Zen budizam i psihoanaliza – XVI dio
Piše: D.T. Suzuki
ŽIVOT I DUH BUDIZMA
Da bismo ovo razjasnili i opravdali tvrdnju da zen prenosi suštinu budizma a ne njegovo formulisano vjeruju zabeleženo u spisima, treba da duh budizma oslobodimo svih spoljašnjih oplata i dodataka, koji nas ometajući delovanje njegove prvobitne životvorne sile, mogu navesti da nebitno smatramo bitnim. Mi znamo da se žir razlikuje od hrasta, ali dok postoji kontinuitet rašćenja, njihova istovetnost nameće se kao logičan zaključak. Stvarno sagledati prirodu žira znači pratiti jedan neprekidan razvoj kroz njegove razne istorijske stupnjeve. Ako seme ostane seme i ne znači ništa više, u njemu nema života; to je završen posao i nema nikakve vrednosti u našem religioznom iskustvu, izuzev kao istorijski kuriozitet. Slično tome, da bismo odredili prirodu budizma, moramo preći celu njegovu razvojnu liniju i videti koje su najzdravije i najvitalnije klice u njemu koje su ga dovele do sadašnje zrelosti. Kad to obavimo, videćemo zašto zen treba shvatiti kao jednu od faza budizma, zapravo, kao najhitniji činilac u njemu.
Dakle, za potpuno shvatanje sklopa ma koje postojeće religije koja ima dugu istoriju, uputno je odvojiti njenog osnivača od njegovog učenja, kao najsnažniju odrednicu u razvoju potonjeg. Mislim najpre da takozvani osnivač u početku nije ni sanjao da je osnivač nekog religioznog sistema koji će se potom razvijati u njegovo ime; drugo, da njegova ličnost nije smatrana nezavisnom od njegovog učenja, bar koliko su njegovi sledbenici bili svesni te činjenice; treće, ono što je u njihovim umovima nesvesno uobličavano shvatanje o prirodi učiteljeve ličnosti, nakon njegove smrti izbija sa najvećom žestinom, koja je dotle latentno jačala; i konačno, da je ličnost osnivača u svesti njegovih učenika postala tako moćna da se pretvorila u samo jezgro njegovog učenja; to će reći, učenje je stavljeno u službu objašnjavanja smisla ličnosti.
Velika je greška ako se misli da je ma koji postojeći religiozni sistem njegov utemeljivač predao potomstvu kao potpuno dozreli proizvod svog uma i da je, stoga, sve što su sledbenici imali da učine u odnosu na osnivača svoje religije i njegovo učenje, bilo da private i utemeljivača i njegovo učenje kao sveto nasleđe — blago koje se ne sme skrnaviti sadržinom njihovog individualnog spiritualnog iskustva. Jer ovakvo shvatanje prenebregava suštinu našeg spiritualnog života i okoštava i samu srž religije. Ovom statičnom konzervatizmu se, međutim, uvek suprotstavlja neka progresivna stranka koja religiozni sistem posmatra dinamički. Te dve sile, čije sukobljavanje zapažamo na svakom području ljudske delatnosti, uobličavaju i istoriju religije.
U stvari, istorija je svedočanstvo o ovim okršajima. No sama činjenica da unutar religije dolazi do takvih okršaja pokazuje da je njihovo prisustvo svrsishodno i da je religija jedna živa snaga, jer oni postepeno obelodanjuju skrivene implikacije prvobitne vere i obogaćuju je na način o kome se u početku nije ni sanjalo. Ovo se ne događa samo sa ličnošću osnivača već i sa njegovim učenjem, a rezultat je uvek zapanjujuća složenost ili, tačnije rečeno, zbrka, koja nas, ponekad, sprečava da dobro proniknemo u sklop živog religioznog sistema.
Dok je osnivač još hodio među svojim sledbenicima i učenicima, oni nisu pravili razliku između ličnosti svog učitelja i njegovog učenja; jer učenje se ostvarivalo u ličnosti, a ličnost je učenjem dobijala živo tumačenje.
Usvojiti učenje, značilo je ići za učiteljem, to jest verovati u njega. Njegovo prisustvo bilo je dovoljno da ih nadahne i ubedi u istinitost učenja. Oni ovo možda nisu u potpunosti shvatali, ali njegov autoritativan način izlaganja nije u njihovim srcima ostavljao ni senku sumnje u pogledu istinitosti i večite vrednosti tog učenja. Dok je učitelj živeo među njima i govorio im, njegovo učenje i njegova ličnost privlačili su ih kao jedna individualna celina. Čak i kad su se povlačili u samoću i meditirali o istini njegovog učenja (što su upražnjavali kao vid spiritualne discipline), učiteljev lik uvek je bio pred njihovim duhovnim očima.
