Juče sam palio sveću za nekog ko je umro. Kažu da to pomaže. Ne njemu, naravno – njemu više ništa ne pomaže, on je obavio svoj deo posla time što je umro. Kažu da pomaže nama koji ostajemo, koji moramo nekako da se bavimo životom dok čekamo svoj red za smrt.

Rituali su izmišljeni za one koji ne znaju šta će sa svojim rukama dok tuguju. Kao kad pušač ostane bez cigareta pa ne zna gde će sa prstima – tako i ožalošćeni ne znaju gde će sa svojim životom kad im neko umre. Pa im izmislimo rituale. Damo im sveće, tamjan, okupljanja, parastos posle četrdeset dana (kao da je duši potrebno tačno toliko da spakuje kofere i odjavi prebivalište sa ovog sveta).

Zanimljivo je kako se ljudi plaše da budu originalni u tugovanju. Kao da postoji neki pravilnik za žalost koji su napisali oni koji nikad nisu stvarno tugovali. “Nemoj da plačeš previše, nije pristojno. Nemoj da se smeješ, prerano je. Nemoj da nosiš jarke boje, šta će ljudi reći.” A niko ne kaže: nemoj da živiš dok drugi umiru, nije pristojno.

Na sahranama uvek ima više živih nego mrtvih. To je nekako nepravedno prema glavnom akteru ceremonije. Svi dođu da gledaju kako se neko drugi oprašta od života, kao da je to generalna proba za sopstvenu smrt. A zapravo je obrnuto – smrt je generalna proba za život. Tek kad ti neko umre, shvatiš koliko si živ. I koliko je to nimalo obično.

Psiholozi kažu da rituali pomažu. Da daju strukturu haosu. Ali šta ako je haos jedina struktura koju smrt priznaje? Šta ako su svi naši rituali samo način da se pravimo da kontrolišemo nešto što je potpuno van naše kontrole? Kao deca kad crtaju sunce u uglu papira – znaju da ne mogu da kontrolišu pravo sunce, ali barem mogu da kontrolišu gde će ga nacrtati.

Japanci imaju festival koji se zove “Obon” ili “Festival mrtvih”, koji se tradicionalno održava sredinom avgusta (u nekim regionima sredinom jula). To je jedan od najvažnijih japanskih praznika kada porodice, jednom godišnje, odaju počast duhovima svojih predaka. Kod nas postoje zadušnice više puta godišnje, plus individualne godišnjice smrti, plus četrdesetodnevni pomeni, itd. Mi ih slavimo stalno, kontinuirano. Izvozimo tugu u malim, koncentrovanim dozama. Uvozimo rituale sa svih strana – malo hrišćanske tradicije, malo paganskih običaja, malo moderne psihologije. Pravimo koktele za dušu od tuđih recepata.

A duša? Ona verovatno samo gleda sve te naše rituale i smeje se. Kao što se smeje kad palimo sveće u crkvi misleći da će svetlost pomoći mrtvima da pronađu put. Kao da su mrtvi negde zalutali pa im treba putokaz. Kao da nisu upravo oni ti koji znaju nešto što mi još uvek pokušavamo da dokučimo kroz svoje ritualne igre.

Moj komšija je umro prošle godine. Njegova žena i dalje svako jutro kuva kafu za dvoje. To nije ritual koji je pročitala u knjigama ili naučila od psihologa. To je njen lični ples sa odsustvom. I možda je to jedini ritual koji ima smisla – onaj koji izmisliš sam, koji nikom drugom ne mora da bude logičan ili razumljiv.

Jer na kraju, svi naši rituali su samo način da se igramo sa vremenom. Da razvučemo trenutak oproštaja u beskonačnost malih, ponovljivih radnji. Da pretvorimo kraj u neki oblik kontinuiteta. Da napravimo predstavu od nečega što je potpuno neprihvatljivo za naš um – činjenice da ljudi koje volimo mogu jednostavno da prestanu da postoje.

I tako palimo sveće, kuvamo kafe za dvoje, idemo na groblja, pričamo sa slikama, nosimo crninu, brojimo dane, mesece, godine. Ne zato što to pomaže mrtvima. Ne zato što to stvarno pomaže nama. Nego zato što je to jedino što možemo da radimo dok čekamo svoj red. Dok se pravimo da smrt nije ono što jeste – potpuno odsustvo svakog rituala, svake logike, svakog smisla.

A možda je i to neki ritual – ovo pretvaranje besmisla u priču. Ovo pisanje o smrti kao da je tema za analizu, a ne crna rupa koja guta sve naše pokušaje da je razumemo. Možda je i ovo samo još jedan način da se igramo sa sopstvenim strahom, da ga pripitomimo kroz reči, da ga učinimo podnošljivim.

Do sledeće sahrane. Do sledećeg rituala. Do sledećeg podsećanja da smo, uprkos svim našim ceremonijama i običajima, potpuno nespremni za jedinu stvar koja nam je svima zagarantovana.

Dragan Radovančević, psiholog (Univerzitet Lajpcig)