Tetka Judit je rekla da joj niko nije pomogao da siđe niz stepenice s koferima. Niko – to znači niko od moje usrane braće. Tako je rekla.
Ujka Pinće je rekao da je on lično pomogao tetki Judit da siđe niz stepenice s koferima, kao što su kazali i ujka Silvestre i Josafat.
Tetka Judit je rekla da joj je jedino pomogao Josafat koji je bio od posluge. U to doba bogat svet je imao poslugu. Usrana braća i sestra tetke Judit su bili tetka Klara, ujka Silvestre, najstariji od svih, i ujka Pinće, mlađi od dva brata.
U Knjizi sećanja ima jedan opis stepenica Stare kuće. Bile su duge i široke, mermerne, podeljene na dva dela uvek otvorenim drvenim vratima sa oknom od brušenog stakla. Ulazna vrata sa ulice bila su od kovanog gvožđa, ofarbana u crno, i zaključana. Drugi deo stepeništa je bio mnogo strmiji, a stepenici mnogo kraći. Upravo na tom opasnom delu se završavao gelender od uglačanog mahagonija i valjalo je oslanjati se o zid, takođe obložen mermerom. Takve behu stepenice i takve jesu, ali nemaju pamćenje.
Ujka Pinće je služio vojsku kao artiljerac i pevao bi jednu pesmu koja je počinjala ovako: Ja grmim (pauza) moćnom rikom… Rekao je ujka Pinće da je te večeri bio baš u regrutskoj uniformi i da je poneo samo braon kofer, onaj od svinjske kože, jer mu je jedna ruka bila potrebna da namesti kapu koja mu je stalno padala. Josafat je išao napred s crnom torbom, a ujka Silvestre je već bio odmakao da otvori vrata. A ako nije, govorio je ujka Pinće, reci mi kako je mogla da otvori donja vrata kad je Silvestre, kao najstariji, bio jedini koji je imao ključ.
Tetka Klara je rekla da je i ona takođe pomogla. Kako su njih dve zajedno popakovale stvari i kako su plakale i da joj je u jednom trenutku, poneta osećanjima, poklonila bluzu od prirodne svile s čipkom, koja je bila prekrasna. Posle se pokajala, jer je tetka Judit nikada nije nosila, navodno zato što se mnogo znojila u čistoj svili.
Tetka Judit je rekla da tetka Klara ima slamu u glavi i da nema nikakvog dokaza da ona nije nosila bluzu, jer se posle godinama nisu videle. Rekla je još da je tetka Klara savršeno znala da se ona u svili znoji kao konj i da joj je tu bluzu poklonila jer je na prednjici imala mrlju od soka od jabuke koja se ničim nije skidala.
Dok bi govorila, tetka Klara bi krpom natopljenom alkoholom glancala čirake lustera, onog istog lustera iz trpezarije Stare kuće. Tetka Klarine ruke su imale smeđe mrlje i nije vredelo trljati ih alkoholom jer se nisu brisale. Kad bi tetka Judit pila kafu, šoljica joj je podrhtavala u ruci. Kad bi pila viski, odmah bi je spopadao grdan smeh. Luster sa čiracima, reče tetka Judit, nije imao šta da traži u kući tetka Klare.
Tetka Klara je rekla da je tetka Judit pomalo kivna zbog lošeg života koji joj je pružio njen muž i da je kao mala i kao devojka takođe bila kivna, mada ne zna zašto, i da je po toj kivnosti podsećala na Evu Peron.
Za tetku Judit nije bilo gore uvrede od poređenja s Evom Peron, jer je ona bila u civilnoj zaštiti. Judit i njen muž, teča Ramon, prebacivali su oružje u jednoj kutiji za sapun koju su držali u prtljažniku auta, da bi sarađivali sa Oslobodilačkom revolucijom.
Biće da me je zato, govorila je tetka Judit (koja nije verovala u Boga), onaj Tikvan tamo odozgo (i pogledavala bi u nebo) kaznio da mi kći bude peronista.
Tetka Klara je, međutim, veoma volela svoju sestru Judit i kad bi se sastajala s njom, menjao bi joj se izraz lica, vilice joj ne bi bile stisnute, a radost bi joj odavale primetno uzdignute obrve. Tetka Judit je pričala glasno, pila viski, pušila i radila mnoge stvari koje se drugi nisu usuđivali da rade, što je tetka Klari izazivalo strah i zavist ali, takođe, – i dobro raspoloženje.
