, prevaru i lažno predstavljanje. Poslednje kršenje zakona bilo je otežano i prisvajanjem titula koje mu ne pripadaju. Optuživao ga je zamenik javnog tužioca. Zamenik kakvih ima na stotine. Istaknutih znakova i odlika koje donose popularnost i solidan honorar on nije imao; sličan sebi sličnima. Govori kroz nos, slovo k ne izgovara, svaki čas čisti nos.
Optuženoga je branio poznati advokat. Toga advokata zna ceo svet. Njegove divne besede se citiraju, njegovo se prezime izgovara sa strahopoštovanjem.
On igra ne malu ulogu u lošim romanima koji se završavaju potpunim opravdavanjem glavnog junaka i aplauzima publike. U tim romanima prezime mu se izgovara kao munja, grom i druge pojave koje ulivaju strah.
Kad je zamenik tužioca uspeo da dokaže da je Šeljmecov kriv i da ne zaslužuje blagost, kad je objasnio, ubedio i rekao: „Završio sam”, digao se branilac. Svi načuljiše uši: zavladela je mukla tišina. Advokat poče da govori, a nervi publike počešte da trepere. On istegnu svoj crnpurasti vrat, naže glavu na stranu, oči mu sevnuše, podiže ruku uvis i neobjašnjiva milina zapljusnu načuljene uši. Njegov jezik zasvira na nervima kao na balalajci.. . Već posle prve dve-tri fraze neko iz publike glasno izgovori „ah” i iz sudnice izneše neku bledu damu. Posle tri minuta predsednik je već bio prinuđen da pruži ruku prema zvonu i da zazvoni tri puta. Sudski izvršitelj, crvenog nosa, počeo se vrteti na svojoj stolici i bacati preteće poglede na očaranu publiku. Sve zenice se raširiše, lica pobledeše u strasnom iščekivanju sledećih rečenica, svi su sedeli u stavu iščekivanja… A šta je tek bilo sa njihovim srcima.
— Mi smo ljudi, gospodo porotnici, pa ćemo i suditi kao ljudi! — reče, između ostalog, branilac. — Pre nego što je izašao pred vas, ovaj čovek je izdržao šestomosečni istražni zatvor. U toku šest meseci žena je bila lišena supruga koga žarko voli. Oči dece nisu se sušile od suza na pomisao da njihovog dragog oca nema pored njih! O, kad biste samo videli tu decu! Ona su gladna zato što nema ko da ih hrani, ona plaču zato što su duboko nesrećna. .. Ama, samo pogledajte! Ona pružaju svoje ručice prema vama, moleći vas da im vratite oca. Ona nisu ovde, ali vi možete zamisliti kako izgledaju. (Pauza.) Zatvor… Hm… Zatvorili su ga pored lopova i ubica… Njega. (Pauza.) Treba samo zamisliti njegove duševne patnje u ovom zatvoru, daleko od žene i dece, da bi… Ama šta tu ima da se priča?!
U publici su se čuli jecaji … Zaplaka nekakva devojka sa velikim brošem na grudima. Za njom poče da slini starica, njena susetka …
Branilac je govorio i govorio … činjenice je zaobišao, ali zato je naglasak stavio na psihologiju.
— Poznavati njegovu dušu znači poznavati naročiti, poseban svet, pun kretanja. Ja sam proučio taj svet … Proučavajući ga, ja sam, priznajem, prvi put proučio čoveka. Ja sam shvatio čoveka … Svaki pokret njegove duše govori u prilog tome da ja u svome klijentu imam čast videti idealnog čoveka …
Sudski izvršitelj prestade da gleda preteći i zavuče ruku u džep po maramicu. Iz sale iznesoše još dve dame. Predsednik ostavi zvono na miru i namesti naočare da se ne primete suze koje su mu grunule na desno oko. Tužilac, taj kamen, taj komad leda, najneosetljiviji od svih živih organizama, nemirno se vrpoljio u fotelji, procrveneo je i stao gledati pod sto … Kroz njegove naočari sijale su suze.
„Da sam se bar odrekao optužbe!” pomisli on. „Pretrpeti takav fijasko! A?”
— Pogledajte njegove oči! — nastavio je branilac (brada mu je drhtala, glas podrhtavao i iz očiju provirivala paćenička duša). — Zar te krotke nežne oči mogu ravnodušno gledati na zločin?! O, ne, te oči plaču. Pod tim kalmičkim jagodicama skrivaju se tanani nervi! U ovim grubim nakaznim grudima kuca srce daleko od prestupničkog! I vi se, ljudi, usuđujete da kažete da je on kriv?!
Tu ne izdrža ni sam okrivljeni. Došlo je vreme da i on zaplače. On poče da trepće, zaplaka i uznemireno poče da se meškolji.
— Kriv sam! — poče on da govori, prekidajući branioca. — Kriv sam! Svestan sam svoje krivice! Ukrao sam i varao! Prokletinja sam ja! Uzeo sam novac iz sanduka, a ukradenu bundu naredio svastici da sakrije… Kajem se. Za sve sam kriv!
I okrivljeni ispriča sve kako je bilo, i osudiše ga.
Anton Pavlovič Čehov