Zen budizam i psihoanaliza – XVIII dio
Piše: D.T. Suzuki
III. U KINI DOKTRINA PROSVETLJENJA POSTAJE ZEN
Da bi se razumelo kako je došlo do toga da doktrina prosvetljenja ili samospoznaje bude u Kini prevedena kao zen budizam, moramo, najpre pogledati čime se uopšte kineski duh razlikuje od indijskog. Kad to obavimo, zen će nam se ukazati kao najprirodniji proizvod kineskog tla, na koje je, uprkos mnogim nepovoljnim uslovima, budizam uspešno presađen. U najgrubljim crtama: Kinezi su pre svega krajnje praktičan narod, dok su Indijci vizionari i veoma spekulativni.
Možda ne bi bilo umesno Kineze smatrati lišenim mašte i smisla za dramatičnost, ali kad ih uporedimo sa stanovnicima Budine rodne zemlje, oni izgledaju tako sivi, tako tmurni.
Geografska svojstva svake zemlje izvanredno se odražavaju na ljudima. Tropska raskoš uobrazilje upadljivo se suprotstavlja zimskoj sumornosti zdravorazumske praktičnosti. Indijci su tanani analitičari, njihovi poetski uzleti zasenjuju; Kinezi su deca ovozemaljskog života, oni tabanaju, nikad se neće vinuti u nebo. Njihov svakodnevni život se sastoji u obrađivanju zemlje, skupljanju suvog lišća, vađenju vode iz bunara, kupovini i prodaji, sinovljoj poslušnosti, ispunjavanju društvenih obaveza i razradi najsloženijeg sistema etikecije. Biti praktičan, u izvesnom smislu, znači biti istoričan, pratiti proticanje vremena i beležiti tragove što ih ono za sobom ostavlja. Kinezi mogu s pravom da se pohvale kako su veliki hroničari — prava suprotnost indijskom nedostatku osećanja za vreme.
Pošto ih nisu zadovoljavale knjige štampane mastilom na hartiji, Kinezi su svoja dostignuća urezivali duboko u kamen, pa su razvili posebno kamenorezačko umeće. Ova navika beleženja događaja doprinela je razvoju njihove književnosti; oni su veoma skloni književnosti, a nimalo vojevanju; vole miran život posvećen kulturi. Slabost im je što su spremni da zarad postizanja književnih efekata žrtvuju činjenice, jer nisu osobito tačni ni naučni. Ljubav prema izvrsnoj retorici i lepim izrazima često je prigušivala njihovu praktičnost, no to je i izvor njihove umetnosti. Čak i tu dobro obuzdana, njihova trezvenost nikad ne doseže onaj vid maštarija na koji nailazimo u većini mahajanskih tekstova.
Kinezi su po mnogo čemu veliki narod, njihova arhitektura je zbilja veličanstvena, njihova dostignuća u književnosti zaslužuju blagodarnost celog sveta, ali logika im nije najjača strana, ni filosofija, ni uobrazilja. Kad je budizam sa svom svojom karakteristično indijskom dijalektikom i slikovitošću bio prvi put uveden u Kini, mora da je porazio kineski um. Pogledajte te bogove sa silesijom glava i ruku — tako nešto Kinezima nikad ne bi palo na um, a, zapravo, ni ma kom drugom narodu osim Indijaca. Pomislite na bogatstvo simboličkih značenja kojim kao da je obdareno svako biće u budističkoj književnosti. Matematička koncepcija beskonačnosti, Bodisatvin plan za spas sveta, čudesni dekor uoči početka Budinih propovedi; ne samo u svojim opštim obrisima već i pojedinostima — smelim a ipak tačnim, uzvinutim u letu a ipak pouzdanog koraka — ova i mnoga druga svojstva svakako su čudila praktične, ovozemaljske Kineze.
Citat iz jedne mahajanske sutre ubediće čitaoce u razliku između moći uobrazilje indijskog i kineskog duha. U Saddharma-pundarika, Buda želi svojim učenicima da predoči koliko je vremena proteklo otkako je postigao Vrhunsko prosvetljenje; on ne kaže samo da je pogrešno ako se misli kako se njegovo prosvetljenje zbilo pod Bodhi-drvetom, u blizini grada Gaje (Gaya) pre nekog brojivog broja godina; niti veli uopšteno da se to dogodilo odavno, kako bi, po svoj prilici, učinili Kinezi, već na najanalitičniji način opisuje koliko je vremenski udaljeno doba njegovog prosvetljenja.
