Piše: prof. dr Radovan Pejanović
Na početku, ističem da je izdavanje ove knjige izdavački poduhvat “Akademske knjige”, vredan čestitanja i pohvala. Ponosan sam što sam urednik ovog, kao i prethodnog dela (Dž. Štiglic Slobodan pad) knjiga kapitalnih vrednosti.
U oceni ove knjige treba, pre svega, poći od dva pitanja: ko je pisao ovu knjigu i o čemu je ova knjiga? Odgovor na prvo pitanje glasi: Toma Piketi (rođen 1971) je francuski ekonomista, koji je studirao ekonomiju i matematiku, i sa 22 godine doktorirao. Profesor je ekonomije na visokoj Pariskoj ekonomskoj školi. Autor je nekoliko knjiga i brojnih članaka objavljenih u vodećim svetskim časopisima. Knjiga Kapital u 21. veku (Pariz, 2013) postala je svetski bestseler (prema “Njujork tajmsu”), prevedena na trideset jezika, prodata u milion i po primeraka, a izazvala je i velike polemike. Reč je o autoru koji je ostao profesionalno pošten i koji nije izgubio ljudsku dimenziju, kako to kaže nobelovac Džozef Stiglic kada govori o tome kakav treba da bude intelektualac danas. O toj njegovoj vrlini, koja nažalost nije česta među intelektualcima, govori i činjenica da je Piketi odbio da primi Legiju časti od Fransoa Olana, u koga se razočarao jer je nakon izbora za predsednika Francuske zaboravio na poresku politiku za koju se zalagao u predizbornoj kampanji. Njemu su, kako kaže u jednom intervjuu, bliži predstavnici grčke Sirize i španskog Podemosa od francuskih ministara.
Odgovor na drugo pitanje daje sam naslov knjige. Knjiga se, naime, bavi jednim od najaktuelnijih problema modernog društva – nejednakošću kao posledicom “logike kapitala” i neoliberalnog koncepta razvoja. Piketi i njegovi saradnici su tokom 15 godina istraživanja radili na ogromnoj ekonomskoj i društvenoj analizi, koristeći obimni statistički materijal iz razvijenih zemalja (više od 20 zemalja), u periodu koji obuhvata tri poslednja veka. U knjizi se preispituje odnos između ekonomskog razvoja i nejednakosti, koji je ustanovio čuveni ekonomista Kuznjec, pri čemu Piketi analizira ulogu države (političkih i poreskih institucija) u raspodeli bogatstva. Knjiga se, dakle, bavi raspodelom bogatstva, i u tom smislu može se porediti sa “Bogatstvom naroda” Adama Smita, koji se bavio pitanjem stvaranja bogatstva.
Njegovi nalazi, do kojih je došao studioznom, sistematskom i sveobuhvatnom analizom, predstavljeni u knjizi na oko 700 strana i u četiri dela, veoma su značajni za izlazak iz ćorsokaka savremenog ljudskog društva, koje se nalazi u dubokoj i svekolikoj društveno-ekonomskoj krizi (koja je, po Piketiju, posledica “ukorenjene deplasirane ideologije neoliberalizma”). Njegov generalni nalaz, do koga je pre njega došao Karl Marks, jeste da kapital rađa ekonomske nejednakosti, te da su nejednakosti imanentne kapitalizmu kao društveno-ekonomskom sistemu. Stopa prinosa na kapital ima prirodnu tendenciju da bude višestruko veća od stope privrednog rasta, što dokazuje Piketi. To vodi ka snažnom porastu nejednakosti u društvu. Marks je u svojoj teoriji kapitala otkrio tu težnju ka “oplodnji kapitala”, ka “maksimizaciji profita”, kao posledici surove eksploatacije u kapitalizmu (eksploatacija rada i eksploatacija prirode od strane kapitala). Za razliku od Marksa koji je izlaz video u revoluciji i u utopiji zvanoj komunizam, kao i rušenju kapitalizma kao nepravednog i nehumanog društva, Piketi nudi sasvim drugačije metode rešavanja ovog problema (kooperativna rešenja). To su, pre svega, mere i instrumenti savremene makroekonomske politike, kojima se mora reagovati na “surove” i neobuzdane snage tržišnog mehanizma i na njegovu “nevidljivu i neuhvatljivu ruku”. “Vidljiva