Kod Hiperborejaca
Špitsbergen i Levanjevski (1)
Veseli moji dani u Rimu, nisu trajali dugo.
Sedim, prekodan, kod svog stola, u svojoj kancelariji, u palati Borghese, telefon zvrji, a kad iziđem, trčkaram, poslom, po Rimu, kao što mravi, i buve, trčkaraju. Rat je na pragu.
Samo kad imam posla u Neapolju, svane mi, jer mogu da odem, na dan, dva, u planine, u sneg, u smuku. odlazim u jedan mali hotel u mesto Roccaraso (koje je, docnije, u ratu, pretvoreno u ruševinu). To malo mesto, u Abruzzima, vrlo je siromašno, ali meni drago.
Tamo, u snegu, iznad Sulmone, smuka je lepa, do maja meseca.
Idem tamo često, da zaboravim, šta me čeka. Voleo bih da poginem u ratu, a ne da umrem, na postelji, od bolesti i starosti. Ono, što mi je onaj Papin lekar, u Rimu, rekao, prati me, kao senka.
To malo mesto u Abruzzima, kao krpe na odelu, otkriva svu zaostalost Italije, i sirotinju, u tom kraju. Šta znači toj sirotinji, rat, patriotska deklamacija, koja se čuje u Rimu, kao u teatru? Ko će u tom kraju da zbrine porodice onih, koji ostanu, mrtvi, u Africi, ili u Alpima, a koji se vraćaju, bez ruku i nogu? Prvi put, ii Abruzzima, uviđam, da je rat, retko, pijanstvo, koje obuzima ceo jedan narod. Italija je vodila ratove, između pojedinih krajeva, pojedinih sitnih država, pojedinih varoši. To mi se činilo, ne samo ludo, ružno, nego i neshvatljivo. Sad mi se, u Abruzzima, čini, razumljivo. Sad se pitam, šta se tiče sveta u Roccaraso, ono, što se sprema u Rimu, u amfiteatru?
Pri ulasku u Roccaraso, stoji veliki, kameniti, krst, u snegu.
Kad je sunčan dan, ljudi se tu skupljaju, da posede i porazgovaraju. Zima je i oni često poigravaju. Odeveni su u neke crne ogrtače, pocepane, a ne liče, nimalo, iz daleka, na sirotinju. Liče, sasvim, na studente u Salamanki, i Coimbri, koji nose crne, ofucane, ogrtače, i mandolinu.
Na prvi pogled, sirotinja, i beda, u Italiji, liče uvek na teatar.
Iako je hotel, u kom moje društvo odseda, mali, unutra, taj hotel vodi u prostorije, gde se jede i igra, onako kao i u Rimu. Hotel pripada jednom, osiromašenom, princu, iz Neapolja, koji je u mestu Roccaraso pronašao lekovitu vodu. Varošica je postala banja, za leto, a mesto skijaša, zimi. Bogat svet, smestio je u taj hotel, žene i decu, iz Neapolja, da bi ih sklonio od bombi, koje se, i u Neapolju, očekuju. Taj svet, tu, gore, u snegu, živi, kao što je i u Neapolju živeo. Veselo. Za njega je rat daleko.
Ja sam omiljen u tom društvu. Prvo, zato, što je stranac u Neapolju omiljen, u prolazu, a drugo i zato, što imam nekoliko hiljada amerikanskih cigareta, kojih više nema u Neapolju. Osim toga, taj svet oseća, da ga ja volim, da Neapolj volim, iskreno, zbog velike inteligencije, koju Neapolitanci imaju, kao i lepotu. A još više ih volim zbog njihove melanholije, koja je na dnu svakog Neapolitanca, i Neapolitanke. Kažu: Ako ima leka, zašto brineš ? Ako nema, zašto brineš ? (Se c’e rimedio, perche t’affani? E se non c’e, perche t’affani?)
Sav taj imućni svet, i sve te osiromašene aristokrate, uostalom, ili su monarhiste, ili su anglofili i frankofili. U trpezariji, pored mog stola sedi jedna dama, koja ima malog sina i guvernantu. Govore engleski pri stolu, iako je rat sa Engleskom na pragu. To je bila kći vrhovnog komandanta talijanskih armija, u prvom svetskom ratu. Kći maršala Diaza. Ducca dela Vittoria. Kraj mog stola, levo, sedi jedna lepa Neapolitanka, koja ima malog sina, a opet je u blagoslovenom stanju. Domaćin, princ, joj se udvara. Gleda u budućnost, kažu Neapolitanci. Kad je smešta, da sedne, ona se čini, kao neki crni labud, sa nekog drugog sveta.
Ja se divim toj ženi, i njenoj lepoti, i u tom stanju, a naročito me privlače njene krupne, melanholične, crne, oči. Obično progovorim sa njom, učtivo, dve-tri reči, pa joj se klanjam, kod stepeništa, kad odlazi da spava. Lifta u hotelu nema. Katkad uzimam njenog malog sina, pa ga nosim, na rukama, do njenih vrata. Moji poznanici mi se smeju, i kažu, da će to pričati mojoj ženi, kad se vrati.