Mladići iz dobrih porodica, istina je da sam pre mnogo stotina hiljada mirijada kotija (koti) eona dospeo do Vrhovnog, Savršenog Prosvetljenja. Primera radi, mladići iz dobrih porodica, pretpostavimo da postoje atomi zemlje pedeset stotina mirijada kotija svatova; da postoji neki čovek koji uzme jedan od tih atoma prašine i krene pedeset stotina hiljada mirijada kotija svetova u pravcu istoka da onde ostavi taj atom prašine; pa nek taj čovek na taj način prenese sve svetove čitave mase zemlje i na isti način i pretpostavljenim postupkom ostavi sve te atome tamo na istoku. Mislite li, junoše iz dobrih porodica, da bi iko mogao izmeriti, zamisliti, prebrojati ili odrediti broj tih svetova? Pošto je Gospod ovo rekao, Bodisatva Mahasatva Majtreja (Bodhisattva Mahasattva Maiitreva) i čitavo mnoštvo bodisatvi odgovori: Bezbrojni su, o Gospode, ovi svetovi, nema im broja, premašuju domet misli. Čak ni sve Sravake (Sravaka) i Pratjekabude (Pratyekabuddha), o Gospode, sa svim svojim Aryaznanjem ne bi ih mogli zamisliti, prebrojati ili odrediti.
I za nas, o Gospode, koji smo bodisatve što stoje na mestu s kojeg povratka nema, to leži van sfere našeg poimanja; toliko su bezbrojni, o Gospode, ti svetovi. ‘Pošto je ovo rečeno, Buda ovako govoraše tim Bodisatvama Mahasatvama: Objavljujem vam, mladići iz dobrih porodica, kažem vam: koliko god bili brojni ti svetovi gde čovek ostavlja i gde ne ostavlja one atome prašine, u svim tim stotinama hiljada mirijada kotija svetova nema onoliko atoma prašine koliko je stotina hiljada mirijada kotija prošlo eona otkako sam (postigao Vrhovno, Savršeno Prosvetljenje.
Takva koncepcija broja i takav metod opisivanja Kinezima nikada ne bi pali na um. Oni su, naravno, kadri da zamisle dugo trajanje i velika dostignuća, po tome ne zaostaju za bilo kojom nacijom; ali prevazilazi njihove moći da svoj pojam ogromnosti izraze na način indijskih filosofa.
Kad izvesne stvari nisu u dometu pojmovnog opisivanja, a ipak se moraju saopštiti drugima, većini ljudi preostaje ili da ćuti ili da proglasi kako su te stvari prosto neizrecive, ili da pribegne negaciji, govoreći: »nije ovo«, »nije ono« ili da, ako su filosofi, napiše knjigu u kojoj će objasniti kako je logički nemoguće raspravljati o takvim temama. Međutim, Indijci su pronašli nov način ilustrovanja filosofskih istina, koji se ne može primeniti na analitičko umovanje. Da bi ih ilustrovali, oni su se poslužili čudima ili natprirodnim pojavama. Tako su Budu pretvorili u velikog čarobnjaka; ne samo Buda već skoro sve glavne ličnosti koje se pojavljuju u mahajanskim svetim spisima postaše čarobnjaci. Po mom mišljenju jedno od najprivlačnijih svojstava mahajanskih tekstova jeste to opisivanje natprirodnih pojava povezano sa izlaganjem duboke doktrine. Neki će pomisliti da je ovo sasvim detinjasto i da krnji dostojanstvo Bude kao propovednika ozbiljnih religioznih istina. Međutim, to je površno tumačenje.
Indijski idealisti su ovo mnogo bolje shvatali; oni su posedovali prodornu maštu, koju su uvek efikasno upotrebljavali čim bi se razum našao pred zadatkom koji premaša njegove snage.
Moramo shvatiti da je pobuna koja je mahajaniste navela da Budu prisile na izvođenje svih onih čarolijskih podviga bila želja da slikama ilustruju ono što se po samoj prirodi stvari, nije moglo ilustrovati nekim običnim metodom dostupnim ljudskom razumu.