Ujka Pinće je govorio da je tetka Klara imala vrlo jak karakter, kao i tetka Judit, i da su se zato uvek sukobljavale. Govorio je tako dok bi slagao šarene kamenčiće u bezbrojne kutijice u svom stanu u četvrti Onse, gde je imao trgovinu s đinđuvama na veliko. Ðinđuve su se posle zvale bižuterija.
Deda Gedalija je nazivao đinđuvama sve što nije bilo strogo funkcionalno. Mermerne oplate na zidu stepeništa, na primer, behu đinđuve kao i čiraci lustera. Što se ostalog tiče, nije pričao mnogo, ali je zapovedao bez priče.
Ujka Silvestre je govorio da je deda Gedalija bio stvarno super jer, kad je došao sebi posle nesvestice i spazio tetku Judit kraj svoje postelje, prosto je rekao dobar dan kao da su se juče bili videli, i nikad više nije izustio ni reči na tu temu. Bilo je prošlo već sedamnaest godina od kad je tetka Judit sišla niz stepenice sa ili bez pomoći svoje braće.
Tetka Judit nije govorila da je deda bio super. Govorila je da je grdan kurvin sin, matori pokvarenjak kojem je važno samo šta će svet da kaže i sve je to radio samo ,,pur la galeri”.
Ujka Pinće je rekao da je tetka Judit jedna lažljivica i alapača. Ujka Pinćeu se nikad nisu sviđale alapače.
Tetka Klara je govorila da tetka Judit pomalo preteruje, ali da je u suštini bila dobra. Knjiga sećanja ništa ne govori o stvarnom karakteru osoba. Ali se zato, na stranicama posvećenim nesvestici, može utvrditi da su deda Gedaliju smestili pod šator s maskom za kiseonik za veštačko disanje, montiran preko njegovog sopstvenog kreveta, i da su boce s kiseonikom išle tamo-amo po čitavom predvorju, da su ih ljudi bočno kotrljali jer su bile suviše teške da bi ih gurali ili podizali. Utom je došao jedan čuveni lekar i reče kako treba da mu se stave kese s ledom i kese s vrućom vodom i tako je deda došao sebi iz nesvestice. Kad bi tetka Klara privodila kraju čišćenje čiraka lustera, kretala bi od reljefnih venčića, koje bi deda Gedalija nazvao đinđuvama. Tetka Klara bi umotala prst u žutu flanelsku krpu i prelazila bi vrhom po svakom udubljenju. Na krpi bi ostajala mrka, polukružna mrlja u obliku tetka Klarinog nokta. Taj dokaz da je čišćenje bilo neophodno pobuđivalo bi u tetka Klari veliko zadovoljstvo.
Ujka Pinće je govorio da je tetka Judit, osim što je lažljivica, još i spletkaroš i da je oduvek sejala razdor.
Ujka Silvestre je govorio da je tetka Judit, kad je bila mala, vrlo dobro igrala fudbal i da joj je on pozajmljivao pantalone i da su je uvek stavljali u napad. Ujka Pinće je, pak, igrao slabo i stavljali bi ga da brani jer ga je gušila astma kad bi mnogo trčao.
Tetka Judit se udala za čoveka svog života, koji je bio teča Ramon.
Teča Ramon je bio ćelav i trbušast i pričao je masne viceve. Tetka Judit je pričala kako su se upoznali na jednom rođendanu, kako su u početku bili na vi i da im je trebalo šest meseci za prvi poljubac u usta. To vreme je ovekovečeno pismima koja je teča Ramon slao na adresu Norme, najbolje prijateljice tetke Judit.
Ujka Silvestre je rekao da su, na svoj način, oni uvek bili veoma srećni. Tetka Klara je rekla da nisu bili srećni jer je teča Ramon patio od alkoholizma, što je bolest. Ujka Pinće je govorio da je teča Ramon bio izgubljena pijandura i da to nije nikakva bolest nego običan porok.
Tetka Judit je govorila da njen muž ima alkoholnu kulturu.
U Knjizi sećanja se priča kako je teča Ramon, na porodičnim sedeljkama, izvodio tačku Sakatog violiniste. Teča Ramon se pravio sakat stavljajući jednu ruku pod košulju i prebacujući sako preko ramena. Desni rukavi sakoa i košulje visili su uprazno i to je delovalo vrlo ubedljivo. Pridržavajući bradom zamišljenu violinu, pravio se da svira levom rukom koristeći kao gudalo bilo kakav prut. Usred svirke, prut bi mu ispadao i teča Ramon ga je hvatao jednim prstom skrivene ruke koja bi se pomaljala iz otvorenog šlica. To je bila izuzetna tačka i svi bi se smejali i pljeskali osim ujke Pinćea.
