Beše nekad vreme kad su svi beli zečevi imali plave oči i kratke uši. Kako to da danas imaju crvene oči i duge uši? Pa, evo vam priče o tome; možete i sami pročitati kako se to dogodilo.
Davno, davno živela je jedna stara majka zečica sa svojim sinčićem u jednoj jazbini na podnožju brežuljka. Kad je zeče odraslo — a bilo je sasvim belo — postade ti od njega zekonja daleko veći i jači no majka. Ali što je Zec veći postajao, sve je lenji bivao; a što je lenji bivao, sve je bezobrazniji i drskiji postajao. Čak i kad se propisno zamomčio, još uvek se ponašao kao da je materina maza, pa bi se samo valjuškao ne hoteći ni da se pokrene. Nije nikad hteo da se postara ni za svoj ručak, već bi uvek govorio:
— Znaš, mamice, još sam mlad.
Izbirao je samo najsočnije poslastice, ali se ubrzo nije zadovoljavao da zamoli, već bi prosto otimao komade iz majčine ruke, a najzad počne glasno i jasno da se žali kako ne žive u odgovarajućim stambenim prilikama, pa im valja tražiti bolji stan.
Jedne noći, ljut na majku bez ikakva povoda, jer je sirota žena ugađala koliko je mogla, on se izdra na nju:
— Moje krzno je belo, zar ne? Zašto me onda puštaš da spavam na ovom običnom, prljavom krevetu? — pa uopšte ne htede da legne dok mu mati nije nabavila novu, snežno-belu posteljinu.
Jednoga dana sirota Zečica ode da traži hranu, pa se pentrala po gorama i verala po gudurama, dok je njen lenji beli sinak kao obično ostao kod kuće da čmava. Bura izbi, te sirota Zečica pokisnu do gole kože. Uprkos tome, tražila je hranu čitav dan, ali nije uspela ništa da nađe. Već je noć pala kad je, praznih ruku, najzad napipala put kući.
Sinak je stajao na pragu i nestrpljivo je očekivao, jer su mu creva krčala. Kad ugleda da dolazi praznih ruku, razbesne se i prostački izdra na majku:
— Tako dakle! Najzad si stigla! Već sam pomislio da si usput krepala — reče. — Što si toliko zakasnila? Kako si smela da se vratiš bez ičeg za večeru?
Stara Zečica odvrati žalosnim glasom:
— Dete moje, — reče — sad si već stasao, pa možeš i sam da pođeš trbuhom za kruhom. Ne smeš se večito oslanjati na majku.
Prirodno da sinak, koji je uvek bio materina maza, nije mogao da podnese čak ni ovako blago izrečenu poduku.
— Dobro! — promrmlja poluglasno. — Od sada, kako mi se čini, važiće pravilo: U se i u svoje kljuse!
Stara Zečica je stvarno preterano volela svog sina. Nežno ga pomilova po glavi i reče:
— Ne ljuti se, dete moje. Danas je padala strahovita kiša. Stoga nisam mogla naći ništa od hrane. Ali preostalo je u ostavi još pola repe za tebe. Idi i pojedi — čitavo parče je tvoje.
I tako je za čitav dan sin pojeo samo pola repe. Kad je legao u postelju bio je toliko gladan da nije mogao oka da svede, već se čitavu noć prevrtao i gicao van sebe od besa.
— Kako se to moja mati usuđuje da pomisli da ja mogu da nađem hranu? — govorio je samom sebi. Kako ja mogu, kad ona ne može?
Sledećeg jutra reče majci:
— Danas ću se ja lično pobrinuti sebi za hranu — pa se s tim rečima stušti na vrata. Bilo je to prvi put da se ovo momče, prava materina maza, ikad uputi da traži hranu, a još manje da ide sam pa ga stoga mati žurno pozva rekavši mu da bi bilo bolje da zajedno idu.
Međutim, luckasti mladi Zec gordo i tvrdoglavo odbi rekavši:
— Od danas važi pravilo: U se i u svoje kljuse!
Kad je izašao, on poče da traži hranu trčeći nasumce od drveta do drveta, od rupe do rupe, od šumarka do šumarka. Tražio je i tražio, dok mu se najzad tabani ne podbiše a čitavo telo pokri blatom, ali nije uspeo ništa da nađe.
— Pa gde li se samo krije to sveže, slatko voće i povrće? — zapita se Zec. — Zašto ne mogu da ga nađem? Moja mati uvek uspe.
Bio je sve nestrpljiviji, pa je i dalje tražio gledajući levo-desno, čak sanjareći da će uspeti da nađe nešto bolje no što je obično voće i povrće. Uprkos takvim snovima, nije uspeo da nađe ni zalogajčić.
Baš grozno! Baš strašno! Toliko je ogladneo i umorio se da sede pod jedno veliko drvo da predahne. Onog časa kad je na četiri strane sveta ispružio svoje umorne krake po zemlji, ne samo što je zaspao, već je smesta i zahrkao.
