Istorija, ljudi, sekte
Gnostici (5)
Piše: Žan Lakrijer
Življah u ovom svetu tmine desetine hiljada godina i nikad niko ne znade da sam tu.
Gnostička himna
Za mene je to večni bol i mrak i noć duše,a ja nemam glasa da kriknem.
Antonen Arto, Fragmenti dnevnika iz pakla
PUTEVI SAMARIJE
Ti i ja smo tek jedno.
Simon Mag
Tokom prva dva veka naše ere, gnostička misao iskazivala se kroz mnoštvo sekti, zajednica, mislilaca i, tek što se rodila, već se razmilela drumovima Orijenta. Geografski govoreći, prvobitna gnoza razvija se na istim mestima na kojima se upravo rađa hrišćanstvo i na kojima žive judaističke religije: u Palestini, Siriji, Samariji, Egiptu i Anadoliji.
Tu, u tom bunaru svih mesijanstava, na tim prostorima apokalipse, otkrivenja, na tlu na kome se hrane mističke i tajne zajednice, poput esena, ukazuju se prvi mislioci gnoze. Ako im je danas, u nedostatku imena, teško dati i precizan lik, to je zato što je njihova povest i sama bila zamagljena onom neprozirnošću i nepravdom koju su oni proglašavali inherentnom materiji sveta. Gnostike i njihovo učenje poznajemo pre svega preko crkvenih Otaca, koji su se za njih zanimali tek da bi ih zasipali svojim sarkazmom i da bi ih osudili kao jeretike.
Od gnostičke misli ili gnostičkih mišljenja, čudesnih Sistema koje su gradili neki ljudi zaneseni istinom, ostale su, dakle, samo mrvice. Šta bi se danas autentično, objektivno znalo o političkim teorijama Trockog, Maknoa, Roze Luksemburg, da se jedini njihovi preostali fragmenti svode na nekoliko manje-više nepotpunih citata iz zvanične istorije Komunističke partije Sovjetskog Saveza, uključenih u poglavlje pod naslovom: O otpadnicima i izdajničkim devijacionistima?
Praktično je tako i sa gnosticima, s izuzetkom rekih tekstova otkrivenih u XIX veku i jednog skorijeg korpusa, koji je ugledao svetio dana po završetku poslednjega rata, u pećinama gornjeg Egipta. Čak i ako citati nekih crkvenih Otaca odaju častan pristup i ukazuju na stvarni pokušaj razumevanja gnoze, ostaje činjenica: ti navodi birani su s ciljem da se to učenje optužti, i kao takvi mogu biti samo nepotpuni i pristrasni.
Tome – poštenja radi treba dodati još jednu, podjednako važnu činjenicu: nespojivost, čak se može reći bezdan koji razdvaja gnostičku misao i gnostički senzibilitet od misli i senzibiliteta hrišćanstva koje se upravo rađa. Uprkos tome što su neki gnostici pozajmljivali ponešto iz Jevanđelja, uprkos nekim „zapasima” hrišćanstva koji se mogu osetiti kod ponekoga od njih, oni se svi pozivaju na temeljno različito učenje i kulturu. To više nije problem pravoverja ili odstupanja od dogme, nego prosto problem razumevanja ili nerazumevanja. Svi hrišćanski autori ispravno osećaju da gnostici nisu njihova „braća” , da su sledbenici neke druge vere, i taj osećaj će s vekovima samo rasti. Ako je filozofija jednog Vasilida, jednog Valentina, mogla u kranjem da prođe kao dosta bliska filozofiji hrišćanstva, ona koju će njihovi daleki potomci, katari, doneti na jug Francuske, deset vekova kasnije, neće imati više ničeg zajedničkog s katoličkim pravoverjem.
