BELEŠKE I EPIGRAMI
Pesoa je voleo efektne iskaze, kratke, ali kompletne komentare. To je vidljivo u radovima heteronima Bernarda Suareša, Barona od Teive i Alvara de Kampuša, kao i u zapisima Pesoe kao ortonima. Epigrame jepisao podjednako na engleskom i portugalskom jeziku.
1
Kad razmišljam o tome kako su ludaku stvarne i istinite stvari unutar njegovog ludila, ne mogu a da se ne saglasim sa suštinom Protagorine izreke da je “čovek mera svih stvari”.
2
Čovek je životinja koja gotovo egzistira.
3
Norme ne postoje. Svi ljudi su izuzeci od pravila koje ne postoji.
Razlika između Boga i nas mora da se nalazi, ne u osobinama nego u samoj prirodi našeg postojanja. Budući da je svaka stvar ono što jeste, Bog mora da je ne samo ono što jeste nego i ono što nije. To nas zbunjuje u pogledu toga ko je On.
Aristokrata je čovek koji se ne pokorava, i budući da mu je priroda nepokorna, on postaje izrod i u pokoravanju sopstvenim uverenjima, sopstvenom Ja. To je razlog zbog čega aristokrata nastoji, potpuno svesno i iskreno, da bude krajnje moralan u teoriji i krajnje pokvaren u praksi.
…
Totalna aristokratizacija = anarhija. Individualizam ima svoje granice. Neki ljudi ne mogu da se individualizuju.
4
Život je tako svečana stvar, a životni problemi tako ozbiljni da niko od nas nema pravo da se smeje. Svako ko se smeje glup je – makar privremeno. Sreća je pravi oblik gluposti.
5
Zlo je rašireno svuda po Zemlji, a jedan od njegovih oblika jeste sreća.
Kažem vam: Činite dobro. Zbog čega? Šta time dobijate? Ništa, ne dobijate ništa. Ni novac, ni ljubav, ni poštovanje, a verovatno ni duhovni mir. Verovatno ništa od toga niste ni dobili. Zbog čega onda kažem: Činite dobro. Zbog toga što time ne dobijate ništa. Zato ga vredi činiti.
6
Bog je najbolji Božiji vic.
7
Bog je ekonomski koncept. U njegovoj senci sveštenici svih religija uspostavljaju svoje metafizičke birokratije.
(Alvaru de Kampuš)
8
Bez obzira na to da li bogovi postoje ili ne postoje, mi smo robovi bogova.
(Bernardo Suareš)
9
Čist agnosticizam je nemoguć. Jedini pravi agnosticizam je neznanje.
Biti agnostik znači da vas razum progoni u vezi s tim da nema granica našem razumevanju. Ali, kao što posmatrač može da prestane da posmatra, tako i nečiji razum može da se zaustavi. Stoga, kad razumski dokažemo ograničenost ili neograničenost ove ili one mogućnosti, nismo u stanju da kažemo: “Hajde da se ovde zaustavimo”, nego moramo da nastavimo da rasuđujemo kako bismo dokučili posledice takve ograničenosti ili neograničenost. To je ono što svi “agnostici” čine, svesno ili nesvesno.
10
Sumnjam, dakle mislim.
11
Ne grize me savest nego me grize svest.
12
Svi mi imamo futurističke trenutke, kao kad se, na primer, sapletemo o kamen.
13
Na pozornici života, oni koji igraju ulogu iskrenosti, u celini, najuverljivije igraju svoje uloge.
14
Koliko je inteligentnoj osobi teško da bude iskrena! Kao kad bi slavoljubiva osoba bila čestita.
Umnožavanje sopstvenog Ja česta je pojava u slučaju masturbacije.
15
Budite mnogostruki kao univerzum!
16
Umetnost je najuzvišeniji i najfiniji oblik senzualnosti. Odnos između umetnika i njegove publike sličan je odnosu između muškarca i žene u seksualnom činu. Umetnička tvorevina je dokaz moći, dominacije; umetnička zamisao je pasivno uživanje.
Upravo zbog toga su najrevnosnije estete obično seksualno izopačene. To naročito važi za estete koje stvaraju, budući da stvaranje podrazumeva pogoršavanje sopstvenog estetskog osećaja do tačke u kojoj to prelazi u ljubav.
17
Umetnost radi umetnosti u stvari je kao umetnost radi umetnika.
18
Moćan umetnik u sebi ubija ne samo ljubav i saosećanja nego i samo seme ljubavi i saosećanja. On postaje nečovečan iz svoje velike ljubavi prema čovečanstvu – te ljubavi koja ga podstiče da stvara umetnost za čoveka.
