Ispovesti jednog uživaoca opijuma / Tomas De Kvinsi ; preveo sa engleskog Veselin Kostić
De Kvinsi iznosi pred čitaoca ceo tok događaja povezanih s njegovim uzimanjem opijuma. Ova knjiga ostaje do danas jedna od najintimnijih i najotvorenijih autobiografija. Druga ispovedanja bila su možda doslednija, potpunija i grublja, ali po tananosti analize, po ispitivanju i najskrivenijih kutova psihe, po rasvetljavanju podsvesnih niti koje vezuju vidljive i naizgled neobjašnjive postupke s njihovim tajnim uzrocima, De Kvinsijevim Ispovestima verovatno pripada jedno od prvih mesta u ovoj književnoj vrsti. Ispovesti su imale veliki uspeh čim su se pojavile. Već sam naslov dela dovoljan je da pobudi radoznalost čitalaca.
Ispovesti trojice uživalaca opijuma
Opijum za početnike
Još su ljudi iz najstarijih civilizacija znali za čudnovate moći jarkocrvenog makovog cveta, pa su krenuli da ga uzgajaju za izvođenje operativnih zahvata, rituala, ali i za pravljenje dobre stare štrudle. Nekome je negde usput palo na pamet da opijum ne mora da se koristi samo ako umirete od bolova usled odsecanja noge, pa ga je uzeo tek onako, da proba njegova dejstva i istorija zavisnosti od opijuma je mogla da počne. U 15. veku u Kini se opijum koristio kao popularna droga među bogatunima, a oko 17. veka je upotreba počela naglo da raste zbog pojave lula i činjenice da je opijum mnogo jače delovao ako bi se pušio. Što nas dovodi do sledeće stavke ovog kratkog uvoda u opijum, a to je priprema iliti: opijum od polja do stola.
Pre nego što uopšte može da stigne do bilo kakvih ustreptalih usta željnih halucinacija, zeleni deo maka mora da se zaseče i iz njega krene da curi vredan mlečnobeli sok. Taj deo maka se zaseca tri-četiri puta u periodu od nekoliko dana, a svakog jutra se pažljivo skuplja sok koji u stvari već tad počinje da se zgušnjava i poprima braonkastu boju. Naravno, postoje varijacije u načinu i broju zasecanja zavisno od zemlje u kojoj se mak gaji, ali osnovna ideja je svuda ista. Posle ovoga se lepljiva braon masa može prodati, ali pošto je malo nezgodno prenositi je takvu, uglavnom se prvo preradi do svoje morfijumske baze i onda kreće dalje na tržište. Posle silnih preprodavanja i cenjkanja opijum stiže do onih ustreptalih usta, a među njima su bili i naši umetnici:
Semjuel Tejlor Kolridž
Semjuel Tejlor Kolridž, poznati engleski pesnik, jedan je od najpoznatijih konzumenata opijuma. Svoju zavisnost je pokušavao da sakrije od javnosti, ali Tomas De Kvinsi ga je razotkrio u svojoj čuvenoj knjizi Ispovesti jednog engleskog uživaoca opijuma. Kolridž je sve uporno pokušavao da ubedi da je opijum koristio samo zbog bolova i između ostalog je tvrdio da ga je prvi put i probao zbog otoka u kolenima. !Kokoška preporučuje da, u slučaju kolenobolje, kolena prvo probate da obložite kupusom, ako već ne biste da idete lekaru, a ne da se odmah upuštate u droge. Ipak, utvrđeno je da otekline u kolenima nisu bile početak Kolridžove zavisnosti, već da je opijum počeo da koristi mnogo pre toga, kada ga je dobijao na recept zbog reume, i da je onda prosto nastavio da ga rabi u periodima stresa.
Osim što je živeo u doba kad je opijum bilo izuzetno lako nabaviti, Kolridža je zadesila i serija loših menađerskih poteza koja ga je naterala da upotrebu opijuma, do tada vešto sakrivanu, u jednom trenutku krene da koristi kao reklamu i počne da piše „opijumske pesme”. Mislio je da će to privući više čitalaca, i verovatno je bio u pravu, ali to i dalje ne znači da ne treba da nam bude muka od njegovih pokušaja da bude „zaneseni uživalac opijuma” koje je često iznosio i u pismima.