Zatim igraju, do ponoći.
Svi mi izlazimo, sutradan, ujutru, sa smučkama na leđima, do brda, u čijem podnožju ima lift, žičanik, kao neke saone, što voze u visinu. Motor nas izvlači na brdo, gde je neka vojna stanica, signalista, talijanske vojske — koji javljaju dolazak aeroplana.
Dalje, u planinu, odlazimo, peške. Moji poznanici upotrebljavaju krzna, na skijama, da ne klize, a ja, čelične zupce talijanske vojske, sa kojima se i prosečan skijaš može peti u planine. Abruzzi su divlji, zapušteni, siromašni, a sećaju na španske sierre, a katkad i na Spitsbergen. Skijaš u tim planinama nailazi samo na zavejane kozolce i napuštene pastirske kolibe. Pred veče, kažu, mogao bi da sretne i kurjaka — ali je to bila, svakako, šala.
Sa spustova u Roccaraso, pred nama se stalno vidi, La Maiella!
Ta planina je, u mom sećanju, jedna od najlepših, u Italiji, kad je u snegu. Uveče se rumeni kao rubini, kad Sunce zalazi. Pod nebom, koje je tada plavo, kao što su ametisti.
U tu planinu se, međutim, zimi, ne odlazi.
Niti na smučkama, niti na konju. Dešava se da, tamo, u proleće, nađu oglodane kosti seljaka, koga su kurjaci pojeli.
La Maiella ostaje nedostignuta, u daljini, pa se, u snegu, beli.
Posle trčkaranja po planini iznad Roccarasa svi se vraćamo, pred veče, umorni, pevajući. Ja posmatram sebe u ogledalu, kao iz nekog sna, koji neće dugo trajati. Ko zna gde ću uskoro biti? Ko zna, kad će rat, opet, i za moju zemlju, otpočeti.
Zašto sam došao u Abruzze? — pita me ona lepa žena, koja je u drugom stanju. Ja joj onda kažem, da sam bio u Neapolju, pa sam došao u planinu, na povratku u Rim, da se nadišem vazduha. Sastavljam jednu knjigu, prepisujem rukopise, koje sam pre tri godine pisao.
Čula je o tome, kaže. Pričam o polarnim krajevima.
Hteo bih, kažem, pošto sam novinar, da svojim sunarodnicima opišem, koliko su ti, polarni, predeli, lepi. Najlepši na svetu!
Ona onda seda pored mene, sisa limun, pa kaže, da je polarni predeli ne zanimaju, ali da bi rado čula: kako je propala talijanska ekspedicija na Severni pol, koju je, u vazdušnom brodu, vodio, general Nobile? Ako o tom nešto znam, da joj pričam. Zašto je ta ekspedicija završila tako bedno? Naročito je zanima ona tragedija, dvojice talijanskih oficira, i švedskog naučnika.
Je li moguće, da su tog Šveđanina, Talijani, pojeli?
Da li nešto znam o tome?
Ja se onda penjem na sprat, u svoju sobu, pa joj donosim svoje isečke iz novina, u kojima sam pisao, o svom izletu na Spitsbergen, a donosim i filmove, i slike, koje sam tamo snimao. Među njima i snimak hangara generala Nobilea, otkuda je poleteo na Pol.
Ona se na to sva menja i seda na moju fotelju, kraj mene.
Uzima me oko ramena, rukom, kao neka sestra, a njene me kose miluju po slepoočnicama. Naše se ruke dodiruju.
Bože moj — Dio mio — kaže, kako su ti polarni predeli lepi.
Šetamo zatim, prstima, po geografskoj karti.
Ovo su, kažem, Spitsbergi!
Ta ostrva, od 14. avgusta 1925, pripadaju Norveškoj.
Dotle su ta ostrva bila ničija zemlja.
Zvanično se zovu — Hladna obala: Svaalbard.
U jednoj hronici, koja je pisana na Islandu, zapisano je da su Norvežani, daleko na severu, našli neku zemlju, koja je bila vrlo hladna, pa su je tako nazvali. Nije sigurno da su to baš bili Spitsbergi, kako su ova ostrva nazvali, zbog oštrih vrhova planinskih, Holanđani, lovci kitova. Norveška je, međutim, nazvala Spitsbergen, Svaalbard, jer veruje da su ta ostrva, bila, ta hladna obala.
To je pravi, polarni, kraj.