ruka” države mora da bude u skladu sa “nevidljivom rukom” tržišta. Među njima mora da postoji balans, kako to zaključuje i ekonomista nobelovac Džozef Stiglic (Slobodan pad). Narušavanje balansa između te dve ključne institucije društva – tržišta i države, vodi u ekstremizam u vidu tržišnog fundamentalizma ili državnog totalitarizma. Na osnovu toga su u istoriji razvoja nastajala i nestajala dva koncepta razvoja: liberalni (i neoliberalni) kapitalizam i državni kapitalizam. Iako se kritički odnosi i prema tržištu i prema državi, Piketi kaže da “veruje u tržište”, ali tržište bez korupcije, bez pohlepe, bez moći monopola. Ako hoćemo da regulišemo kapitalizam, smatra Piketi, potrebno je da imamo poverenje u demokratiju, da organizujemo fiskalne, socijalne, finansijske institucije koje će kontrolisati multifunkcionalne kompanije i finansijski kapital. Na taj način ćemo graditi “kapitalizam sa ljudskim likom”, smatra Piketi. Istorijski metod analize, koji primenjuje Piketi, značajan je da ne bismo ponavljali greške prošlosti. Pored toga, “što dalje gledamo u prošlost, to bolje možemo da predvidimo budućnost”, Vinston Čerčil.
Piketi upozorava da se po nejednakosti u raspodeli bogatstva u 21. veku vraćamo u 19. vek, u vreme Balzaka, kada je bogatstvo bilo koncentrisano u rukama malog broja pojedinaca i kada su ekonomsku elitu činili bogati naslednici, a ne oni koji su mesto u društvu zaslužili radom. Piketi takav kapitalizam naziva “naslednim kapitalizmom”, ističući “Rastinjakovu dilemu” (po Balzakovom liku), po kojoj se postavlja pitanje: koji je relativni značaj nasledstva u odnosu na rad? Marks je ovaj fenomen kapitalizma nazvao parazitizmom, po kome se u ovom sistemu može bogato i raskošno živeti na osnovu gole svojine nad kapitalom, a ne na bazi rada. To dovodi do socijalnog raslojavanja društva (ekstremnih nejednakosti) – Piketi, ili do klasnog raslojavanja (Marks). To, nekontrolisano i neobuzdano raslojavanje u 21. veku je, po Piketiju, ozbiljan ograničavajući faktor održivog društvenog razvoja. Zbog toga Piketi predlaže zaokret u dosadašnjoj ekonomskoj politici države, posebno prema pitanjima nejednakosti i preraspodele.
U 20. veku se situacija, po Piketiju, drastično promenila u odnosu na 19. vek, po pitanju nejednakosti. Tome su doprineli, po njemu, potresi u 20. veku: Prvi svetski rat, kriza tridesetih godina, Drugi svetski rat. Ratovi, hiperinflacije i brojna bankrotstva usled Velike depresije iz tridesetih doveli su do masovnog uništenja i nestanka kapitala i imovine i zaustavili dalji rast nejednakosti. Pored toga, boljševička i komunističke revolucije, koje su se odigrale, izvršile su pritisak na kapitalističke elite da pristanu na socijalne i poreske reforme (koje su inače odbacivale do 1914. godine). Tome je doprinela, svakako, i ekonomska teorija Džona Majnarda Kejnsa “oca” državnog kapitalizma, koja je posle Drugog svetskog rata “rodila” “državu blagostanja”, sa snažnom redistributivnom i socijalnom funkcijom države. Značajna je i protestantska etika koja je afirmisala rad kao ključni faktor života pojedinca i društva. Radna etika, posvećenost poslu, racionalnost, štedljivost i predanost, sistemi su vrednosti toga vremena, što je sjajno opisao Maks Veber. Pojavom “tačerizma” i “reganomike” otpočinje proces razgradnje “države blagostanja” i prelazak na neoliberalni koncept razvoja kapitalizma (ideologiju neoliberalizma). Posebno slabi evropski socijalni model, koji je ozbiljno ugrožen globalnom finansijskom krizom i konceptom rigorozne štednje i “kresanja troškova” koji nameću u EU kancelarka Nemačke Angela Merkel i Međunarodni monetarni fond.