Međutim, u svojim počecima, u onim prvim vekovima kad se i samo hrišćanstvo borilo za opstanak i isprobavalo sopstvene puteve, gnoza je još mogla da zavara. Mogla je to iz dva bitna razloga: po svom sadržaju, čiji su mnogi elementi bili pozajmljeni iz učenja apostola i tekstova Jevanđelja, i po svojoj formi, jer su je, u početku, propovedali ljudi koji su, poput apostola, i sami krstarili putevima Samarije, Palestine, Sirije, Anadolije, i koji su se na mnogim mestima direktno sudarali sa Isusovim učenicima.
Najstariji od tih putujućih proroka, tih gnostika lutalica, ostao je u istoriji pod imenom Simon Mag. Budući da nipošto nemam nameru da se u ovoj knjizi posvećujem studijama tumačenja tekstualnih izvora gnoze, poštedeću čitaoca podrobne dokumentacije na koju se istoričari oslanjaju da definišu ili da ospore sliku koju daju o ovoj neobičnoj ličnosti. Uostalom, za neke od tih istoričara, sporno je već i svrstavanje Simona Maga među propovednike gnoze: za njih, Simon nije bio gnostik.
Dok pišem ovu rečenicu, tačnije, dok je reprodukujem, pitam se šta ona zapravo znači. Pošto se može dati bar desetak različitih definicija gnoze, da bismo prihvatili tu rečenicu trebalo bi da se držimo jedne jedine i da isključimo sve one čije učenje odstupa od nje. Apsurdna metoda koja, možda, odgovara tradicionalnim religijama zasnovanim na tačno određenoj dogmi, kanonskim tekstovima i pravovernim tumačenjima, koja je, međutim, uistinu neprimenljiva na gnozu, pošto je njen ponajmanje sporan cilj bio da ruši proizvoljne granice koje su postavljale dogme, gnozu koja se, da bi se uspostavila, pozivala na najrazličitije izvore i učenja (manihejstvo, judaizam, neoplatonizam, hrišćanstvo, hermetizam) i promovisala otvorenu sintezu, nove puteve promišljanja, originalan način mišljenja, koja je, ukratko, upravo izbegavala okove dogmatskih definicija.
Da se vratimo Simonu Magu, poreklom iz Gite, gradića u Samariji. Njegov život i njegovo učenje karakterišu dve stvari: on krstari drumovima, zajedno sa jednom ženom kojoj je ime Helena, bivšom prostitutkom koju je našao u nekoj rupi u Tiru, i tvrdi čas daje on Sunce, a Helena da je Luna, čas da je on Zevs, a ona Atena, čas, opet, da je on Vrhovna moć, a ona Enoja, Mudrost sišla s nebesa, Majka sveta.
Otac i Majka vaseljene, dakle, šetaju drumovima, propovedaju, preobraćaju i, kako svedoče Dela Apostolska, zadivljuju gomile mađijom i čudima koja izvode. Precizirajmo da se to događa tačno sedamnaest godina posle Isusove smrti. Novi svet, rođen u istočnim krajevima Rimskog carstva, još je u detinjstvu. Sve je već rečeno, ali još ništa nije uobličeno. Štaviše, na drumovima Palestine, Samarije, Anadolije, još je nekoliko desetina ljudi – starih učenika Isusovih, ili novih preobraćenika u nešto što je još samo grupica u mnoštvu drugih – koji propovedaju novu veru, novog boga, strogo i radikalno učenje. To je vreme proroka, mesija, otelotvorenih bogova, poslanika nebeskih. Nikad Bog nije imao toliko Sinova na zemlji kao u to doba. A paganski autori sa čuđenjem i sa ironijom opisuju tu množinu Poslanika koji su odjednom sišli s neba da propovedaju, govoreći svi jedno te isto: „Ja sam Bog, ili Sin Božji, ili ja sam Moć Oca ili Sina. Bliži se kraj vremena. Došao sam da vas spasem. Oni koji me slušaju, koji me slede ući će u večnost. Ostali će nestati ili izgoreti u paklenom ognju.”