Slatki san belog Zeca bio je naglo presečen dugačkim, otegnutim zavijanjem. Uspeo je da otvori sanjive oči, pa ugleda jednog džinovskog surovog vuka da k njemu juri. Zec uzdrhta, vrisnu, pa se nadade u beg da spase rusu glavu, a vučina se natisnu za njim. Srećom, mladi Zec je imao oštre oči i hitre noge. U podnožju brda pred sobom ugleda jednu omanju rupu, pa se stušti k njoj iz sve snage, leteći kao strela kad se otisne s luka. Vučina stiže do rupe, ali vide da je prevelik da bi se u nju mogao stisnuti. Zato otpoče da grebe na otvoru šapama i zubima, ama sve uzaman. Posle nekog vremena batali se ćorava posla i ode svojim putem.
Beli Zec je sačekao dok nije bio siguran da se vuk udaljio, pa se onda plašljivo izvuče i nastavi da traga za hranom. Ubrzo naiđe na jednu baru koju su bivoli upotrebljavali kao brlog. Sad je već umirao od gladi i žeđi, pa pojuri na vodu da utoli žeđ. U bari je bilo mnogo pijavica, ali Zec o njima pojma nije imao, pa nije ni pomislio da najpre pogleda kuda tura nos. Taman je počeo da pije, kad se jedna velika pijavica uvrte i čvrsto posadi Zecu na njušku. Zeka snažno kinu i preplašeno otskoči. Avaj, kako ga je vrh njuškice jako boleo! Preplašeno poče da se češe, pa tek uz velike muke uspe da se otrese pijavice. A tamo gde se pijavica bila pripila, otpoče da teče krv.
Dok je prolazio kroz šumarak, potpuno pregladneo, naiđe na jedno onisko drvce prekriveno gustim grozdovima niskih zrelih bobica. Nekoliko veverica i ptica već se bilo potuklo oko slatkih plodova. Zec je bio presrećan! Kao strela polete, rastera veverice i ptice, pa otpoče da se naslađuje bobicama. Bile su slatke i sočne, te je zobao grozd po grozd kao da nikad neće stati. Zaboravi i na umor, i na podbijene tabane, i na svoje strašno iskustvo sa velikim vukom,. i na pijavice, pa čak zaboravi i na majku.
— Oh, kakvo božanstveno mesto! — uzvikivao je. — Mesto kao poručeno za mene! Otsad će uvek biti ovako: U se i u svoje kljuse!
Pošto se sit najeo, Zec svede očne kapke i brzo zaspa.
Sunce zađe, noć pade. Vazduh postajaše sve prohladniji. Iznenadni nalet hladnoće probudi Zekana iz dremeža. Sav smrznut i vrlo, vrlo uplašen, skoči na noge, pa pođe kući, dok mu je svaki mišić na telu bio ukočen i bolan. Bila je mrkla noć kad je stigao kući, a tamo zateče majku gde ga puna strpljenja čeka pred ulazom u jazbinu. Kad ugleda svoje čedo gde se vraća kući, bila je presrećna, pa ga uhvati za ruku i nežno reče:
— Sine, moj sine, stigao si! Da li si uspeo danas ma što da nađeš za jelo?
— Naravno! — obrecnu se sin.
— Ništa ti se usput nije dogodilo? — nastavi mati brižno da se raspituje.
— A šta bi mi se moglo dogoditi? — slaga zec. Naravno da je mati i sama mogla videti da mu njuškica krvari, pa stoga reče:
— A što ti je onda njuška krvava?
Ovo pitanje toliko razljuti momka da dreknu:
— A šta se to tebe tiče? Od sada, kako sam rekao, biće: U se i u svoje kljuse!
Stara Zečica, znajući dobro kako joj je sin prgav, ne smede ništa da progovori, već mu samo reče da legne, pošto je već jako dockan.
Rano idućeg jutra ona po običaju izađe da traži hranu, dok se sin lenjo izležavao u krevetu. U podne i on ustade, pa pošto je bio jako gladan izađe da traži hranu. Idući jednom stazom, sećajući se slatkih bobica koje je juče u slast smazao, išao je u nadi da će danas naći nešto još bolje, pa tako iznenada ugleda jedno polje puno velikih, sočnih dinja. Povetarac dotera ljupki miris zrelih dinja njemu do njuške, tako da mu voda pljusnu na usta. Osvrte se, pa pošto nikog ne vide, uvuče se u polje i poče da satire jednu dinju za drugom. Pošto se dovoljno nabokao, on ponese nekoliko kući. Majci hvalisavo reče da su to divlje dinje koje je našao da rastu duboko u planini, među strašnim gudurama. Mati ga dalje nije zapitkivala.