Sastoji se iz jednog velikog, zapadnog, ostrva, i jednog manjeg, severnog, i istočnog, a ima i nekoliko manjih. Severni deo, i sad je skoro nepoznata zemlja. Carstvo večnog leda. Zapadni deo, međutim, zapljuskuje Golfska struja, koja Spitsbergen, za vreme kratkog leta, oslobađa ledene kore zime, tako, da brodovi stižu do Spitsbergena bez muke. To čudo prirode, veličanstvene prirode — Golfska struja — kao neki krvotok globa, dovoljno je topla, i tako daleko na severu, da tamo omogući, ne samo posetu ljudi, nego i život faune i flore. Do tog, zapadnog dela, dolaze, sad već, i izletnički brodovi, ali je unutrašnjost Spitsberga, i sad još, pustoš i led. To zapadno ostrvo prešao je čovek, do sada, svega jedanput. To su bili: Trigve Gran — član ekspedicije kapetana Skota, koji je ostavio svoje kosti na Južnom polu — i dva skijaša, svetska šampiona, Tulim Thams i Thorleif Haug.
Bože moj — Dio mio — kaže trudna dama, kako su lepa, lepa, imena tih ljudi!
Ja joj, međutim, pokazujem, kako sam lako, udobno, putovao, do Spitsbergena, kako se tamo putuje duž norveške obale, kraj Lofotskih ostrva, centra ribolova, gde se katkad okupi do 40.000 ljudi.
Uz ponoćno sunce, polarnih krajeva, Lofoti se crvene, u moru, kao neki Dolomiti.
Zatim joj pokazujem kako se plovi kraj Ostrva medveda, gde počinju teški, olovni, ledeni talasi, i, gde i oblaci postaju olovni. Tu, sirene brodova, urlaju, svaki čas, u gustoj, arktičkoj, magli. Tu su, pre sto godina još, lovili kitove, ali su kitovi sad pobegli otuda, u more na Južnom polu.
Sve beži od čoveka! — kaže na to trudna gospa.
Ja joj onda pričam, kako — za vreme kratkog leta — može i ona tamo ići, kako brodovi sad tamo odnose polarne istraživače, manjeg formata, naučnike i amatere, meteorologe, magnetičare, a donose ugalj. Da nije uglja, ne bi se prenosili ni bradati istraživači, ni kosmati meteorolozi, ni beli medvedi, to jest, njihova koža, ni polarne lisice, to jest njihovo krzno. Ugalj, sa Spilsbergena, odličnog je kvaliteta. Toliko je mastan da se zapali, ako se na njega baci šibica.
Otkad na Spitsbergenu pronađoše naslage ugljena, ima i ljudi tamo koji su stalno naseljeni, koji tamo žive, ne samo preko leta, nego i zimi, iako zima traje šest meseca, a noć je neprekidna tada.
Ljudi pod zemljom kopaju ugalj.
lako su kitovi u tom Severnom polarnom moru sad vrlo retki, beli medved još živi tamo, i lov, na bele medvede, još se ispiaćuje. Love ga na podao način, u noći. Nameštaju zamku, koja liči na pult dirigenta u nekoj evropskoj, koncertnoj, dvorani. Na pultu se nalazi hrana, koju zver, kad je gladna, traži. U hrani se nalazi i oroz aparata, koji, kad beli medved pruži šapu da hranu dohvati, opali. Ujutru nalaze medveda sa metkom samoubica u glavi.
Neapolitanka onda uzvikuje da su ljudi, infamni.
Sve je tamo, kažem, još uvek, kao u nekoj Andersenovoj priči.
Lofoti, centar ribolova, liče na neki veliki, norveški vašar Ibsena, gde ljudi, i trgovci, i ribari, nestaju u magli, pa zatim opet postaju vidni, i bogati, i napiti. A kad se prođe Ostrvo medveda, tuga, koja se oseti u toj pustoši, mora, magle, leda, liči na tugu, koju imaju — u Strindbergu — svi, koji su se pod noćnim Suncem, u tim severnim zemljama, rodili. Grozu od smrti, od ljubavi, od ludila, u toj divovskoj prirodi. Mir, veselost, plavo nebo, nastaju tek kad se Spitsbergenu približi.
To plavo nebo, more bez leda, leto, omogućuje topla struja koja, kako rekoh, čak iz Mexika i Floride dolazi. Zar to nije fantastična, Andersenova, priča o tom, šta sve Mesec vidi?
Pokazujem zatim trudnoj gospi geografske karte, koje sam kupio u Turinu, a na kojima se lepo vide: Neptuni, Tritoni, foke i karavele koje plove, sa holand- skom zastavom na katarci. Autor tih karata bio je Guglielmo Blaeu. Tako se potpisuje.
Na njegovim kartama Polarnog mora vidim, kako lovci kitova opkoljavaju te sisare, za koje prost čovek misli, da su ribe. Brodovi su dolazili u lov, oko Spitsbergena, u mesecu maju, a u septembru su se vraćali — ako su se vratili.
Dolazili su Holanđani, Francuzi, Biskajci. Špa- njuri, Nemci, — Hollanders, Franschen, Biscayes, Spanjaerden, Duytschen. Tako piše.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se