Three Points
Belingovo delo Trozvučje nastalo je u drugoj deceniji ovoga veka, u doba ekspresionizma, ali čistota njegovih linija zapravo pripada pedesetim godinama. Bilo je to prvo vajarsko delo posle kojega su mogli slediti Trostruko raščlanjivanje jedinstva (Dreigeteilte Einheit) Maksa Bila i Three Points (Tri tačke) Henrija Mura. Predmet forme sva tri vajarska dela nalazi se na graničnom području plastike, geometrije i matezisa, i predstavljaju neposrednu posledicu vraćanja u jedinstvo brojke tri.
Dvojka je narušena jedinica. Trojka je posle narušavanja novo jedinstvo nastalo na novim osnovama, jedinstvo koje je, izgleda, definitivnije od svoje prvobitnosti. Razlika između jedinice i trojke je što u jedinici izvan jedinice nema ništa; trojka je takvo jedinstvo koje pokazuje i sklop jedinice. U jedinici jedinica je ukupno jedna; u trojci je sistem. Najjednostavniji sistem u smislu što je stvarno najviše jednostavan.
Belingovo delo je toliko muzičko da i onaj koji ne zna naslov ne može ni za trenutak misliti ni na šta drugo do na otvaranje zvukova posle trozvučnog akorda i novog susreta glasova u takvoj ravnoteži da je od tog trenutka ona nenarušiva.
Koncepcija Maksa Bila je više psihološka. Trostruko raščlanjivanje jedinstva prikazuje jednu vrstu centroverzije; prema spolja i prema unutra okretnut stav (ekstraverzija i introverzija) u znaku je razilaženja dvojstva; centroverzija (okretanje prema centru) poremećenost trojstvom obuhvata u novo jedinstvo.
Delo Henrija Mura Tri tačke je geometrijski oblik koji se završava u tri vrha igle. One se sastaju u jednoj jedinoj tački. Tačka spajanja se ne vidi. Ona je između tri vrha igle u praznom prostoru tako što sva tri vrha iz sva tri smera pokazuju ovu tačku. To je ona. To je tačka. Čak bi naziv skulpture umesto
Tri tačke mogao biti i Jedna tačka. Ta jedna u kojoj se tri sastaju i pretvaraju se u jednu. To je neopisivo. Tri tačke su zapravo najbliže slici Stvaranje iz Sikstinske kapele. Adamovo telo leži dovršeno, ali još beživotno; Gospod pruža ruku i kažiprstom gotovo dodiruje Adamov prst. Životna iskra iz bića Boga Stvoritelja preskače u ljudsko telo. Kao što Platon shvata duh kao iskru koja iskače iz nepojmljivog i beskrajnog bivstva i koja preskače u razum ljudskog bića i pali svetlost. Duh o kojem Plotin piše: „Obuhvata sobom sve što je besmrtno, celo božanstvo, celinu duše; obuhvata pak kao večni mir, jer zašto da traži promenu kada je u njemu sve na svom mestu, i šta da traži kada svimim raspolaže? Ni razvoj ne želi, jer je savršenstvo…i budući da u njemu nema ništa što ne misli, njegovo razmišljanje nije traganje, nego posedovanje. Blaženstvo duha nije izboren rezultat, jer je od večnosti sve i celina, istinska vekovečnost… Duh je ono što jeste i uvek je to što jeste, nikada nije ono što će biti, jer jeste i u budućnosti, i ne prolazi jer je u njemu sve neprolazno.“
Mikelanđelo je u Stvaranju prikazao iskakanje iskre duha iz kažiprsta Gospoda. Gospodov prst ne dodiruje Adamovu ruku. To je napetost. Nevidljivo je ono što iz Stvoritelja preskače u čoveka. Ni bljesak duha na susretu tri vrha igle u Murovom delu Tri tačke nije primetan, ali svi znaju šta se zbiva. To je ono što kaže Platon, svetlost se pali u ljudskom razumu. U svakom slučaju mesto za Tri tačke trebalo bi da bude u kružnoj mermernoj prostoriji s kupolom, posebno izgrađenoj za ovo delo, gde bi skulpturu trebalo postaviti u sredinu, i kad bi neko bio pred sudbonosnom odlukom svoga života, mogao bi sesti ispred skulpture, pogledom se udubiti, i učestvovati u nečemu što je besmrtno, što nema nužnosti ni promene, niti razvoja, što je uvek ono što jeste, i u čemu je sve neprolazno.
Bela Hamvaš