Ali stvari su se drukčije razvijale kad se njegova divotna i nadahnjujuća ličnost više nije mogla videti u životu. Njegovo učenje je i dalje bilo tu, njegovi sledbenici su mogli savršeno da ga recituju napamet, ali lična veza sa tvorcem bila je izgubljena, živi lanac što je čvrsto spajao u jedno njega i njegovo učenje zauvek je prekinut. Razmišljajući o istini doktrine nisu mogli a da o svom učitelju ne misle kao o ličnosti daleko dubljoj i plemenitijoj od njih samih. Sličnosti između učitelja i učenika (čije je postojanje u raznim oblicima, svesno ili nesvesno priznavano) postepeno iščezavaju, a s njihovim iščezavanjem, druga strana, — to jest ono što ga je činilo tako uočljivo različitim od sledbenika — sve se naglašenije i neodoljivije iskazivala.
Rezultat je bilo ubeđenje da je učitelj morao proisteći iz nekog jedinstvenog spiritualnog izvora. Tako se neprestano odvija proces deifikacije, dok nekoliko vekova nakon učiteljeve smrti, ovaj ne ostane neposredna manifestacija samog Vrhovnog bića — zapravo, on je otelotvorenje Najvišeg, kroz njega se savršeno ostvarila božanska ljudskost. On je sin božji, ili Buda, i Iskupitelj sveta. Posmatraće ga nezavisno od njegovog učenja; u očima svojih sledbenika on zauzima središno mesto. Naravno, učenje je važno, ali uglavnom po tome što je došlo iz usta takvog uzvišenog duha, a ne nužno zato što sadrži istinu ljubavi ili Prosvetljenja. Zapravo, učenje će biti tumačeno u svetlosti učiteljeve božanske ličnosti. Ona preovladava u čitavom sistemu; učitelj je središte odakle zrače zraci Prosvetljenja, spasenje je moguće jedino ako se veruje u njega kao u spasitelja.
Oko ove ličnosti ili ove božanske prirode sada nastaju različiti filosofski sistemi, suštinski zasnovani na njenom učenju, ali više ili manje izmenjeni u skladu sa spiritualnim iskustvima učenika. Ovo se možda ne bi nikad dogodilo da osnivačeva ličnost nije bila kadra da probudi duboka verska osećanja u srcima njegovih sledbenika; što će reći, njih nije najviše privuklo samo učenje, no onaj koji mu je davao život i bez koga ono ne bi bilo ono što jeste. Mi nismo uvek ubeđeni u istinitost neke tvrdnje zato što je logički obrazložena već uglavnom zato što kroz nju struji nadahnjujući životni impuls. Ona nas prvo osvoji, a potom pokušavamo da proverimo njenu istinitost. Razumevanje je potrebno, ali nas ono samo nikad ne bi navelo da stavimo na kocku sudbinu svoje duše. Jedan od najvećih vernika u Japanu priznao je: »Svejedno mi je da li ću otići u pakao ili negde drugde, ali pošto me je moj učitelj naučio da prizivam budino ime, ja primenjujem taj nauk.« Ovo nije slepo prihvatanje učitelja, u kome je bilo nečeg veoma privlačnog za dušu, te je učenik svim svojim bićem to usvojio. Gola logika nas ne dira; mora postojati nešto što prevazilazi intelekt. Tvrdeći uporno: »ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša: još ste u grijesima svojijem«,* Pavle se ne obraća našem logičkom poimanju stvari već našim spiritualnim žudnjama. Nije važno da li su te stvari postojale kao činjenice hronološke istorije ili nisu; za nas je od životnog značaja ispunjenje naših najdubljih nadahnuća; čak se i takozvane objektivne činjenice mogu uobličiti tako da najbolje odgovore potrebama našeg spiritualnog života. Ličnost osnivača ma kog religioznog sistema, koji se održao kroz vekove, morala je posedovati sva svojstva koja u potpunosti zadovoljavaju takve spiritualne potrebe. Ćim se ličnost osnivača i njegovo učenje razdvoje (pošto je ovaj prešao u religioznu svest svojih sledbenika), osnivač će, ako je bio dovoljno velik, smesta zauzeti središte njihovog spiritualnog interesovanja a vaskoliko njegovo učenje-poslužiće da tu činjenicu na razne načine objasni.