Simon Mag nije samo jedan u mnoštvu proroka, on privlači gomile, njega slušaju, slede. Slušaju i slede i apostole koji propovedaju na istim mestima u istim selima. Ali, ono što govori Simon radikalno se razlikuje od apostolskih propovedi. On donosi neobičnu poruku za koju ne znam – jer nisam živeo u to doba – da li ju je sam smislio, samo nadahnut ranijim učenjima, ili ju je, onakvu kakva je bila, preuzeo od nekog danas zaboravljenog prethodnika. A ta poruka izdvaja se od svih drugih jer je već suvisla, razborita, pa i subverzivna, izrazito gnostička poruka. Dakle, evo šta je propovedao Simon Mag.
Kad čitamo Sveto pismo, a naročito Postanje, shvatamo da je Jahve, Jehova ili Elohim, ukratko, da je Bog Jevreja stvoritelj ovoga sveta. A kako taj Bog provodi vreme? Ostrvljujući se na čoveka i na ljudsku vrstu. Stvara Adama, pa Evu, smešta ih u Raj, ali da bi im brže-bolje zabranio ono najvažnije: znanje Dobra i Zla. Posle toga, kad je prvi ljudski par proteran iz Raja, ne prestaje da kinji njihove potomke, da množi zabrane, da ugrožava ljudsku vrstu gromovima i munjama, sve do dana kad će je Potopom uništiti. Ali, ni to još nije dovoljno, pa opet šalje vatru, krv i pokore na drugo čovečanstvo, potomke Nojine. Taj je Bog sudski izvršitelj, vaseljenski Tiran čiji neumoljivi autoritarizam ozlojeđuje i same anđele, i koji se u zemaljske poslove meša samo da osujeti razvoj čovečanstva.
Razmišljajući tako, Simon ne dovodi u pitanje ni uzroke ni razloge tog nasrtljivog stava, ne spori greške niti zlodela ljudska, ali prosto konstatuje da je ta slika Boga osvetnika, ogorčenog na ljudsku vrstu, nespojiva sa slikom dobroga Boga, čovekovog prijatelja, stvoritelja života. Iz toga zaključuje da – pošto su ovaj svet i ovo čovečanstvo, čija je istorija u znaku zločina i krvi, očigledno delo Jehovino – da on nije pravi, nego lažni Bog, ili prosto demijurg, izopačeni sadist koga, uostalom, i Biblija opisuje kao biće osvetoljubivo, naprasito, ljubomorno, uvredljivo, zajedljivo.
Samo se po sebi razume da je jedno takvo učenje bilo suprotno svim apostolskim propovedima i učenju Isusovom. To bezuslovno odbacivanje Otkrivenja moralo je, dakle, tada izgledati ne samo prevratničko, nego i sablažnjivo, bogohulno, neprihvatljivo. Ali, Simona to ne sprečava da i dalje propoveda i da u samim biblijskim tekstovima traži očigledne dokaze rušilačkog delovanja Boga stvoritelja iz Postanja na svet. Njegova kosmologija, koja se ukazuje iz navoda koje prenose crkveni Oci, otkriva mislioca koji teži razboritosti, ali i tome da pronađe neki put oslobođenja za čoveka. Jer mu izgleda nemoguće, nepravedno, nedopustivo da čovek plaća ceh Jehovine ambicije. Mora u njemu postojati nešto što mu omogućava da pojmi i pronađe istinitog Boga, Boga tuđeg ovome svetu. I tako Simon smišlja jednu primamljivu doktrinu da objasni moguću prirodu i moguću sudbinu čoveka.