Genije je najveća kletva koju Bog može da dosudi čoveku. A ona mora da se podnosi sa što je moguće manje gunđanja i cviljenja, sa što je više moguće svesti o sopstvenom božanstvenom jadu.
Nijedan čovek nije normalan, savršen – to je tačno. Normalan u smislu da ne može da se razboli. Jer, za svaku bolest (po mom mišljenju) neophodna je sklonost, sklonost organizma prema bolesti. Stepen sklonosti upravo je stepen nenormalnosti. Za svaku bolest neophodna je sklonost ka njoj, kao što svaka postojeća stvar poseduje sopstveni karakter, budući da postoji.
Ljudi su skloni tome da snove smatraju stvarima, lažne stvari istinitim, a stvarnost ništinom.
Život nije od prirode svetlosti, nego od prirode ognja.
Život, večna agonija neizvesnosti, užasavajuće ništa. Osećanje da predstavlja misaono ludilo.
Neophodno je da ovog časa izjavim kakva sam ja vrsta čoveka. Moje ime, ono nije važno, kao ni bilo koja spoljašnja pojedinost o meni. Moj karakter je ono o čemu treba progovoriti.
Čitav sklop mog duha je oklevanje i sumnja. Za mene nema ničeg i ne može biti ničeg pozitivnog; sve stvari osciluju oko mene, i ja s njima, nepouzdan u sebe. Za mene je sve nedoslednost i promena. Sve je misterija i sve je značenje. Sve stvari su “nepoznata” simbolika Nepoznatog. Odatle užas, misterija, strah od previše inteligencije.
Po svojim prirodnim sklonostima, po okruženjima iz mog najranijeg života, po uticaju proučavanja preduzetih pod njihovom pobudom (samih ovih sklonosti), po svemu tome ja sam od vrste unutrašnjeg karaktera, okrenut samom sebi, nem, ne samodovoljan nego izgubljen u sebi. Ceo moj život bio je pasivan i snen. Sav moj karakter sastoji se od mržnje, od straha, od nemoći koja prožima sve što ja, telesno i duhovno, predstavljam u smislu odlučnih poteza, izričitih misli. Nikad se nisam odlikovao urođenom odlučnošću samozapovedanja, nikad spolja nisam pokazivao svesnu volju. Moji tekstovi su nedovršeni; nameću mi se nove misli, izvanredne; neodstranjive asocijacije na ideje koje pojmovima donose beskonačnost. Nisam u stanju da predupredim ili okončam mržnju sopstvenih misli; o jednoj jedinoj stvari deset je hiljada zamisli, i nastaje deset hiljada međuasocijacija ovih deset hiljada zamisli, i nemam nikakvu volju da ih odstranim ili zaustavim, ali ni da ih okupim u jednu središnju misao, gde će njihove nevažne ali pridružene pojedinosti moći da se izgube. One prelaze u mene; one nisu moje misli, nego misli koje prolaze kroz mene. Ja ne razmišljam, ja sanjam; nisam nadahnut, ja klikćem. Mogu da slikam, ali nikad nisam slikao; mogu da komponujem muziku, ali nikad nisam komponovao. Neobični pojmovi u tri umetnosti, prijatni uplivi imaginacije miluju mi glavu; ali, ja ih puštam da tamo snevaju dok ne svisnu, jer nemam snage da im podarim sopstveno telo, da od njih načinim stvari spoljašnjeg sveta.
Karakter mog duha takav je da mrzim početke i krajeve stvari, jer to su krajnje tačke. Muči me ideja o pronalasku rešenja za najveće, najtananije probleme nauke, filosofije; užasava me ono što može da se odredi kao Bog ili kao svet. Izluđuju me, čak i u povoju, one stvari koje treba na kraju izvesti, da će jednog dana svi biti srećni, da će moći da se pronađe rešenje za bolesti društva. Pa ipak, nisam ni zao ni okrutan; ja sam lud i to na taj način da je to teško shvatiti.
Premda sam bio halapljiv i revnostan čitalac, ipak se ne sećam nijedne knjige koju sam pročitao, takvo je bilo čitalačko stanje mog duha, mojih snova, ne, onog što je pobuđivalo snove. Samo moje sećanje na događaje, na spoljašnje stvari, više je nejasno nego što je nedosledno. Ježim se na pomisao koliko malo toga imam u glavi od onog što je činilo moj prošli život. Ja, čovek koji smatra da je današnjica san, manji sam od bilo koje stvari iz današnjice.
Fernando Pesoa