Kupe prve klase.
Na divanu, presvučenom bordo somotom, opružila se, nalakćena, lepa dama. Skupa lepeza sa resama krcka u njenoj grčevito stisnutoj ruci, cviker joj svaki čas spada s lepog nosića, broš na grudima se čas diže, čas spušta, baš kao lađa na talasima. Uzbuđena je…
Na divanu prema njoj sedi gubernatorov činovnik za poverljive poslove, mlad čovek i početnik u književnosti, koji u provincijskim novinama objavljuje kraće priče ili, kako ih on sam naziva, novele — iz života viših krugova…
On je gleda u lice, gleda netremice, znalački. On posmatra, izučava, hvata tu ekscentričnu, zagonetnu prirodu, razumeva je, shvata… Njenu dušu i celu njenu psihologiju vidi kao na dlanu.
— O, ja vas odlično razumem! — kaže činovnik za poverljive poslove, ljubeći joj ruku oko grivne. — Vaša osetljiva i dobra duša traži izlaz iz lavirinta …Da. Borba je strašna, čudovišna, ali… ne klonite duhom! Vi ćete pobediti! Da!
— Opišite me, Valdemare! — govori damica i setno se smeši. — Život je moj tako pun, tako raznovrsan, tako šaren… A što je najglavnije… ja sam nesrećna! Ja sam patnica u stilu Dostojevskoga… Pokažite svetu moju dušu, Valdemare, pokažite tu jadnu dušu! Vi ste psiholog. Nije prošao, eto, ni sat kako sedimo u kupeu, a vi ste me već shvatili sasvim, do dna duše.
— Pričajte! Molim vas, pričajte!
— Slušajte! Rodila sam se u siromašnoj činovničkoj porodici. Otac mi je bio dobar čovek, pametan ali… duh vremena i sredina… vois comprenez, ja ne krivim svog jadnog oca. On je pio, kartao se … primao mito … A mati … Ali čemu govoriti! Oskudica, borba za parče hleba, osećanje ništavila… Ah, ne terajte me da se svega toga sećam! Ja sam morala sama sebi da krčim put… Nakazno institutsko vaspitanje, čitanje glupih romana, greške mladosti, prva bojažljiva ljubav … A borba sa sredinom? Strašno! A sumnje? A muke koje nastaju od neverice prema životu, prema samoj sebi? … Ah! Vi ste pisac i znate nas žene. Vi ćete razumeti… Ja sam, po nesreći, obdarena širokom prirodom. Čekala sam sreću. Žudela sam da budem čovek… u tome sam videla svoju sreću!
— Lepotice! — šaputao je pisac ljubeći ruku oko grivne. — Ja ne ljubim vas, lepojko, nego patnje čovečanske! Sećate se Raskoljnikova? On je tako ljubio.
— O, Valdemare! Meni su bili potrebni slava… glas, sjaj, kao i svakoj … zašto se praviti skroman? … neobičnoj prirodi. Ja sam žudela za nečim neobičnim …ne ženskim! I eto …I eto … na mome putu pojavio se bogat starac general… Razumete me, Valdemare! Pa to je bilo samopožrtvovanje, samoodricanje, razumete! Ja nisam mogla drukčije da postupim. Obogatila sam svoju porodicu, počela da putujem i činim dobro … Oh, kako sam patila, kako su mi bili nesnosni, banalni zagrljaji tog generala, iako mu treba odati priznanje, u svoje vreme se hrabro borio. Bivalo je trenutaka… strašnih trenutaka! Ali mene je hrabrila misao da će starac danas sutra umreti, da ću početi živeti kako sam ja želela da ću pripasti voljenom čoveku, da ću biti srećna… A ja imam takvog čoveka, Valdemare! Bog mi je svedok da ga imam!
Damica ubrzano maše lepezom. Lice joj dobija plačan izraz.
— I, eto, starac je umro… Meni je ostavio nešto, slobodna sam, kao ptica. I sad mi se mili živeti … Zar nije tako, Valdemare? Sreća mi kuca na prozor. Treba je samo pustiti unutra, ali… ne.
Valdemare, slušajte, preklinjem vas! Sad treba pripasti voljenom čoveku, postati mu drugarica, pomoćnica, nosilac njegovih ideala, biti srećna, odahnuti dušom… Ali kako je sve banalno, gadno i glupo na ovom svetu! Kako je sve podlo, Valdemare! Ja sam nesrećna, nesrećna, nesrećna! Na mom putu se opet pojavila prepreka! Opet osećam da je moja sreća daleko, daleko! Ah, koliko muka, kad biste vi znali! Koliko muka!
— A šta je sad? Kakva je to smetnja? Molim vas, recite mi! Šta je?
— Drugi bogat starac…
Izlomljena lepeza pokriva lepuškasto lice. Pisac podupire svoju mudru glavu pesnicom, uzdiše sa izrazom znalca psihologa i zamislio se. Lokomotiva zviždi i šišti, prozorske zavese se rumene od sunca na smiraju.
Anton Pavlovič Čehov