Kad intelekt nije uspeo da pronikne u bit budinstva, pritekla im je u pomoć njihova bogata uobrazilja. Kad pokušamo logički da objasnimo prosvetljenje, uvek se zapletemo u protivrečnosti. Ali kad se obratimo svojoj simboličkoj uobrazilji — pogotovo ako je čovek štedro obdaren tom sposobnošću — stvar se lakše poima. Bar izgleda da su Indijci ovako shvatili značenje natprirodnosti.
Kad je Sariputra upitao Vimalakirtija (Vimalakirti) kako će se u malenoj sobi kao što je njegova, sa jednim jedinim sedištem samo za njega, smestiti mnoštva bodisatvi i arhata i deva (deva) koji pođoše sa Mandžusrijem da posete bolesnog filosofa, Vimalakirti odgovori: »Jesi li ti ovamo došao da tražiš stolice ili Darmu? Onaj koji traži Darmu nalazi je ne tražeći nigde.« Doznavši potom od Mandžusrija gde će nabaviti stolice, on zamoli jednog budu nazvanog Sumerudiparadža (Sumerudiparaja) da ga snabde sa 32.000 lavljih stolica, veličanstveno ukrašenih i visokih koliko 84.000 jodžana (vojana). Kad su ih uneli, njegova soba u koju je dotle mogla da stane samo jedna stolica, nekim čudom bi dovoljna za celu Mandžusrijevu svitu, svaki od njih ugodno je sedeo na nebeskoj stolici, a grad Vajsali (Vaisali) i ostatak sveta ipak nisu bili pretrpani. Sariputra je preko svake mere iznenadilo to što je video, ali Vimalakirti objasni da oni koji razumeju doktrinu spiritualne emancipacije mogu prihvatiti čak i to da planina Sumeru (Sumeru) bude zatvorena u semenku slačice a da se talasi četiri velika okeana uliju u jednu poru kože (romakupa), i da to ne naudi ribama, krokodilima, kornjačama i drugim stvorovima što u njima žive; spiritualno kraljevstvo nije prostorno i vremenski ograničeno.
Da navedemo drugi primer iz prvog poglavlja Lankavatarasutra, kojeg nema u najstarijem kineskom prevodu. Kad je kralj Ravana (Ravana) posredstvom bodisatve Mahamatija (Mahamati) zatražio od Bude da mu otkrije sadržinu svog unutarnjeg iskustva, on odjednom spazi kako se njegovo planinsko boravište pretvorilo u bezbrojne planine dragog kamenja najkićenije ukrašene nebeskom veličanstvenošću, a na svakoj planini vide kako se manifestuje Buda. Pred svakim Budom stajao je sam kralj Ravana sa svim svojim dvoranima, kao i sa svim zemljama deset četvrtina sveta, a u svakoj od tih zemalja pojavio se Tatagata, pred kojim su opet bili kralj Ravana, njegova porodica, njegove palate, njegovi vrtovi, ukrašeni baš kao i njegovi stvarni posedi.
U svakom od ovih nebrojenih skupova bio je i po jedan bodisatva Mahamati koji je od Bude tražio da mu otkrije sadržinu svog unutarnjeg iskustva, a kad je Buda, sa stotinama hiljada predivnih glasova okončao svoje izlaganje o tome, čitav prizor iznenada iščeze i više nije bilo Bude sa svim njegovim bodisatvama i sledbenicima; kralj Ravana se opet nađe sasvim sam u svojoj staroj palati. Tada on poče da razmišlja: »Ko bi onaj što postavi pitanje? A ko onaj što je slušao? Šta su one stvari koje su se preda mnom ukazale? Da li je to bio san? Ili čarolija?« Razmišljaše dalje: »Sve stvari su takve, sve su one tvorevina čovekovog sopstvenog uma. Kad um razlikuje, onda postoji mnoštvo stvari, kad to ne čini, sagledava istinsku prirodu stvari«. Pošto je ovako razmišljao, on ču u vazduhu glasove koji govorahu: »Dobro si mislio, o kralju, tako se i vladaj.«
Nastaviće se