Krajem 20. i početkom 21. veka otpočinje era neoliberalizma, praćena liberalizacijom, privatizacijom i deregulacijom. Nivo nejednakosti se drastično povećava, zbog čega Piketi smatra da se na ovaj način vraćamo na “nasledni kapitalizam”. Globalna finansijsko-ekonomska kriza, koja je otpočela 2008. godine i koja i dalje traje, pojačava proces produbljivanja nejednakosti, kako na globalnom tako i na nacionalnom i regionalnom nivou. Produbljivanje jaza nejednakosti je praćeno gramzivošću vlasnika krupnog kapitala, dominacijom, materijalnog nad duhovnim, individualnog nad kolektivnim, pojedinačnog (i grupnog) interesa nad nacionalnim (državnim) interesom, korupcijom, pohlepom, masovnom nezaposlenošću, odsustvom solidarnosti i kriminalizacijom društva. Sve to uz poresku politiku, koja je bila u korist bogatih i moćnih, a na globalnom nivou korišćenjem “poreskih rajeva” (“ofšor” kompanija). Pritom je otvoreno korišćena “krađa” “poreske baze” među zemljama (Piketi), pa čak i u okviru Evropske unije (primer Luksemburga koji je postao “poreski raj” zahvaljujući i sadašnjem predsedniku Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru).
Ovakva tendencija društvenog razvoja dovela je do toga da je kapitalizam danas postao “bolest čovečanstva”, kako to kaže poznati savremeni francuski filozof Alen Badju. On smatra da je kapitalizam izgrađen na “suštinskoj nepravdi”. Bogatstvo je u rukama šačice ljudi. Diktatura privatne svojine, razara društvo, smatra Badju. Sva moć je u rukama male grupe oligarha, koje opslužuju bankari i političari. Nejednakost je ogromna ne samo u bogatstvu, već i u moći (deset odsto bogatih pojedinaca raspolaže sa 86 odsto ukupnog bogatstva). Društvo zasnovano na kapital–odnosu prešlo je u svoju suprotnost, smatra Danijel Koen u svojoj knjizi Homoekonomikus. Taj i takav kapitalizam, smatra on, razara društvene i političke institucije, od porodice do države. Sve pod diktatom uspešnosti. Pritom su pregovaračke moći sindikata i zaposlenih slabile, a povećavala se moć multinacionalnih preduzeća i kapitala uopšte, što je dodatno dovelo do uvećavanja dohotka od kapitala (Piketi). Stoga Piketi postavlja pitanje kako je moguće zaustaviti takve tendencije u 21. veku. Potrebno je, po njemu, razviti mehanizme, kao i institucije socijalne, obrazovne i poreske politike, koje će sprečiti da dođe do ovakve koncentracije kapitala i produbljivanja nejednakosti, koja je štetna u društvenom, političkom i ekonomskom smislu. Piketi se, s tim u vezi, zalaže za uvođenje progresivnog poreza od kapitala na globalnom nivou. To zahteva konsenzus, koordinaciju i veću saradnju među državama po pitanjima ekonomske politike.
Piketijeva teorija nepodnošljive, neodržive nejednakosti u društvu dokaziva je i primenljiva na mnoge zemlje, posebno na zemlje u tranziciji, kao i na našu zemlju. Uvođenje (nekritičko i neprimereno) neoliberalnog koncepta kapitalizma kod nas pretvorilo se u “divlji balkanski kapitalizam”, društvo bez pravnog sistema, sa pljačkaškom privatizacijom i sistemskom korupcijom.
Dosadašnji koncept tranzicije u Srbiji građen je “sledeći pogrešnu putanju” i uklapajući se mimički u savremene trendove (neoliberalnog koncepta), preskočio je gradnju institucija kapitalizma, napravio je samo fasade, “Potemkinova sela” parlamentarizma i tržišta. Na taj način smo dobili sistem u kome ne funkcionišu (ili pogrešno funkcionišu) dve ključne institucije – država i tržište. Dobili smo autoritarni sistem partokratske države, zamenjujući socijalizam nacionalizmom, srednju klasu oligarhijom (“tajkunima”) nekolicine političkih vođa i njima odanih bogataša.
