Što je delo tanje, to je objašnjenje naučnije: Beleška o knjizi “Kritika modernosti” Žan Klera
Malo je epoha kao što je naša koje će biti svedoci takvog nesklada između oskudice dela koje proizvodi i naduvavanja komentara koje i najmanje od njih izaziva – napisao je Žan Kler u knjizi “Kritika modernosti”
Reč je o nevelikoj, izuzetno inspirativnoj knjizi (108 strana, prevod Olgica Stefanović, “Gradac”) u kojoj autor pišući o likovnoj umetnosti, slikarstvu, muzeologiji, pa i stvaralaštvu/kulturi šire uzev, u novije doba zapravo govori o duhu vremena. Između ostalog, bavi se i odnosom trendova u umetnosti i društvenih, političkih (ne)prilika; od toga kada zbivanja u stvaralaštvu prve na svoj način predskazuju, pa nadalje. Duboko uvažavajući prirodnost i potrebu za novim, svežim, on modernist vivisekcira u onom smislu u kom se ona ispostavila u realitetu.
Izgnana stvarnost
Već na prvim stranicama ističe: ”Malo je epoha kao što je naša koje će biti svedoci takvog nesklada između oskudice dela koje proizvodi i naduvavanja komentara koje i najmanje od njih izaziva”.
Ko uzme u ruke ovo izdanje, sva je prilika, neće pogrešiti koliko god se (ne) slagao sa autorom, a u ovom kratkom osvrtu pomenimo nekoliko markantnih momenata.
Kler percipira da je u najvećem delu onoga što se zove moderna umetnost “izgnana stvarnost”, zatim “proterana ljudska drama i duša”, kao i “osnovni principi životvornosti”, prisutno “odsustvo egzistencijalne sadržine”…
Na delu je “volja za uništenjem veštine, razbijanje zanata”, “dominacija forme bez duha postupka, bez prožetosti osećanjem stvarnog”.
To, kako navodi, “zapenušano mlaćenje prazne slame” opasno “troši zalihe poverenja u umetnika” i postaje “pokrivač ispod koga se krije beda”.
Napominje i da “odbacivanje vizuelne radosti ostaje da se dopiše kao poglavlje o modernom senzibilitetu“.
I kroz niz primera govori o tome kako su “promene u umetnosti i degradacija u duhovnoj sferi ubrzanim korakom praćene zbivanjima u društvenoj realnosti” i, primerice, elaborira „štetu koja je naneta ekološkoj niši u sferi živog sveta”.
Jedan od ključnih uzroka takvog stanja stvari Kler vidi u odnosu modernosti prema, kroz vreme formiranim i dokazanim vrednostima.
Po njegovim rečima, “futurizam u Italiji, avenirizam u Rusiji otelotvorili su početkom veka na egzemplaran način utopiju koju će negovati sve avangarde: uzor nije u prošlosti, on je prebačen u budućnost. Budućnost je čuvar obećanja ostvarenja. Estetska paradigma nije više u oslanjanju na staru praksu već izvan svakog ustaljenog mišljenja. Ovaj umetnički mesinajizam doslovno je primenjen na politički. Bolje reći, on nastoji da ga najavi i da mu utre put.“
Navodi potom situacije, ljude, istorijske činjenice… („masovni teror i prinudni rad isto su što i akumulacija radi akumulacije – negiranje supstance života”).
Protok vremena je, piše, doneo isti odnos prema onome što se nekoć zvalo modernim, „raspadaju se različiti avangardni pokreti kao da ih nije ni bilo”, a pišući o “projektu da se tradicija prekine” navodi „kako ne misliti da je jedini neprijatelj moderne umetnosti ležao u njoj samoj, u uzastopnim izmima koji su je utemeljili kao modern”.
Dolazak
tame
Zanat i model su se, piše, izgubili „iz raskomadanog tela umetnosti, život je odavno iščezao, tako se od trgovaca do muzeja, od kritičara do kustosa stvorio zatvoreni krug u kome je kruženje umetničkih tvorevina, kakve god one bile, preuzelo mesto razmatranja njihovih vrednosti. Kruženje je postalo vrednost po sebi u odsustvu svake procene predmeta koji su se našli u tom kolu”. (…)
„Malo je razlike između gomile šuta koju je radnik ostavio na trotoaru muzeja i Armanove akumulacije nasred neke od sala, između pantomime lakrdijaša na trgu i ‘akcije’ bodi-artiste pred ustreptalim pogledom vernih pristalica, sem što su spretno razdvojeni ironičnim imperativom: ovo je umetnost.”
Sve skupa je otvorilo i put “tržištu u sferi duha i umetnosti” da “kao u bilo kojoj drugoj trgovinskoj grani uz minimum smetnji obezbede maksimum dobiti”. (…) „Marginalni status koji je naše vreme odredilo stvaralaštvu (kao neproduktivnom trošku)” rezultat je aktuelnog stava da “progres i moral nisu pomirljivi!”, a “progres je religija novog vremena”.
Na delu je i “vrtoglava uniformizacija”, a „od uniformizacije još je gora nivelacija”.
Ističe da “moderne tehnike reprodukovanja unose poremećaj u ideju stvaranja”, što je jednako “lažni identitet varljivog trajanja”.
Umetnošću se etiketira i predstavlja ono što se zapravo teško može tako nazvati, a “da bi se zabašurila krajnja oskudica senzibilnog i stvaralačkog (…), tumačenje narasta obrnuto srazmerno svome predmetu: što je delo tanje, to je objašnjenje naučnije”.
Danas se u svim sferama društva “bez stida blagosilja spoj nemoći i poruge”.
I “kao u fundamentalnoj fizici, grade se sve veće mašine da bi se posmatrale sve sićušnije pojave”.
Po njegovim rečima, „izuzetan razvoj tzv. muzeja moderne umetnosti ne bi, dakle, na kraju XX stoleća bio znak duhovnog preporoda, već naprotiv spektakularan znak da smo svedoci ne kraja umetnosti, pa čak ne ni kraja modernosti, već kraja same ideje moderne umetnosti“.
Na delu je, veli, duhovna mutacija koja pod plaštom širenja svetlosti potvrđuje nadolazak tame.
Praveći paralelu između postmoderne i postindustrijskog društva, napominje da “modernist (više) nije stanje duha nego stil”.
U devetom i desetom poglavlju pišući o “estetici obnove”, navodi: ”Estetika obnove će biti izvor sećanja, prizivanje kulturne prošlosti, istraživanje dimenzija prošlosti koja je predodređena da vrati izgubljeni unutrašnji sadržaj. Shvaćen ne kao naivno prizivanje formi, ideja (…) već kao živi, večito uzburkan odnos, večito neizvestan, sa delom onoga što je izvan nas, što smo prestali da budemo, ili što nikada nismo bili“
Tatjana Nježić