Ujka Pinće je govorio da je tačka Sakati violinist bila prostačka i jeftina i kad bi je teča Ramon najavljivao, pozivao bi svoju ženu i decu i izlazio iz trpezarije. Tetka Judit je govorila da je ujka Pinće jedan papučić koji je povlađivao onoj jeftinoj kurvi od svoje žene što se pravila fina.
Teča Ramon, muž tetke Judit, počeo je da učestvuje na porodičnim proslavama posle dedine nesvestice.
Tetka Klara je govorila da joj je pomalo žao tetke Judit pošto je morala toliko da se upinje da bi se udala za jednog čoveka koji joj je na kraju krajeva pružio nikakav život.
Tetka Judit je govorila da joj tetka Klara pomalo zavidi jer se ona udala iz ljubavi dok se tetka Klara udala iz računa za čoveka hiljadu godina starijeg od nje, koji je bio impotentan i koji je imao ljubavnice.
Ujka Silvestre je govorio da je tetka Judit imala odnose sa teča Ramonom pre braka i da su ga koristili kao alibi da bi se sastajali na izletima na Tigreu. Ujka Silvestreu je išlo dobro s njegovom trgovinom đinđuvama i beše prvi koji je bio u stanju da se odseli iz Stare kuće i da kupi auto.
Tetka Judit je govorila da je ujka Silvestre perverznjak koji kvari mlade jer je na izlete na Tigre svaki put vodio drugu, i to sve mlađu devojku. Ali je tako govorila kroz smeh, kao da bi pokazala kako joj se to ne čini naročito lošim, jer je ujka Silvestre bio njen najdraži brat.
Tetka Klara je govorila da je tetka Judit popila čitavu flašu sekonala (a to je sredstvo za smirenje).
Ujka Pinće je govorio da je tetka Judit popila čitavu šoljicu folidola (a to je bio otrov za tamanjenje gamadi). Tetka Judit je govorila da je popila čitavu bočicu veronala (a to je bilo drugo sredstvo za smirenje). U Knjizi sećanja ima praznih stranica, a neke su iscepane.
Tetka Klara je govorila da čovek nikome ništa ne javlja kad zaista želi da se ubije. A tetka Judit je javila telefonom svojoj prijateljici Normi da je popila čitavu bočicu sekonala (a to je bilo sredstvo za smirenje). Tetka Klara je bila ljubomorna jer je tetka Judit pozvala Normu a ne nju koja joj je bila jedina sestra i živela s njom u istoj kući. Kad je tetka Klara govorila o tetki Judit, njen muž (onaj što je bio impotentan i imao mnogo ljubavnica) izlazio bi iz sobe da ne sluša.
Tetka Judit je govorila da nije nikome javila kad je popila punu bočicu veronala (a to je bilo drugo sredstvo za smirenje, jer u to doba sekonal nije postojao) i da ju je pukim slučajem pronašao njen brat Silvestre dok je umirala u svojoj najboljoj odeći za izlazak, u belom kostimu sa kratkim sakoom tipa šanel.
Ujka Pinće reče da je Norma, prijateljica tetke Judit, pozvala telefonom ujku Silvestrea i javila mu da je njegova sestra popila čitavu flašicu folidola (a to je bio otrov za tamanjenje gamadi). Ujka Pinće je govorio da je on lično zvao hitnu pomoć dok je Silvestre krenuo da pomaže tetki Judit. Pričao je takođe kako je morao da tutne pare onima iz hitne pomoći da ne bi baš sve ispričali policiji jer je samoubistvo bilo zakonom zabranjeno. Samoubicama, govorio je ujka Pinće, treba izreći smrtnu kaznu.
Tetka Judit je govorila da je ispiranje želuca nešto što nikome ne bi poželela i da samo neko ko misli dupetom može opet da pokuša da se ubije kroz usta pošto mu jednom isperu stomak.
Tetka Klara je govorila da je tetka Judit bila opružena kao da spava na krevetu, u crnom kombinezonu i da je spopao samrtni ropac ili tako nešto.
Ujka Pinće je govorio da je tetka Judit oduvek imala loš ukus i da se oblačila u drečave boje.
Ujka Silvestre ja rekao da mu nije palo u oči kako je bila obučena tetka Judit kad je spazio kako umire na krevetu.
