Krvavi talog iskustva
Piše: Dušan Komarčević
Tigre, tigre, plamni sjaju
U mračnome šumskom kraju,
Ko je to što smrću vlada,
Tvorac tvoga strašnog sklada?
(Vilijam Blejk: Tigar)
Književnost bivše Jugoslavije – sa naglaskom na srpsko-hrvatsko-bosansko područje – tematiku poslednjih balkanskih ratova prihvatila je još u poslednjoj dekadi 20. veka, dakle dok su mnogi frontovi još uvek bili otvoreni, a Lavričeve basne živele svoj izvanumetnički, i te kako realan život. Nije zanemarljiv broj pisaca koji su se na ovaj ili onaj način pozabavili uzrocima i posledicama krvoprolića, krivicom ili relativizacijom odnosno poricanjem iste, masovnim zločinima i individualnim ljudskim sudbinama. Ta će tema, s razlogom, sigurno ostati i dalje u fokusu. Na polju stripa je, međutim, vladala i još uvek vlada uhoparajuća tišina iako je ovaj medij izuzetno zahvalan za obrađivanje ratne tematike, kako na nivou vizuelne, tako i na planu tekstualne naracije.
Italijanski scenarista Mauro Boseli je 2000. godine pokrenuo strip-serijal Dampyr, a putešestvije junaka ovog stripa, Harlana Drake, započinje upravo na bosanskohercegovačkom ratištu, premda ni u jednoj od tih prvih epizoda vreme i mesto radnje nisu eksplicitno naznačeni. Boseli, koji je bio pošteđen ličnog iskustva iz balkanskih ratova devedesetih, ne izvlači mnogo iz tog ratnog okruženja: Bosna je tu tek krvava scenografija na pozornici na kojoj Draka i njegova mala družina vode borbu protiv vampira. Tri godine ranije, slovenački strip-crtač i scenarista Tomaž Lavrič objavio je album Bosanske basne, koji se 1999. pojavio i kao izdanje francuske kuće Glenat, čime se Lavrič predstavio evropskoj strip-sceni osvojivši iste godine dve značajne nagrade – Gran pri na međunarodnom festivalu u Švajcarskoj i Srebrnog lava u Briselu. Zagrebačka izdavačka kuća Fibra objavila je 2006. ovaj album koji se, uzgred, može pronaći i u nekoliko beogradskih striparnica.
Iako je od objavljivanja originalnog izdanja prošlo već više od decenije, Bosanske basne su zastrašujuće aktuelno štivo čija je polazna tačka krvavi balkanski rat, ali je poruka Lavričevog dela mnogo univerzalnija. Autentičnost ovog stripa i njegova uspela antiratna poruka počivaju na autorovoj sposobnosti da, sa jedne strane vešto izbegne opšta mesta upravo te antiratne ideje, i da, sa druge strane, verno prikaže pojedinačne ljudske priče. Bilo da govori o malom Sarajliji Nerminu koji, zajedno sa svojim vršanjcima, detinjstvo provodi ne u igri loptom već u nadmudrivanju sa snajperistima, bilo da pripoveda o penzioneru Radetu koji će u opštoj nestašici naći način da nahrani svoju ženu – supom od mesa njihovog papagaja – Lavrič nam prikazuje stvarne likove, sa kojima nije teško ostvariti empatijski odnos bez obzira da li je priča ispričana na tri ili deset panela.
Naslov knjige aludira na priče koje smo čitali u osnovnoj školi, čiji su glavni junaci životinje sa ljudskim osobinama, a čak je i svaka od devet priča nazvana po nekoj od životinja. Lavrič, međutim, nastojeći da prikaže i objasni ljudsko zlo, pravi neku vrstu kopernikanskog obrta: neki od aktera njegovih basni su, ljudi koji su u sebi oslobodili ono divlje, zverinje, anticivilizacijsko. Jer, šta su, ako ne zveri u ljudskom obličju, oni koji svoje dojučerašnje komšije zatvaraju u barake ograđene bodljikavom žicom? Samo u jednoj priči – Svinji – čitalac, gledajući očima vojnika narkomana, vidi vojnikove saborce onakve kakvi suštinski jesu, kao orlove, vukove, medvede koji će spasiti ljudski život samo ako im se ponudi dovoljna suma novca.
Sa druge strane, autor ume da upotrebi i samu životinju kako bi ilustrovao genezu zla. Tako u basni Pas, vidimo umiljato štene Žuću kako pije rakiju kojom ga njegove gazde poje, dok raspravljaju o “gamadi” koja u feredžama “šeću po varoši ko da je sve njihovo”. Naredna vinjeta prikazuje sada već potpuno razvijenog psa, lišenog šteneće umiljatosti, kako pije iz barice za koju će se nekoliko kadrova kasnije ispostaviti da predstavlja lokvu krvi ubijenih Bošnjaka logoraša. Njegov gazda Draža, jedan od vojnika koji čuva logor, od vapaja svojih komšija zatvorenih u baraci brani se mantrom poricanja (“Ništa… Ne čujem… Ništa…”). Čak ni kada vidi svoje pseto kako glođe odsečeni prst nekog od logoraša, Draža neće reagovati. Sklupčan na krevetu, on beži u snove u kojima je borba protiv Turaka moralno neupitna. Buđenje je, pak, bolno. Tek kada vidi svoju nogu u divljačkom stisku Žućinih čeljusti, Draža će shvatiti da je monstrum odavno stvoren, da je svojim priklanjanjem razjarenom čoporu učestvovao u njegovom rađanju, i sâm pri tom uzgubivši ljudskost.
Svaku od priča nadleće avion međunarodnih mirovnih snaga, ironično nazvan Miki Maus. U poslednjoj priči, svojevrsnom epilogu, jedan od pilota razgovara sa komandnim centrom i na pitanje jesu li uočili neke neprijateljske aktivnosti u ratnoj zoni, odgovara: “Negative, sir! No hostile contacts! Mickey Mouse over and out”,čime Lavrič oštricu svoje kritike usmerava ne samo prema mirovnim snagama, već dovodi u pitanje mogućnost razvijenog sveta da, posmatrajući sa visine, uopšte uoči tragediju pojedinačnih ljudskih života.
Nije slučajno što je autor u jednu od priča umetnuo stihove čuvene Blejkove pesme Tigar. Britanski je pesnik, kao što je poznato, pomenutu pesmu, jednu od najproučavanijih iz njegovog opusa, uvrstio u svoju drugu zbirku Pesme iskustva, koja stoji kao kontrast, kao opori odraz u ogledalu Blejkove prve pesničke zbirke čednog naziva – Pesme nevinosti. Lavričeve basne ne nose moralnu pouku, nema u njima naravoučenija, jer bi svaki pokušaj moraliziranja bio brutalno zgažen banalnošću rata i sveden na razinu opšteg mesta. Umesto toga on pripoveda o nestajućoj nevinosti, onoj koja se davi u oporom i krvavom talogu iskustva.
http://www.e-novine.com/kultura/kultura-recenzije/33929-Krvavi-talog-iskustva.html
Priča Muha: