Bankar anarhista (4)
- Da li ste se naljutili?
- Šta naljutio! Razjario sam se! Razgoropadio! Malo je falilo da se pobijem sa njima. I odlučio sam da ih napustim. Izolovao sam se. Smučilo mi se celo to stado, eto šta! Gotovo sam izgubio veru u anarhizam. Hteo sam sve da batalim. Ali, nekoliko dana kasnije, dođoh sebi. Shvatio sam da pravi anarhista treba da bude iznad ovakvih svađa. Nisu hteli da budu anarhisti? Ja ću da budem! Hteli su samo da se igraju oslobodilaca? Ja nisam bio za te igre. Nisu imali snage da se bore ukoliko nisu bili stisnuti rame uz rame, a onda su stvarali među sobom novi vid tiranije protiv koje su se navodno borili? Pa neka budale rade to ako hoće, kad ne umeju drugo. Zato da budem buržuj, ne dolazi u obzir. Smatralo se da, u pravom anarhizmu, svako treba da se bori vlastitim snagama za slobodu i protiv društvenih fikcija. Odlučio sam da to, dakle, činim sopstvenim snagama. Niko nije hteo da me sledi na pravom putu anarhizma? Onda ću da ga sledim sam. Boriću se protiv svih društvenih fikcija svojim načinom, verom, bez moralne podrške mojih dojučerašnjih saboraca. Ne mislim da je to bilo neko plemenito ili herojsko delo. Samo je bilo prirodno. Аko je trebalo da put sledim samostalno, odvojen od drugih, niko mi više neće biti potreban. Dovoljan mi je moj ideal. Na tim principina i okol-nostima zasnovao sam odluku da se borim protiv svih društvenih fikcija.
Vatreno je govorio, te je na tren stao. Onda je produžio mirnijim glasom.
- Ovo je ratno stanje, mislio sam, to između mene i društvenih fikcija. U redu, šta mogu da učinim protiv društvenih fikcija? Radim sam da ne bih ni na koji način doprineo stvaranju tiranije. Kako mogu samostalno da učestvujem u pripremi društvene revolucije i u pripremi čovečanstva za slobodno društvo? Treba da izaberem jedan od dva procesa koji postoje, ukoliko ne budem mogao da koristim oba. А ta dva procesa posredno su delovanje – dakle propaganda i direktno delovanje svake vrste. Prvo sam mislio na posredno delovanje, na propagandu. Kakvu propagandu sam mogao da vršim sam? Na stranu propaganda koja se sporadično obavlja u razgovorima sa ovim ili onim i koja služi za svaku priliku; ono što sam želeo da znam jeste da li je ta indirektna akcija bila put kojim sam mogao da krenem i energično i uspešno obavljam svoju anarhističku aktivnost. Bilo mi je odmah jasno da ne mogu. Niti sam bio govornik niti pisac. Hoću da kažem, bio sam sposoban da govorim javno kada je trebalo i da napišem članak za časopis; ono što sam želeo da dokučim jeste da li je moja narav u propagandnom delovanju bilo koje vrste mogla da postigne izuzetnije rezultate za anarhističku ideju nego da se angažovala u nekoj drugoj oblasti. Ipak je akcija uvek svrsishodnija od propagande, osim za osobe vrhunski talentovane za propagandu kao što su veliki govornici, kadri da naelektrišu i namame mnoštvo, ili veliki pisci koji knjigama očaravaju i ubeđuju. Nisam bio uveren da sam tog kalibra, pa što da se kitim tuđim perjem. I kao što sam vam rekao, niti sam bio rođen kao govornik niti kao pisac. Batalio sam zato ideju indirektne akcije kao puta kojim je trebalo da krenem u anarhističkom delovanju. Bio sam primoran da izaberem neposredno delovanje, drugim rečima, napor primenjen u realnom životu. Nisu mi bili potrebni klikeri za razmišljanje već akcija. Hajde onda, neka bude. Trebalo je da u praktičan život uvedem akciju anarhiste koju sam vam razjasnio, a to je tući se s društvenim fikcijama ne stvarajući novo tiranstvo, ohrabrujući odmah, ako je moguće, nešto što bi bilo izdanak buduće slobode. Kako to, dođavola, izgleda u stvarnosti? Pa šta znači boriti se u životu ? To znači rat, ništa manje nego rat. Kako se ratuje s društvenim fikcijama? Pre svega, kako se uopšte ratuje? Kako se pobeđuje neprijatelj? Na jedan ili na drugi način: ili ga ubiješ, dakle uništiš; ili ga zarobiš, odnosno pokoriš i onesposobiš. Da uništim društvene fikcije nisam mogao; njih je jedino mogla da sravni socijalna revolucija. Do tog koraka, društvene fikcije su jedino mogle da budu poljuljane, za mrvu pomerene; ali da budu uništene, mogle su samo dolaskom slobodnog društva i potpunim porazom buržujskog sistema. Najviše što sam mogao da učinim u tom smislu bilo je da srubim, da doslovce ubijem ovog ili onog klasnog predstavnika buržujskog društva. Razmotrio sam to pitanje i shvatio da je to glupost. Zamislite da sam ubio par ili tuce predstavnika tiranije društvenih fikcija… Kakav bi bio ishod? Da li bi se te društvene fikcije uzdrmale? Ne bi. Društvene fikcije nisu neka politička situacija koja je u rukama nekolicine ili čak u rukama samo jednog čoveka. Zlo u društvenim fikcijama jesu one same, u kompletu, a ne u pojedincima koji ih predstavljaju, osim ako oni ne predstavljaju same te fikcije. A zatim, napad na društveni red uvek izaziva reakciju; ne samo što sve ostaje po starom nego se često i pogoršava. I uz to, zamislite, što je vrlo moguće da se desi, da me posle tog atentata uhapse, da me stave u haps i likvidiraju ovako ili onako. Pretpostavimo da sam već tad lišio života tuce kapitalista. Kuda sve to vodi? S mojom likvidacijom, čak i ako to ne bi bila smrt već večni zatvor ili zatočeništvo, anarhistička ideja bi izgubila jednog borca. A dvanaest kapitalista koje sam sravnio sa zemljom ne bi bilo dvanaest izgubljenih elemenata buržujskog društva, jer sastavni elementi tog društva nisu borbene već potpuno pasivne duše; bitka se ne bije sa članovima tog građanskog društva već sa kompletom društvenih fikcija na kome se to društvo zasniva. Sad, društvene fikcije nisu ljudi u koje može da se puca. Razumete? Nisam bio vojnik koji ubija tuce vojnika protivničke vojske. Bio sam kao vojnik koji ubija dvanaest civila iz naroda protivničke vojske. Ubijanje bi bilo besmisleno, jer se njime ne bi odstranio nije-dan protivnik… Na taj način nisam mogao da razmišljam o uništenju društvenih fikcija ni u potpunosti ni delimično. Trebalo je, dakle, da ih ujarmim, da ih pobedim pokoravanjem i onesposobim za delovanje.
Iznebuha je upro kažiprst u mene.
- To sam i uradio!
Spustio je prst i nastavio.
- Hteo sam da dokonam koja je bila najvažnija društvena fikcija, jer je to bila prva kojoj je valjalo zategnuti dizgine. U naše doba, to je svakako novac. Kako da zauzdam novac ili, tačnije, silu i tiraniju novca? Tako što ću da postanem nezavistan od novca i njegove sile, da se postavim iznad njegovog uticaja i da ga ograničim, bar kada je reč o meni. Da umanjim njegov uticaj na mene, razumete? Jer, ja sam bio taj ko se borio: da sam suzio uticaj novca kod svih ljudi, to ne bi značilo da sam ga ograničio već uništio, jer bi onda svi stavili tačku na fikciju para. A ja sam već dokazao da jedna društvena fikcija može da bude uništena samo socijalnom revolucijom, svrgnuta samo sa ostalim fikcijama u padu buržujskog sistema. Kako sam mogao da se postavim iznad novca? Najjednostavnije je bilo da se povučem iz polja njegovog delovanja – civilizacije, da odem u divljinu, pa da jedem korenje, pijem vodu sa izvora, hodam kao od majke rođen i živim kao životinja. Ali, to ne bi značilo boriti se protiv društvene fikcije, čak i kada bih mogao tako da živim. To bi značilo pobeći i ne boriti se. U stvari, ko se skriva od borbe, nije pobeđen, ali moralno jeste, jer se nije ni borio. Taj proces je morao da bude nešto drugo – proces borbe a ne bežanja. Kako da zavladam novcem boreći se protiv njega? Kako da se zaštitim od njegovog uticaja i tiranije? Bio je moguć samo jedan proces – obezbediti novac u dovoljnoj količini kako ne bih osetio njegov uticaj; i što ga više budem imao, manje ću trpeti njegov uticaj. U tom trenutku mi se sve razbistrilo. Svom snagom ubeđenog anarhiste i logikom lucidnog čoveka, zakoračio sam u aktuelnu poslovnu i bankarsku fazu svog anarhizma, prijatelju.