Ipak, i uprkos jadnom marketingu, Kolridž uspeva da stvori svoje najpoznatije delo, Kublaj Kana, i to navodno inspirisan opijumskim snom, i tako sebe uvrsti u sam vrh svetske književnosti. Kritičari i danas raspravljaju o tome koliki je uticaj opijum mogao da ima na ovo delo, a naučnici uporno tvrde da nije dokazano da opijum može da ima bilo kakav uticaj na kreativnost i stvaralaštvo. Bilo kako bilo, Kublaj Kan postoji i mi ga volimo, pa čak iako je samo opis umetnikove zavisnosti, ili upravo zbog toga.
Tomas de Kvinsi
Tomas de Kvinsi ne samo da je pisao pod uticajem opijuma, nego je pisao o opijumu i tako razotkrio mnoge savremenike koji su rado legali na svoj kuk i duvali u opijumske lule. Ispovesti jednog engleskog uživaoca opijuma su obavezna literatura za svakog koga zanima kako je zavisnost od opijuma izgledala u engleskom društvu 19. veka, kao i koje su ga sve poznate face koristile (setimo se gorepomenutog Kolridža).
De Kvinsijeva zavisnost je počela nevino, za vreme njegovih studija na Oksfordu gde je upoznao i Vordsvorta i Kolridža. Navodno, koristio je opijum da se otarasi nesnosnih bolova u stomaku koji su bili posledica gladi i siromaštva u detinjstvu. Ali ova „medicinska” upotreba je, kako to obično biva, brzo eskalirala u opasnu zavisnost od laudanuma (najčistijeg opijuma). De Kvinsi nije pokušavao da izgradi sliku zanesenog opijumaša kao Kolridž već je pametno sakupljao iskustva i informacije da bi 1821. napisao delo koje će uzrujati društvo i njemu osigurati nekoliko ugovora i dovoljno novaca da se izdržava. Ostao je veran Kolridžu, iako je ovaj pizdeo što ga je raskrinkao, pa mu je čak i anonimno slao novac kad mu je to bilo potrebno.
Osim što je pomagao prijateljima u nevolji, De Kvinsi je pomogao i psiholozima i psihijatrima da shvate kako zavisnost izgleda iz ugla zavisnika, zahvaljujući detaljnim opisima svih stadijuma uzimanja opijuma, pa čak i negativnih strana. Iako je jedna od čestih kritika da De Kvinsi više pažnje posvećuje uživanju, nego bolovima, veći deo knjige posvećen je upravo lošim posledicama. Dakle, vrednost De Kvinsijeve autobiografske ispovesti je višestruka – ne samo da je napisao jednu od najotvorenijih autobiografija, nego je njome inspirisao i druge umetnike i tako nastavio krug opijumskih ostvarenja. !Kokoška nije sigurna koliko je to bilo dobro za njihove stvaraoce, ali čini se da je svakako dobro za umetnost.
Hektor Berlioz
Kolridž je bio raskrinkan De Kvinsijevim Ispovestima, pa ostaje samo onaj koga je ovo delo inspirisalo. Hektor Berlioz je makar delove svoje čuvene Fantastične simfonije komponovao pod uticajem opijuma, pa ni ne čudi što je ona toliko psihodelična i drugačija od onoga na šta je tadašnja publika bila naviknuta. Osim što je uzimao opijum, Berlioz je u vreme komponovanja imao i prilično zajebanu groznicu, ali je i čitao De Kvinsijeve Ispovesti. Nikad nećemo znati šta je kompozitora najviše inspirisalo, kao što verovatno ni on tada nije imao pojma, ali činjenica je da je opijum veliki deo Fantastične simfonije. Zapravo, Simfonija priča o umetniku velike mašte koji se otrovao opijumom zbog nesrećne ljubavi. Berlioz ovde koristi opijum na sličan način na koji ga i De Kvinsi opisuje; Simfonija nije o opijumu, nego o umetniku koji je posmatran kroz prizmu opijumske zavisnosti.
Ono što odnos između De Kvinsijevih Ispovesti i Berliozovog stvaralaštva može da nagovesti je da je Berlioz uspeo da pokupi nekoliko trikova od poznatog uživaoca opijuma i tako drogu iskoristi da iskristališe ono što već postoji u njegovoj mašti i organizuje ono što je van dosega njegovog uma. Ako je to istina, a Berlioz tvrdi da je on već bio opsednut mnoštvom ideja koje nije mogao da artikuliše, moguće je da je on efekte opijuma svesno koristio da bi svoj unutrašnji svet napokon iskazao muzikom. I, iskazao ga je i te kako! Fantastična simfonija iznenađuje i opseda svakog slušaoca i danas.
Anja Baudisch