Tetka Judit je rekla da je baba oduvek više volela tetku Klaru nego nju. Kad je bila mala, rekla je, njena mama je nije volela jer je imala spljošten nos pa joj je dirala vrh i govorila nos, nos, nos, da bi joj porastao i zato joj je posle bio toliko veliki.
Ujka Pinće je govorio da je baba bila jedna veoma draga žena i da je tetka Judit bila pravi hladan tuš, od samog časa kad se rodila.
Tetka Klara je govorila da je baba najviše mazila ujku Pinćea jer je bio astmatičar.
Ujka Silvestre je rekao da ujka Pinće nije mogao da se seća kad se rodila tetka Judit jer je bio sasvim mali. Ujka Pinće je rekao da se vrlo dobro toga seća jer je on lično odvukao kolevku tetke Judit iz spavaće sobe njihovih roditelja.
Ujka Silvestre je govorio da je tetka Judit pravilno postupila kad je sa svojim koferima sišla niz stepenice Stare kuće da pobegne s teča Ramonom, jer svako ima pravo da odlučuje o svom životu.
Ujka Pinće je rekao da joj ni zbog čega drugog nije lično pomogao da spusti kofer od svinjske kože, onaj najteži, niz tako strme stepenice, nego samo zato što je već bio sit tolikih svađa i prepirki i beše veoma zadovoljan da tetka Judit već jednom ode. Ujka Pinće kao da je pričao s motorom jer je bio gurnuo glavu pod haubu automobila koji je opravljao. Ujka Pinće je zaista govorio motorima, nežno ih dodirivao kao da ih miluje i od njih dobijao ono što niko drugi nije mogao. Motori su mu odgovarali kao da predu, poput žene koja se pokreće za čoveka koji ume da je probudi.
Tetka Judit je govorila da se ujka Pinće jebavao sa automobilima i da je zbog toga njegova žena imala uvek kiselu facu i ko će znati čija su mu deca.
Tetka Klara je govorila da tetku Judit njen muž tuče kad se napije.
Tetka Klara je bila mala i debeljuškasta i nadlanice su joj bile krofnaste, kao kod beba. A poviše tih krofnica nosila je srebrne narukvice.
Tetka Judit je govorila da se njen muž nikad ne opija jer ume da pije, a ne kao pešovani iz njene porodice koji padaju u nesvest kad samo pomirišu čašu. Govorila je takođe da nikad, ni u snu, na nju nije digao ruku.
Tetka Klara je govorila da je ona tetku Judit počela odmah da zivka telefonom. A to je govorila u negližeu, opružena na krevetu. To što smo je dosad uvek zaticali kako čisti, ne znači da je to bila njena glavna aktivnost. Tetka Klara je, naprotiv, volela da se čišćenje primećuje, a za to treba imati strpljenja i čekati da se kuća isprlja. Nema ničeg dosadnijeg od čišćenja čistog, govorila je tetka Klara.
Tetka Judit je rekla kako tetka Klara nije odmah počela da je zivka i da su se sva njena braća i sestra poneli kao govna kakva su inače, i da je veoma dugo nisu uopšte zarezivali i da su okretali glavu na drugu stranu kad bi je susretali na ulici. Rekla je da je jednom zvala roditeljsku kuću i kad je ona matora krava od babe čula njen glas, istog časa je prekinula vezu. Tetka Judit je pričala kako nije ponovo videla svoju majku sve dok deda nije pao u nesvest.
Ujka Pinće je rekao da je baba počela, krišom od dede Gedalije, da obilazi tetku Judit kad je ova rodila svog prvog sina i da se uvek vraćala uplakana zbog ogavština koje joj je govorila tetka Judit koja daj bože da proguta sopstveni jezik i da se njime uguši kao padavičari.
Tetka Klara je govorila da bi se baba i deda, da nekim čudom ustanu iz groba i vide jednog od svojih sinova kako radi kao automehaničar, poput ujka Pinćea, brže-bolje u njega vratili.
Ujka Silvestre je rekao da je po njemu tetka Judit loše učinila što je promenila veru i udala se u crkvi, ali opet šta je drugo mogla da učini.
Tetka Judit je rekla da je njoj bilo svejedno kako će se udati jer sve u svemu nije bila vernik nijedne vere i jedino što je želela beše da živi s teča Ramonom koji je umeo da uživa u dobrom viskiju i da živi život.
U Knjizi sećanja se kaže da je teča Ramon takođe znao mnoge masne viceve i da ih je pričao na svim proslavama, posle jela. Tetka Judit se grohotom smejala, ali malo na silu, jer je živeći sa tečom
Ramonom zacelo već napamet znala čitav njegov repertoar.