Kratko je predahnuo pre novog naleta strasti obrazlaganja. Onda je nastavio, opet vatreno.
- Da li se sećate onih logičkih zavrzlama koje sam vam opisao, a koje su me skolile na početku karijere svesnog anarhiste? I onog što sam vam rekao: da sam ih tada sve rešio veštački, osećanjima a ne logikom? I vi ste tada dobro primetili da ih nisam rešio logikom…
- Sećam se….
- A da li se sećate da sam vam kasnije kazao, kada sam najzad shvatio istinski anarhistički proces, da sam te zavrzlame odjednom rešio logikom?
- Da.
- Vidite kako se sve razvilo… Problem je bio u tome što nije prirodno raditi nešto, šta god da je, bez prirodne nadoknade, odnosno egoistične nadoknade; i nije prirodno da stremimo nečemu bez saznanja da će naš cilj biti ostvaren. Bile su tu dve teškoće i evo kako su se prelomile u procesu anarhističkog delovanja, a razum me je uverio da je to delovanje jedino pravo… Pošto me je proces učinio bogatim, uspeo sam, znači, da ostvarim egoistično zadovoljenje. A pošto sam postao žilaviji od snage novca, zapravo sam ga se rešio i na taj način postao slobodan, što znači da je anarhistički proces težnje za slobodom bio ostvaren. Živim slobodu koja je samo za mene, to je istina. Ali, kao što sam vam dokazao, sloboda za mase moguća je pomoću svrgavanja društvenih fikcija socijalnom revolucijom, što ja nisam kadar sam da izvedem. To konkretno znači da ako težim slobodi – imaću slobodu. Ostvarujem moguću slobodu, a ne onu nedostižnu, jer što ne mogu – ne mogu… Neka sad zanemarimo razum koji ovaj anarhistički proces određuje kao jedini pravi. Sama činjenica da taj proces automatski rešava logičke prepreke na koje bilo koji anarhistički proces nailazi, dovoljna je da potvrdi da je takav proces jedini pravi. Taj proces sam, dakle, sledio. Sav sam se dao u poduhvat da, bogateći se, zavladam fikcijom novca. Uspeo sam. Trebalo je vremena, jer je borba bila žestoka, ali je vredelo. Izbegavam da vam pričam kakav je bio moj poslovni i bankarski život. Ta priča bi, čak, mogla da bude i zanimljiva, naročito u nekim detaljima, ali nije vredno truda. Radio sam, borio se, zaradio pare; još predanije sam se bacio na rad, još žešće se borio, još više zaradio. Najzad sam se namlatio para. Nisam se libio da upotrebim neophodna sredstva, priznajem, prijatelju. Služio sam se čime sam mogao – profitiranjem, finansijskom obmanom, varao konkurenciju. Šta?! Pa borio sam se protiv najgnusnijih i najneprirodnijih društvenih fikcija, jel’ trebalo da se obazirem na metode?! Ja sam se tukao za slobodu, nisam mogao da se osvrćem na oružje kojim je trebalo da porazim tiranstvo. Anarhista-zvekan koji baca bombe i puca svestan je da je ubica i vrlo dobro zna da mu njegovi metodi neće doneti smrtnu kaznu. Taj zločinački napada nemoralnost, jer veruje da ta nemoralnost zaslužuje da bude uništena zločinom. Njegov postupak je nedotupavan, jer je takav postupak, kao što sam vam već pokazao, pogrešan i štetan kao anarhistički postupak; ali što se tiče morala njegovog postupka, tu se ipak taj postupak pokazuje kao inteligentan. S druge strane, moj metod je bio valjan i njime sam se kao anarhista zakonski služio, kako bih se što više obogatio. Uspeo sam da dosegnem granice sna jednog bistrog i veštog anarhiste. Danas sam slobodan. Činim šta mi je volja, unutar mogućeg. Moj anarhistički kredo je bio sloboda: eto, osvojio sam je, dobro, slobodu koju je u našem nesavršenom društvu bilo moguće osvojiti. Želeo sam da pobedim društvene snage; i uspeo sam, odnosno pobedio sam ih.