Postsocijalistička transformacija (tranzicija) u Srbiji odvijala se uporedo sa dramatičnim društvenim dešavanjima. Raspad SFR Jugoslavije i ratna dejstva, sankcije, izolacija i bombardovanje tokom devedesetih godina prošlog veka, neuspela privatizacija, kriminalizacija i partizacija društva više od dve decenije unazad, uzele su i uzimaju svoj danak (“razaranje društva” – sociolog Silvano Bolčić).
Tranzicijom je kod nas jedino izgrađen višepartijski sistem, koji karakteriše permanentna borba za vlast i u kome su partijski interesi iznad društvenog interesa. Izgrađen je, takođe, privredni sistem (partokratski), koji je neuspešan, i koji karakteriše hronični nedostatak sopstvene akumulacije, što se nadomešta stalnim zaduživanjem (dužnička kriza).
Katastrofalna posledica tranzicije u Srbiji je drastično socijalno raslojavanje društva, koje je dovelo do toga da je danas stopa siromaštva u Srbiji (oko 25 odsto) jedna od najvećih u Evropi. Ekonomske nejednakosti u društvu (dobitnici i gubitnici tranzicije), imaju negativne posledice na društveno-ekonomski razvoj. U takvim uslovima nema ni razvoja, ne demokratije, ni razvoja institucija, ni zdravih socijalnih odnosa, što rađa nepoverenje, razočaranost, defetizam i besperspektivnost. Ne čudi, stoga, nizak nivo zadovoljstva u Srbiji (nizak indeks sreće). Zavladali su očaj i beznađe, uz “slomljen” otpor (Vida Ognjenović). Nejednakosti su, pored toga, praćene masovnom i visokom stopom nezaposlenosti.
Ukidanje redistributivne uloge države, koja je težila socijalnom miru, dovelo je do ogromne nejednakosti u našem društvu. Sve se to pravdalo ekonomijom (“ekonomizam”), po kojoj je “socijala trošak” koji treba “kresati”. To je dovelo do “razbesnelog kapitalizma” (sociolog Vesna Pešić), koji je rezultirao u “diktatu finansijskog kapitala”, koji je podsticao zaduživanje (“dužničko ropstvo”). Zaduživanje i “život na kredit” postali su nova filozofija življenja i preživljavanja, kako na makro tako i na mikro nivou. Upravo je to bio razlog da nam MMF nametne surove mere štednje i odricanja.
U takvim uslovima formiran je deformisan kulturni obrazac, koji se ogleda kroz: porast nasilja, razvoda, alkoholizma, narkomanije. Ovo stanje naše “društvene kulture” praćeno je “političkom tabloidizacijom”, “estradnom trivijalizacijom” i “medijskom idiotizacijom”. Naše društvo se suočava, naime, sa moralnom anemijom (korupcija i nasilje u svim porama društva) – sociolog Jovo Bakić.
Jedan od osnovnih problema tzv. postsocijalističkog društva u Srbiji (i šire) jeste nedostatak ozbiljnih kritičkih polemika o konceptu i praksi društveno-ekonomskog razvoja. Upravo zbog toga, knjiga Toma Piketija Kapital u 21. veku, dolazi kao “melem na ranu”, s ciljem da podstakne na razmišljanje, da pokaže, da pouči, ukaže i usmeri kuda i kako dalje. Ona je doprinos nedostajućoj kulturi rasprave, ukrštanja gledišta i javne analize društvenih problema, posebno onih egzistencijalne prirode. Cilj knjige je, kako kaže Piketi, da uvek postoji alternativa, da uvek ima različitih načina da se organizuje društvo. Pogrešno je verovati da postoji samo jedan put, smatra on. Nema idealnog modela, svaka zemlja mora da pronađe sopstvena rešenja, sopstvene institucije. Piketi je s tim u vezi optimista, i smatra da je ova knjiga poruka optimizma. U jednom od intervjua Piketi govori: “Pokušao sam napisati knjigu koja se može čitati, želeo sam napisati priču o bogatstvu, o novcu, o nejednakosti, knjigu koja svima može biti razumljiva jer se, u krajnjoj liniji, tiče svih.”
(autor je urednik srpskog izdanja piketijeve knjige čiji je izdavač “akademska knjiga” iz novog sada)