Ujka Pinće je rekao da je teča Ramon posisao imetak njegove porodice i da su zato završili u ovom stančiću gde se ljušti moleraj jer nisu imali para ni da ga pošteno omalaju. Ujka Pinće je uvek zaudarao na naftu i imao crne šake od mašinskog ulja, ali je živeo u jednom i te kako dobro okrečenom stanu krem boje.
Tetka Judit je rekla da su jednog dana svi sedeli za trpezom i jeli kad je deda ustao i rekao da za istim stolom ne može da jede njegova kći koja se voda sa hrišćaninom. Tetka Judit mu je odgovorila da ne misli da ustane od stola, a još manje da ostavi svog momka. Onda je deda Gedalija, koji je nikad u životu nije dotakao da je pomiluje ili da je poljubi (prema pričanju tetke Judit), ustao od stola, dohvatio je za ruku, odveo u predsoblje i propisno izudarao, bacio na pod i išutirao dok joj čitavo telo nije oplavio, da bi na kraju rekao kako mu više nije kći.
Onda je ona otišla u svoju sobu, isplakala se i presvukla, obukla komplet tipa šanel da umre u belom, ili se skinula i ostala tako u crnoj podsuknji, ili uopšte nije presvukla neukusnu haljinu drečavih boja, i popila čitavu bočicu veronala ili sekonala ili folidola.
Ujka Pinće je govorio da je deda Gedalija bio vrlo zatvoren i strog, ali da je u suštini bio duša od čoveka i da je vikao, ali nije tukao, čak ni tetku Judit koja je bila prava alapača i prkosnica i kojoj bi dobro činilo da je neko s vremena na vreme izdeveta.
Tetka Klara kaže da nju deda Gedalija nikad nije udario, samo je jednom kvrcnuo jer je bacila ciglu na glavu tetki Gloriji koja je umrla kad je ona još bila mala, ali ne zbog cigle već zbog difterije.
Ujka Silvestre je rekao da je tetka Judit, kad se povratila od ispiranja stomaka, odlučila da pobegne s tečom Ramonom i da su joj sva braća i sestra u tome pomogli.
Tetka Klara je rekla kako joj je njen sin, psiholog, objasnio da se neko ko najavljuje svoje samoubistvo u stvari ponaša histerično i da se histerične žene obično svesno ne ubijaju, mada treba paziti jer ponekad izgube kontrolu i istinski umru.
Tetka Judit je rekla da je ona tada istinski htela da umre, ali da je posle ispiranja stomaka odlučila da se nikad više ne ubija.
Ujka Pinće je rekao da se tetka Judit vodala otprilike dve godine s tečom Ramonom pre no što su se venčali. Ujka Silvestre je rekao da su bili vereni tri godine. Tetka Judit je rekla da su se krišom zabavljali čitave četiri godine.
Ujka Silvestre je govorio da je deda Gedalija bio pravi as u dominama. Knjiga sećanja mu daje za pravo.
Ana Marija Šua
Ana Marija Šua (Ana Maria Shua – Buenos Ajres, 1951)
Piše romane, priče, knjige za decu, reklamne poruke; prema njenim romanima Ja sam pacijent (1980) i Lauritine ljubavi (1984), u Argentini su snimljeni popularni filmovi. Vrlo plodan pisac, autor je nekoliko pripovedačkih knjiga: Na putu se upoznaju ljudi, Kuća Gejši, Kao dobra majka, Dani pecanja. Godine 2009. objavljene su njene sabrane priče pod naslovom Da imaš jedan zanimljiv život. Među ostalim zapaženijim knjigama izdvajaju se Knjiga uspomena (1994, roman), višestruko nagrađeni roman Smrt kao sekundarni efekt (1997), roman Ja sam pacijent – koji je dobio međunarodnu nagradu „Losada” i bio presudan za svrstavanje spisateljice među najznačajnije savremene prozaiste Argentine – i Teret iskušenja (2007, roman). Vrlo duhovit književnik, piše takođe za decu i za širu publiku (humoristička knjiga Prosečni argentinski muž, 1992, bila je više godina bestseler). Uspešno neguje i formu mikro-priča koje su obuhvaćene u knjizi Lovci na slova (2009). Poslednja knjiga mikro-priča objavljena je 2011. – Cirkuski fenomeni. Priče su joj svrstane u antologije objavljene u Kanadi, SAD, Italiji, Holandiji, Španiji, Meksiku, Velikoj Britaniji i Srbiji i mnogim latinskoameričkim zemljama.