Da budemo konkretniji: koliko, na primer, hrišćanstvo kakvo je danas predstavlja učenje samog Hrista, a koliko je doprinos Pavla, Jovana, Petra, Avgustina, pa čak i Aristotela? Veličanstvena struktura hrišćanske dogmatike tvorevina je hrišćanslce vere kako su je sukcesivno doživljavali njeni vođi; to nije delo jedne osobe, čak ni Hrista. Jer dogmatika se uvek nužno ne bavi istorijskim činjenicama, koje su prilično sekundarne u poređenju sa religioznom istinom hrišćanstva; potonja je pre ono što je poželjno, no nešto što postoji ili je postojalo. Ona stremi uspostavljanju nečeg opšte važećeg, što se ne sme ugrožavati činjeničnošću ili nečinjeničnošću istorijskih elemenata, kao što tvrde pojedini moderni zastupnici hrišćanslce dogmatike.
Da li se Hristos odista izdavao za Mesiju ili nije, predmet je velike istorijske raspre koju hrišćanski teolozi još nisu rešili. Neki vele da, što se hrišćanske vere tiče, nije važno da li je Hristos tvrdio da je Mesija.
Uprkos svih takvih teoloških teškoća Hristos je jezgro hrišćanstva. Zdanje hrišćanstva temelji se na Isusovoj ličnosti. Budisti mogu prihvatiti deo njegovog učenja i s naklonošću se odnositi prema sadržini njegovog religioznog iskustva, ali pošto ne veruju u Isusa kao »Hrista« ili Gospoda, oni nisu hrišćani. Hrišćanstvo se, dakle, ne sastoji jedino od učenja samog Hrista već i od svih dogmatskih i spekulativnih tumačenja Isusove ličnosti i doktrine koja su se nakupila od smrti utemeljivača. Drugim recima, Hristos nije zasnovao religiozni sistem koji nosi njegovo ime, ali su ga njegovi sledbenici proglasili za osnivača.
Da je on još među njima, teško da bi odobrio sve teorije, verovanja i postupke koje sada proturaju samozvani hrišćani. Kad bi ga upitali da li je njihova učena dogmatika — njegova religija, on možda ne bi znao šta da odgovori. Po svoj prilici bi bez okolišenja priznao da nema pojma o filosofskim tananostima savremene hrišćanske teologije. Ali moderni hrišćani će nas, sa svog stanovišta, najodlučnije uveravati da se njihova religija mora vezivati za »jedinstvenu polaznu tačku i prvobitni osnovni karakter« koje oličava Isus kao Hristos, a da sve one mnogostruke nadogradnje i preobražaji koje je pretrpelo telo njihove religije ne zadiru u njihovu specifičnu veru u Hrista. Oni su hrišćani isto onoliko koliko su to bila braća iz primitivnih zajednica, jer jedna ista vera istorijski traje uporedo sa rastom i razvijanjem koji su njena unutarnja nužnost. Smatrati oblik kulture izvesnog vremena svetinjom koja se kao takva mora navek prenositi, znači gušiti naše spiritualno stremljenje večno važećem. Verujem da je ovo stav koji usvajaju napredni moderni hrišćani.
A kakav je onda stav naprednih savremenih budista prema budističkoj veri koja sačinjava suštinu budizma?
Kako Budu shvataju njegovi učenici? Kakva je priroda i vrednost budinstva? Ako se budizam definiše samo kao Budino učenje, može li to objasniti život budizma tokom njegovog razvoja kroz istoriju? Zar život budizma ne predstavlja razvijanje unutarnjeg spiritualnog života samog Bude, a ne njegovog izlaganja, u vidu Darme zabeleženog u budističkoj literaturi? Zar ne postoji u Budinom verbalnom učenju nešto što mu daje život i počiva ispod svih prepirki i sporova koji karakterišu istoriju budizma u čitavoj Aziji? Napredni budisti pokušavaju da se domognu tog života. Zato nije sasvim saglasno Budinom životu i učenju posmatrati budizam isključivo kao sistem religioznih doktrina i prakse koji je uspostavio sam Buda, jer budizam je više od toga i kao svoje najhitnije sačinioce sadrži sva iskustva i spekulacije Budinih sledbenika, a naročito one koje se odnose na ličnost njihovog učitelja i njegov stav prema sopstvenoj doktrini.
Nastaviće se