Piše: Sonja Živanović
Svi govore da život čine male stvari. Sve te male stvari su svuda oko nas: ukus omiljenog jutarnjeg napitka, dodir svežeg vazduha po obrazu, miris čistog veša, ptica na krovu iznad kojeg nebo gori od zalazećeg sunca, milovanje tople posteljine koja nas prekriva… Sve je to tu, svakog dana oko nas, ali zašto ne možemo sve to da vidimo? Gde je nestao sjaj iz naših očiju bez kog sve te divne male stvari postaju samo nasumič- ne slike svakodnevice koja nas pritiska? Gde je nestala naša strast, naša strast za životom? I još važnije od toga: kako da je vratimo?
KAKO JE NASTAO TANGO?
U sumnjivim četvrtima jednog lučkog grada, daleko od nas, osamdesetih godina 19. veka, začuli su se zvuci jedne nove muzike, zvuci nostalgije za ostavljenim životom mornara koji su napuštali svoje domove u potrazi za zlatnom budućnošću, zvuci sumnje da ta budućnost nikad neće doći, a opet zvuci snage, duboke ljubavi prema životu i svom bolu i svim nadanjima… zvuci strasti. Prvi koraci napravljeni su u mračnim ulazima. Neotesanost, grubost i želja. Sve se to preplitalo i prelivalo godinama, decenijama, granice su se brisale: one na karti sveta i one na kartama naučene „pristojnosti”. Tonovi su se pomalo menjali, stihovi su postajali poetičniji, reči blaže, ali strast prema životu ostajala je ista. Žudnja i životnost te čudne mešavine kultura preplavljivala je svet polako, ulazivši duboko pod kožu svih onih kojih se dotakla, opijajući zanosom prve ljubavi, začarala je hiljade i hiljade ljudi širom planete. Začarala je i mene.
PRAVA PRIRODA TANGA
Slika muškarca i žene, crveno i crno, ruža, mrežaste čarape, haljina sa dubokim izrezom, muškarac u odelu: holivudska slika inscenirane strasti samo je izmišljeno lice za prodaju. U ovom vremenu u kom sve nastoji da se proda, u vremenu u kom je vrednost tržišna kategorija, a uspeh na tržištu merilo životnog uspeha, tangu je stavljeno lice koje ni izbliza ne pokazuje njegove prave boje. U moru najrazličitijih ponuda koje mogu zadovoljiti i nepce najizbirljivijeg sladokusca, u moru pomame za novim verzijama funkcionalnih igračaka, u opštoj opijenosti idejom večne mladosti i frenetičnoj potrazi za eliksirima i pomagalima ne bi li se ona dosegla, tango je banalizovan i sveden na dve boje, jednu emociju i puno akrobatskih pokreta. A on je toliko više od toga… U ovom sveopštem vašaru ljudske nesreće zbog otuđenosti od drugih i od sebe, tango je jedna oaza životnosti i ljudskosti.
TANGO JE MESTO NA KOM SE OČIMA VRAĆA SJAJ, A DUŠA PUNI TOPLINOM
Mesto susreta. Mesto dodira. Mesto pokreta. Mesto osmeha. Mesto boja. Mesto slobode. Mesto na kom se susreću ljudi svih generacija, raznih profesija, političkih i ostalih uverenja i opredeljenja, mesto na kom sve te razlike nisu važne jer važno je to što smo ljudi. Mesto na kom se čovek ne meri onim koliko zarađuje, već tim koliko toplo može da zagrli. Mesto na kom je normalno zagrliti stranca, mesto na kom se upoznajemo dodirom, a ne rečima. U sve prisutnijem prostoru otuđenosti sve više žudimo za tačkom bliskosti. Tražimo mesto na kome ćemo se osećati sigurno, mirno, prihvaćeno, tražimo mesto na kome ćemo osećati da pripadamo. To mesto je zagrljaj. A tango je mesto zagrljaja i zagrljaj sam. Susret dva bića, spajanje dva srca. Ova jednostavnost i otvorenost ostavljaju prostor da se izrazimo, prostor da budemo umetnici, prostor da volimo ljude, i prostor da volimo sebe i slobodu. U toj slobodi strast ponovo boji naš život i jutarnja izmaglica peva s ljubavlju o novom danu, a duge zimske noći ispunjene su zvucima bandoneona i koracima zanosa. Tango uzbuđuje naše čitavo biće, iz srži, do kraja, otvara nove puteve i donosi nove radosti, novu snagu i beskonačnu lepotu življenja.
Postoji puno reči kojima bi se tango mogao opisati, ali samo je jedan način da se on zaista oseti: tango treba da se proba.
U Beogradu se tango pleše svakog dana U nekoliko škola plesnu tehniku, kontakt, muziku, korake uči više stotina amaterskih plesača svih generacija. Nije potrebno nikakvo prethodno plesno iskustvo, nisu potrebne nikakve posebne telesne predispozicije, nije potreban partner i nije potrebno nikakvo dodatno predznanje – tango zaista svako može da pleše. Na časovima se uče nove stvari, na praktikama uvežbavaju, a na plesnim večerima – milongama – koje se u Beogradu održavaju svake večeri na različitim lokacijama, oni koji dođu ostavljaju sve svoje svakodnevne brige i sumnje, obuvaju svoje plesne cipele i u njima hodaju po oblacima inspiracije i zanosa. Tango je upravo to – inspiracija, zanos, strast, strast prema životu… i život sam.
Sonja Živanović
Tango Natural
Tekst je objavljen u časopisu Galen Pharm Magazin