Taj dan proveo je srećno kod kuće, kusajući slatke dinje. Kad ih je dokusurio, opet pomisli na ono divno mesto gde su rasle, tako velike i slatke. . . Pre no što je i znao šta čini, već je kaskao niz stazu koja vodi do polja. Tamo opet nikoga nije bilo, te on drsko uskoči i otpoče da krade. Ali ovog puta naiđe vlasnik njive i ugleda kako drski Zec krade dinje. Seljak se razbesne, na prstima se privuče, podiže obramicu i nanišani da Zeca tresne po glavi. Srećom udarac promaši, inače bi ga načisto usmrtio. Zec se stušti kući, dok je seljak psovao:
— Bitango! Razbojniče! Pokazaću ja tebi!
Zekan otrča kući, smrtno preplašen, pa se zavuče u ćošak. Nije ništa poverio majci šta se dogodilo, a ona, blaga duša, nije ni sanjala da joj se sin uputio stazom lopovluka.
I seljak ode kući, skuva veliki lonac gustog pirinča, pa ga je dotle kuvao i iskuvavao dok ne dobi meku, ali čvrsto lepljivu masu. Zatim od nje napravi strašilo, pa ga postavi na njivi.
Sledećeg dana Zekan se opet pojavi da krade dinje. Kad se približio, vide strašilo gde stoji, pa smesta poče da beži. Ali kad se posle nekoliko koračaji okrenuo i video da se strašilo ni maklo nije s mesta, Zekan ga dobro osmotri, pa se uveri da je strašilo sasvim nepokretno. Nato se Zekan okuraži, pa najzad pokupi nekoliko grumenčića zemlje i poče njima da se baca na strašilo. Ali ono ni abera ne daje od sebe. Ovo navede Zekana na pomisao da je ono, ma šta bilo, neko glupo stvorenje s kojim je lako izaći na kraj. Zato mu sasvim blizu priđe i podsmešljivo reče:
— Dobro jutro, ujače!
Nikakvog odgovora! Zec se još više oslobodi, priđe korak bliže pa se razdra:
— Hej, ujače! Dobro jutro!
Opet bez odgovora. Ovo ga razljuti, pa otpoče da se dere:
— Hej! Zar ne možeš da se odazoveš kad ti se lepo obraćam? Hajde, zucni nešto, inače ću te propisno izdevetati!
I pritom udari desnom šapom po strašilu. Naravno da je šapa utonula u meko testo.
— Kakav odličan udarac! — pomisli Zec pokušavajući da oslobodi šapu. Uzalud je vukao. Šapa se čvrsto bila zalepila.
— Tako, dakle, nećeš da me pustiš? — uzviknu Zec ljutito.
Luckasti Zekan mislio je da ga je strašilo namerno uhvatilo za ruku, pa ga stoga udari drugom šapom, koja se takođe zalepi, dok je strašilo ostajalo mrtvo-hladno i nemo.
— O ti, prokleto, mutavo čudovište, prebiću ti sve koščice u telu! — razvika se Zec besno pokušavajući da ga udari obema stražnjim nogama. Na nesreću, obe noge se čvrsto ulepiše u testo.
Izbezumljen od besa, Zec poče da ujeda strašilo, pa mu se tako i glava ulepi.
— Otkud ovaj glupak može da mi bude dostojan suparnik? — mislio je Zec, van sebe od ljutine. Drmusao je telo neprijatelja misleći da će ga oboriti, ali na svoj užas vide da mu se telo čitavo zalepilo. U borbi da se otrgne, oči mu pocrveneše i podliše krvlju.
Baš u tom času pojavi se seljak iz kuće. Vide mladog zekana čvrsto ulepljenog u testu, pa se glasno nasmeja:
— Ha, ha, ha! Lopužo nijedna! Ovog puta sam te živog ukebao! Nećeš mi više krasti dinje, jemčim ti!
Dotle se i mladi Zekan najzad dosetio da je „čovek” koji je stajao u polju stvarno načinjen od testa! Bio izbezumljen od straha, pa poče da preklinje:
— Mili, dragi čikice! Molim vas pustite me! Obećavam da nikad više neću krasti dinje. O, milostivi čikice! Molim vas, molim vas pustite me!
Luckasti mali Zekan izgledao je toliko žalostivno da se seljak najzad sažali i odluči da ga oslobodi. Ali kako, kad je sav bio ulepljen — sve četiri šape, glava, pa i čitavo telo, sve je bilo utonulo u testu. Samo su još uši virile. Nije bilo druge no prihvatiti za uši i potegliti.
I tako seljak ščepa Zekana za ušesa i poteže iz sve snage. Vukao je i teglio da Zekanu uši počeše da bivaju sve duže i duže. I tako i dan-danas zečevi imaju duge uši.
Ali zašto su belim zečevima oči crvene? Pa eto, seljak je skinuo zekanu sa tela čitavo testo i oslobodio ga. Samo nije uspeo da skine tanku navlaku krvi što se bila prevukla Zecu preko očiju. Stoga, eto, i dan-danas svi beli zečevi imaju crvene oči i duge uši.
Kineska bajka