1. Ako se razum koji u nama vlada upravlja prema zakonima prirode, onda je njegov odnos prema događajima u svetu takav da se uvek može prilagoditi onome što sudbina određuje. On nije vezan za neku određenu materiju, nego izuzetno teži za višim ciljevima i sve što mu je na putu, pretvara u svoju sopstvenu materiju, baš kao vatra koja ovlada predmetima koji su u nju pali, dok bi se mala lampa pod njima ugasila. Plamen ih, međutim, guta i oni ga samo još više rasplamsavaju.
2. Nemoj preduzimati ništa na sreću ili na neki drugi način suprotan načelima koji stvaraju savršenu umetnost.
3. Ljudi traže mesta u selu, na moru, u brdima, da bi se u njih povukli. I ti si navikao da imaš takve želje. A svaka takva težnja je u najvećoj meri detinjasta, jer je s druge strane ipak moguće da se čovek, ako samo hoće, u svako doba povuče u samoga sebe. Nema mesta koje čoveku pruža veći mir i spokojstvo nego što je to njegova duša, naročito ako je ona takva da, čim se u nju povuče, odmah naiđe na savršeni mir. A kad kažem “mir”, mislim samo na savršeni sklad. Zato neka ti uvek sklonište bude tu, i u njemu se obnavljaj. Neka principi koji će, čim na njih naiđeš, biti dovoljni da isključe i odvoje od tebe ceo dvor i da te ponovo otprate u svet u koji bez ljutnje moraš da se vratiš, ne budu ni predugi ni plitki. Jer, na šta se ljutiš? Zar na pokvarenost ljudi? Seti se rečenice koja kaže da razumna bića žive jedna radi drugih, da snošljivost prema ljudima spada u pravičnost i da ljudi greše protiv svoje volje. Pomisli, također, koliko se njih međusobno svađalo, bilo puno podozrenja i mržnje jedno prema drugome, kako su se međusobno borili na život i smrt, a naposletku su ipak probodeni padali i pretvarali se u prah i pepeo. Seti se toga i prestani već jednom sa ljutnjom. Ili si možda nezadovoljan onim što ti je priroda dodelila? Onda znaj da postoje samo dve mogućnosti: proviđenje ili igra atoma. Seti se i dokaza po kojima se zaključuje da je i svemir država. Ili te, možda, još uvek uznemiravaju telesni prohtevi? Onda misli na to da se duša, čim se jednom odvojila i saznala za svoje naročite osobine, više ne predaje i ne meša ni sa blagim ni sa grubim dahom sveta. Razmišljaj i o onome što si čuo o boli i o nasladi i sa čim si se u potpunosti složio. Ili ti, možda, ne dâ mira žudnja za ono malo slave? Onda se seti kako se brzo sve zaboravlja, i kako je ogromna provalija večnog vremena na obe strane, ispred i iza tebe; pomisli kako je sve samo ništavno odobravanje, nestalnost i nesposobnost rasuđivanja mase koja izgleda da te hvali i kako je beznačajno malen prostor na kojem se sve to događa. Ta, cela zemlja i nije ništa drugo do jedna tačka, a ovo obitavalište ljudsko je samo njen sićušan deo. Kako je malo onih i kakvi su to ljudi koji će te hvaliti! Zato neprestano razmišljaj o mogućnosti da se povučeš na ono mestašce koje ti pripada i naročito ne daj da te povlače ovamo onamo i nemoj se odviše gorditi, nego budi slobodouman i posmatraj stvari i kao muž, i kao čovek, i kao građanin, i kao smrtno biće. A od ovih pravila koja uvek moraju da ti budu pred očima, zapamti naročito ova dva: prvo, da se stvari ne dotiču duše, nego da nepokretno stoje van nje, a nemir dolazi isključivo iz tvoga shvatanja; i drugo, da se u svemu onome što gledaš već vrše promene i da njega kao takvog uskoro neće ni biti. Uvek misli i na to koliko si vremena već ti sam doživeo.
Svemir je promena, a čovečji život je samo priviđenje.
Marko Aurelije