Čovek je, u njegovim očima, pokvaren samo u svojim funkcijama. Njegova ljudska obličja, njegove mentalne i organske strukture, pa ni njegova suština, nisu pokvarene same u sebi. Jer, uprkos Jehovinom uplitanju, čovek ostaje umanjena slika vaseljene onakve kakvu ju je zamislio istiniti Bog, i nosi u sebi pečat istinskoga sveta. Simon vidi dokaz toga u priči iz Postanja, koja govori o stvaranju čoveka u vrtu Edenskom. Raj, Eden, jeste materica iz koje je rođen čovek, pupak života iz koga se rađa ljudska vrsta. Termin pupak ovde treba shvatiti u doslovnom značenju. Jer, ako je čovek svet u malom, to znači da je vaseljena uveličan čovek, Antropos ispolin. Sve što se nalazi na nebu ima svog dvojnika ili svoj odraz u čoveku ili na zemlji. Eden je živa materica koja hrani našu zemlju i ispira glinu iz koje je izbacila čoveka ona Reka koja se račva na četiri prvotne reke u kojima Simon prepoznaje četiri arterije – dve vazdušne i dve krvne – koje navodnjavaju i hrane krvotok i respiratorni sistem čovekov. Čovek u svom telu nosi reke edenske kao što u svojoj duši nosi iskru koja potiče od Boga istinitog. On u sebi čuva, umanjene, sažete, žive sile, klice stvorenja koje su i klice vaseljene, a čiji prvotni, ujediniteljski princip, jeste vatra.
Simon je mnogo razmišljao o vatri, o njenim mnogostrukim obličjima – ognjenom, usijanom, stišanom, ohlađenom, prvi je došao na ideju o hladnoj vatri kojoj će se kasnije vraćati mnogi alhemičari – i njenom prisustvu u telu čoveka. Božanska vatra postoji u čoveku u dva oblika: jednom duhovnom, koji je žudnja – a naročito žudnja za začećem – i jednom fizičkom obliku koji je krv. Krv je, kao i vatra, crvena i topla, ona je vatra koja kruži u čoveku, naravno, vatra stišana, ali topla i postojana (organicistička koncepcija simonijanskog univerzuma lako bi objasnila telesnu temperaturu i homeotermiju sisara), koja se, pak, sama deli na dve komplementarne vatre: seme u muškaraca i mleko u žene. Ako čovek poseduje moć rađanja, to je zato što u sebi nosi duhovnu vatru žudnje i fizičku vatru krvi i semena.
Ta slika čoveka, živoga žarišta u kom ohlađena, stišana, kola božanska vatra, podrazumeva, za Simona, nekoliko posledica od kojih mi se jedna čini naročito važna, jer otvara put potpuno različit od puta jevanđelističkih propovedi. Čovek je darovan delićem božanske vatre. Dobro. Ona mu obezbeđuje njegov poseban status među svim živim bićima, povlastice kao što su razum, jezik i… uspravan stav. Ali, te povlastice, premda urođene, nisu večne. To su pre mogućnosti, sposobnosti, a od samoga čoveka – i uslova njegovog života – zavisi hoće li se one razviti ili izgubiti.
Da bi objasnio ovu ideju, Simon nudi rečit primer. Naša duša, veli on, ima mogućnost da pojmi i da se služi jezikom, gramatikom, geometrijom. Ali, ako se te mogućnosti čovekove ne razviju – mi bismo danas dodali: ne razviju na vreme – biće zauvek izgubljene i niko neće znati čak ni da ih je čovek u sebi nosio. Već vidimo šta, izvan čisto religijske, teološke oblasti, upliće ta ideja terena nužnog za razvojsposobnosti. Od svih Simonovih slušalaca koji su od rođenja posedovali sposobnost da se služe gramatikom i geometrijom, koliko ih je tu sposobnost stvarno razvilo tokom svoga života? I nije li drama bila još teža – u tim godinama kad se verovalo da je kraj sveta tako blizu – kad je taj hendikep zahvatao, u čoveka, i mogućnost besmrtnosti? Jer, zapravo, duša poseduje, kako sposobnost za gramatiku i geometriju, tako i sposobnost za besmrtnost. A njena sudbina, kao i sudbina ostalih sposobnosti, vezana je za stav koji čovek zauzme spram nje. Drugim recima, duša nije besmrtna po prirodi, ona samo može da bude besmrtna, ako čovek održava, hrani tu povlašćenu vatru koju u sebi nosi. U protivnom se neminovno vraća ništavilu.
