Piše: Čarls Simić

Antikvarnice danas nestaju brže i od regularnih knjižara. Do pre deset godina, bio ih je priličan broj u svakom gradu, pa čak i u nekim manjim mestima, i usluživale su klijentelu ljubitelja knjiga koji su navraćali tragajući za nekom retkom starom knjigom, ili prosto da ubiju vreme. I dok su bile popularne, uvek sam se pitao kako njihovi vlasnici preživljavaju, jer njihove malobrojne mušterije obično nisu ništa kupovale, a i kada jesu to je bilo za jedva nekoliko dolara. Sećam se da sam pre dosta godina u jednoj njujorškoj antikvarnici specijalizovanoj za alhemiju, istočnjačke religije, teozofiju, misticizam, magiju i vračanje, pronašao knjigu pod nazivom Kako postati nevidljiv, i shvatio da je ona savršen rođendanski poklon za mog prijatelja koji je bežao od agencije za naplatu dugova koja je pokušavala da mu zapleni auto. Knjiga je koštala petnaest centi, što mi je delovalo prilično skupo imajući u vidu kvalitet njenog sadržaja.

Ove radnje, u kojima se drže neželjene biblioteke raznih pokojnika, privlače ljude kao što sam ja jer su manje probirljive i više haotične od biblioteka, pa je razgledanje veća avantura. Među pretrpanim policama, neka knjiga čoveku privuče pažnju svojim naslovom ili izgledom. Zatim sledi napetost otvaranja knjige, proveravanja sadržaja, prelistavanje, čituckanje i traženje podvučenih pasusa ili beleški na marginama. Kako je divno pronaći komentar nekog nepoznatog čitaoca, ispisan grafitnom olovkom pored viktorijanske ljubavne pesme „Govno“, ili naleteti na ovu posvetu na prelepom izdanju jednog francuskog klasika:

Mojoj ćerki,
neka lepota, humanost i mudrost budu tvoji životni ciljevi;
i u svakoj prilici ćeš znati kako da postupiš.
Sreća će biti nagrada za tvoj trud.

Čovek zatim ili vraća knjigu na policu ili nastavlja da se predomišlja i odlaže konačnu odluku. Naravno, tu i tamo pojavi se neka knjiga toliko besmislena da čovek ne može da odoli da je ne kupi, poput biografije Rudolfa Valentina, šarmera iz doba nemog filma, koju sam jesenas pazario i koja sebe reklamira kao senzacionalnu, nikad ranije objavljenu istinu o najvatrenijem seks-simbolu naših dana, i obećava detalje o tome zašto ga je prva žena napustila prve bračne noći pre svitanja.

Međutim, ponekad naiđe knjiga koju počnem da čitam i ne mogu da stanem. Evo, na primer, uvoda iz knjige pod naslovom Proklet bio biznis – koji ne obećava mnogo – od izvesnog Elije Džordana iz 1952, u izdanju Henrija Šumana iz Njujorka, koju je neznano kada prvobitni vlasnik, dr Džo Kolvel, poklonio biblioteci Univerziteta Sautvestern u Teksasu i koja je kasnije uklonjena iz njihove kolekcije:

„Na svetu je oduvek bilo preduzetnika i preduzeća. Ali nikada do danas preduzetništvo nije prihvatano kao moralno časna aktivnost; nikada preduzetniku nije bilo dozvoljeno da određuje ljudski život. Danas je vladavina preduzetnika – prihvaćena, opravdana i glorifikovana – postala nesporna i apsolutna.

Donedavno je, međutim, delatnost privrednika uvek bila preispitivana u smislu njene moralne ispravnosti. Formulisanje ove sumnje predstavljalo je negativnu ili kritičku pretpostavku na kojoj se temeljio svaki razvijeni moralni i kulturni verski sistem. Novinu, dakle, u ovome što nazivamo savremenom civilizacijom, predstavlja prihvatanje preduzetničke aktivnosti kao moralno časne, odobravanje svojstava i karakteristika preduzetnika i pretpostavka da su ta svojstva primerena vladavini i kontroli nad životima ljudi.“

Ovo je neverovatno, prokomentarisao sam za sebe. Džordan (1911-1955), koji je godinama predavao filozofiju na Univerzitetu Batler, video je šta nam se sprema i još tada ukazao da je biznis postao dominantna sila u našim životima, kojoj su svi drugi ljudski interesi u ovoj zemlji podređeni. Religija, politika, državna uprava, moral, umetnost, od sveta toga se traži da prizna apsolutno pravo i apsolutnu vlast vrhovnog arbitra.

Kada bi danas ustao iz groba, Džordan bi se zaprepastio što njegovi sugrađani Amerikanci još nisu ukapirali da su samo ovce za šišanje. Naprotiv, mnogi od njih sada smatraju da se rešenje za sve naše probleme, bilo da su to propale škole ili skupa zdravstvena zaštita, sastoji u predaji javnih institucija privatnim, profitno motivisanim kompanijama, koje će zahvaljujući svom umeću i magiji slobodnog tržišta poreskim obveznicima uštedeti brdo para. To se danas zove „privatizacija“, prevara pomoću koje se sve, od privatnih zatvora, preko naše rastuće špijunske države, do našeg globalnog vojnog prisustva, pretvara u strahovito unosan posao. Neizbežan je zaključak da birači, po svemu sudeći, više nemaju ništa protiv bogatstva stečenog na nepošten način i preko njihovih leđa, pa neki od njih čak ulaze u ogromne dugove da pošalju svoje sinove i kćeri u prestižne poslovne škole kako bi kasnije mogli da se zaposle kod ovih lopuža i ponove njihov uspeh.

Posle odumiranja antikvarnica i biblioteka, kakve su šanse da neko naleti na knjigu poput Džordanove? Da ima i drugih poput njega – nekoliko znanih i drugih potpuno neznanih – u to uopšte ne sumnjam. Nije da su on i drugi istinoljupci posebno uticali na svoje savremenike, ili na potonje generacije Amerikanaca, koji više vole da slušaju bajke o nama kao predmetu zavisti svakog živog stvora, neponovljivoj naciji, zemlji beskrajnog potencijala i šansi, najboljoj u svemu, nego da im neki bezveznjaković govori da nije tako. Nije ni čudo što su njihove knjige bile osuđene na propast. Sudbina ovih zaboravljenih pisaca je žalostan podsetnik da će se to isto dogoditi mnogim ozbiljnim radovima iz oblasti filozofije, istorije, beletristike, poezije i drugim knjigama koje skupljaju prašinu na policama. Dok je bilo ovakvih mesta, slučajni posetilac sa dovoljno slobodnog vremena mogao je da nađe rečenicu, opis ili neku priču koja će mu obogatiti život i razgaliti dušu.

 
NYRBlog, 13.08.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.08.2013.

http://pescanik.net/2013/08/zaboravljene-knjige/