Nepotrebno je naglašavati koliko je to učenje bilo u suprotnosti sa onim koje su već propovedali apostoli. Za njih, čovekova je duša besmrtna, šta god on činio, a njegova sudbina ga goni da je uznese ili okalja, da u večnosti spozna rajske užitke ili paklene muke. Za gnostika se sve odigrava ovde i pre smrti. Otud onaj osećaj strepnje pred vremenom, kratkovečnošću ljudskog života, tako karakterističan za gnostički senzibilitet, koji jedva da ima daleke veze sa setnim jadikovkama pesnika nad protokom vremena: računa se svaki trenutak našeg života, jer svaki minut predstavlja vrata otvorena u ništavilo ili u besmrtnost.
Tako su, već u prvim godinama naše ere, postavljene temeljne tvrdnje koje će nesprestano hraniti gnostičku misao: svet u kome živimo nije stvorio istiniti Bog, on je delo imitatora, a čovekov zadatak jeste da odbaci igru ovog sveta, biblijsko i hrišćansko učenje koje, tobož, potvrđuje zasnovanost toga sveta i ustanove kojima se taj svet održava.
Gnostik se, tako, otprve postavlja kao biće u prikrajku, primorano (istorijskom evolucijom društva, kao i svojim sopstvenim težnjama) da stvara uporedne, tajne zajednice koje će prenositi Učenje.
I drugi aspekt toga Učenja, koji sledi iz prvog načela: čovek je pozvan da u toj borbi protiv sveopšteg nasilja stvarnosti izgradi sopstvenu dušu ili, ako hoćete, da hrani, ojača, razgori iskru svetlosti koju nosi duboko u sebi. Ostaje da saznamo kako je Simon konkretno objašnjavao te težnje, a i tu ponovo otkrivamo, primenjen na svakodnevne izbore, tipično gnostički stav.
Simon je živeo sa jednom ženom, Helenom. Ta Helena, koju neki hrišćanski autori predstavljaju kao bivšu prostitutku, bila je, po Simonovoj tvrdnji (a bez sumnje je i sama u to verovala), božanska Mudrost sišla sa neba na zemlju. Hrišćanski autori se, naravno, rugaju toj tvrdnji. Izdavati se za Oca i Majku vaseljene, predstavljati se kao Zevs i Atena, ili Sunce (Sol) i Luna, po svemu je ličilo na provokaciju ili na šalu. U stvari, zna se da su takve tvrdnje u ono doba bile česte i da Simon nipošto nije imao tapiju na njih. Zauzvrat, ono što se čini značajnije, jeste to da je on, izgleda, od svih „Bogova” ili „Poslanika” svoga vremena, bio jedini koji je otvoreno živeo sa konkubinom, u paru. I upravo odatle, iz tog para i u tome paru ovaplotiće se njegovo učenje.
Za Simona, upravo, seme proizašlo iz božanske vatre koju čovek u sebi nosi, i žudnja – duševna vatra – koja to seme isijava iz čoveka, jesu povlašćena sredstva njegovog oslobođenja. Krnjoj slici para koji predstavlja Biblija (u kome je žena izvedena iz muškarca, a ne koegzistentna muškarcu) Simon suprotstavlja sliku prapočetnog para u kome žena sapostoji sa muškarcem, kome je Jehova preokrenuo sudbinu i koji, zato, nije mogao da se rodi. On, Simon, i ona, Helena, svojom uzajamnom žudnjom za sjedinjenjem u telu i duši, vaspostaviće prvobitni poredak sveta i preneće končano poruku žudnje koju je „presreo” Jehova. Vodite ljubav, veli Simon, da se oduprete zbrci sveta, da vaspostavite žudnju u njenoj suštinskoj svrsi, da održava tvoračku vatru koja je krv, mleko i seme.
I ovde se vidi koliko je to učenje – nesumnjivo bezazleno za pagane – moralo užasavajuće odzvanjati u ušima onih koji su već postali hrišćani. Jer, oko Simona i Helene okupiše se parovi učenika (otprilike tridesetak) koji življahu u slobodnoj vezi. Čak je više nego verovatno – pošto će to kasnije činiti i druge gnostičke sekte – da su ti parovi opštili i jedni s drugima. Kako god bilo, ono što su hrišćanski autori zvali „Simonijanske misterije” , svodilo se, dakle, na slobodno vođenje ljubavi, i to bez izbegavanja začeća u takvoj ljubavi. Neki gnostici će, shodno tome, krenuti putem potpuno suprotnim isposništvu ili odbacivanju rađanja. Ali, to je, od samog početka, jedna od karakterističnih crta gnosticizma: ambivaletnost svakoga stava. Radikalni stav zauzet spram ploti dozvoljava, bez razlike, da se sprovodi potpuna askeza ili ništa manje potpun „razvrat”, jer i jedan i drugi put jesu putevi oslobođenja.
Za Simona se, u svakom slučaju, oplođavanje žene ne suprotstavlja spasenju sveta, pod uslovom da se ono vrši van okvira i van ustanova, kojima je oduvek bio cilj da ga kontrolišu, da ga postrojavaju, da mu izvrću smisao. Ta praksa slobodne oplodnje upravo treba da razbije okove društva koje guši njenu tvoračku spontanost. Hrišćanski autor Ipolit Rimski prenosi, tim povodom – da bi se sablažnjavao, naravno – ovu rečenicu koju je Simon govorio svojim učenicima: „Svaka zemlja je zemlja, i zar je važno gde se seje. Promiskuitet muškaraca i žena, eto šta je pravo zajedništvo.”
Bilo bi pogrešno u ovoj rečenici videti ono što se u naše vreme zove „podsticanje odraslih na razvrat” ili „navođenje punoletnika” . Jer, to zajedništvo u kome se, kidajući svaku vezu institucionalne, a verovatno i sentimentalne prirode, mešaju semena, žudnje i bića, završava u nekoj vrsti stapanja, prve pobede nad ovim svetom čija je duboka priroda otcepljenje, razdvajanje, rasipanje u teži materije. Boriti se protiv onoga što deli, mrvi, skupljati iskre rasejane u ljudima, ispuniti bezdan koji razdvaja bića jedna od drugih, kao što i čovečanstvo odvaja od neba, ukratko, rušiti bedeme krugova koje je demijurg sazidao da ostavi svakog od nas u samoći i nemoći, eto šta je, bez sumnje, ta rečenica značila u očima posvećenika. U tom se stadijumu, zapravo, individualnosti gube u prvoj od svih tamnica, u tamnici Ja. Razbiti Sebe (Ja), stopiti se sa Tobom (T i) , u Njemu (On) – a ovde otkrivamo značaj koji je Simon pridavao upravo gramatici, čije su krute kategorije bile jedan u hiljadama rečitih primera otuđujućeg razdvajanja elemenata sveta – ukinuti te kategorije Ja, Ti i On, postati Mi, to je trebalo da bude smisao takozvanih „Simonijanskih misterija” . „Ti i Ja smo tek Jedno”, govorio je Simon u jednom izgubljenom radu koji je nosio naslov: Veliko objavljenje jednog glasa I jednog imena.
Što se ostaloga tiče, ostalo su legende. Ostalo su priče, anegdote koje prenose crkveni Oci, o životu i smrti Simona Maga. Ali i te legende vredi preneti, jer one već, pod maskom verodostojnosti, otkrivaju težnju da se na zao glas iznesu gnostici. Simonu Magu pripisivana su mnoga čuda i mnoge mađije. Već u Delima apostolskim, najstarijem hrišćanskom tekstu koji ga pominje, rečeno je da je „u gradu Samariji živeo neki čovek imenom Simon koji se bavio mađijom i zasenjivao narod samarijski. Izdavao se za nešto veliko, i svi su, od najmanjeg do najvećeg, pristajali uz njega” .
Taj je čovek, govorili su, Božja Sila, ona koju zovu Velika. ,,A pristajali su uz njega zato što ih je već dugo zasenjivao svojim vradžbinama.”
Takav prijem Simonov u narodu Samarije – a kasnije, kad je tamo otišao, i u narodu Rima – itekako je smetao propovedima apostola. Zato što im je Simon bio takmac na njihovom vlastitom terenu, i sam Petar je, kako prenosi apologet Justin, morao u više navrata da ga sledi u stopu, da bi propovedao posle njega i vraćao iz zablude buduće hrišćane. Odatle, bez sumnje, potiče i ona anegdota koju navode Dela, a po kojoj je Simon, videvši kako Duh Sveti silazi na vernike kad apostoli Petar i Jovan samo polože ruku na njih, ovima ponudio novce da stekne istu moć. Odatle i termin simonija, koji je otad ušao u upotrebu, termin koji Rečnik kanonskog prava definiše kao „smišljenu želju da se po svetovnoj ceni kupi ili proda nešto što je u biti duhovno”.
Anegdota može biti i istinita. Ali, ono što podmeće i zbog čega je i nastala, jeste to da je Simon, u stvari, imao samo lažne moći, da je bio običan prevarant. Tu sliku će zadržati potonje legende, naročito one o njegovoj smrti.
A o toj smrti kolale su dve priče. U jednoj, Simon je, tokom svog boravka u Rimu, raspravljao s apostolom Petrom koji mu je poricao bilo kakvu stvarnu moć. Simon ustvrdi da može da odleti u nebo. Petar ga čikaše: i Simon istom odlete. Ali, Petar molitvom postiže da ovaj padne na zemlju gde se razbi načetvoro i umre. Primetimo, usput, da, navodeći ovu anegdotu – u koju su čvrsto verovali – hrišćanski autori ni u jednom trenutku ne zameraju Petru što se poslužio molitvom da počini čisto i prosto ubistvo. Ali, pređimo preko toga. U drugoj verziji, Simonova smrt odigrala se ovako: sedeo je pod jednim platanom, raspravljao sa apostolima i opet se hvalio svojim moćima. „Mogu da vaskrsnem kao Hrist, tvrdio je. Sahranite me i ustaću u treći dan.” Apostoli pristadoše, zatvoriše Simona u kovčeg koji zatrpaše u zemlju, pod drvo. Čekaše tri dana: Simon ne ustade.
Tako je okončan – na nebu ili pod zemljom – život onog koji se žestoko borio protiv apostolskoga učenja i sejao prevrat po drumovima Samarije. Sa njim nije nestalo i njegovo učenje. Treba verovati da njegovi savremenici nipošto nisu prihvatali te legende o gnostičkom Ikaru ili lažnom Hristu, živom sahranjenom, jer su mnogi nastavili da slede njegovu poruku. Bitno je, u svemu što se tiče Simona Maga, da gnoza tu potvrđuje svoju izvornost, svoju moć opčinjavanja na marginama tradicionalnih učenja i propovedi, i da već otkriva lice koje će zadržati tokom sledećih vekova.
To lice je lice iskonskoga Para, tog uznesenja Žudnje kao prvotne vatre sveta i izvora oslobođenja vatrene Žudnje, lude Žudnje – tog silaska na zemlju Mudrosti ovaploćene u Heleninom telu, pale s nebeskih visina u ponore istorije da uči ljude putu spasa: plodite taj odraz božanske svetlosti koji jeste telo žene.