- Čekajte, čekajte, rekoh. Sve ovo lepo zvuči, ali nešto ste prevideli. Uslovi vašeg delovanja, kako ste dokazali, nisu bili samo stvaranje slobode nego i nestvaranje tiranije. A vi ste stvorili tiraniju, kao profiter, bankar i nezajažljivi finansijer, izvinite, ali sami ste rekli da ste stvorili tiraniju. I to istu takvu kakvu bi stvorio bilo koji drugi predstavnik društvenih fikcija protiv kojih se borite.
- Ne, stari moj, grešite. Nisam ja stvorio tiraniju. Tiranija, koja može da bude rezultat mog delovanja u borbi protiv društvenih fikcija, ne polazi od mene i zato je nisam ja stvorio. Ona boravi u društvenim fikcijama i ja je nisam sjedinio sa ostalim fikcijama. Ta tiranija je sama tiranija društvenih fikcija i ja nisam mogao da uništim niti da probam da to učinim. Po stoti put vam ponavljam: samo socijalna revolucija može da spreči društvene fikcije; do tada, savršena anarhistička akcija, kao što je moja, jedino može da pokori društvene fikcije i to na nivou anarhiste koji to sprovodi u delo, jer taj proces ne dozvoljava širi obim vladanja društvenim fikcijama. Nije reč o tome da se spreči stvaranje već postojeće tiranije, već da se ne dozvoli da nastane ona nova tiranija,još nepostojeća. Radeći zajedno, anarhisti utiču jedni na druge, kao što vam ispričah, i tako među sobom stvaraju, nezavisno od društvenih fikcija, tiraniju. To je ta nova tiranija. Tu ja nisam stvorio. Ne bih ni mogao da je stvorim zbog samih uslova mog delovanja. Ne, prijatelju, ja sam samo stvorio slobodu.Jednog sam oslobodio. Sebe samog. Jer mi taj moj postupak, kao što sam vam izložio, jedini pravi anarhistički postupak, nije dozvolio da oslobodim više njih. Koga sam mogao da oslobodim, oslobodio sam.
- Dobro… Slažem se. Ali, vidite, ovaj argumenat gotovo da navodi ljude da poveruju da nijedan zastupnik društvenih fikcija ne sprovodi tiraniju.
- I ne sprovodi. Tiranija je u fikcijama, a ne u ljudima koji je otelovljuju. Oni su, da tako kažem, sredstva kojima se fikcije služe da bi tiranisale svet, kao što je nož alat za ubicu. Vi sigurno ne mislite da bismo odstranjujući noževe, odstranili ubice. Čujte… Smaknite sve kapitaliste sveta, ne uništavajući kapital. Kapital će već sledećeg jutra, u šakama drugih i na njihov način, nastaviti svoju tiraniju. Sravnite, ne kapitaliste, nego kapital; koliko će kapitalista ostati? Razumete?
- Pa, imate pravo.
- Za ime boga, najviše za šta biste mogli da me optužite jeste da sam jedva nešto uvećao, ali jedva, tiraniju društvenih fikcija. Taj argumenat je besmislen jer, kao što sam vam rekao, tiranija koju nije trebalo da stvaram i koju nisam ni stvorio jeste ona druga tiranija. Ali, i tu postoji slaba tačka: vi, s istim rezonom, možete da optužite generala koji prekida odbranu svoje zemlje jer procenjuje kako bi žrtvovao prevelik broj vojnika da bi pobedio. Ko ide u rat, i dobija i gubi. Cilj je ispred svega, ostalo…
- U redu… Ali, vidite ovu stvar… Pravi anarhista želi slobodu ne samo za sebe već i za druge… Čini mi se da on želi slobodu za celo čovečanstvo…
- Bez sumnje. Аli, ja sam vam već rekao ono što sam naučio kroz onaj jedini pravi anarhistički proces – svako treba sam da se izbori za svoju slobodu. Ja sam sebe oslobodio, izvršio sam svoju dužnost istovremeno i prema sebi i prema slobodi. Zašto ostali, moji drugovi, nisu učinili isto? Nisam ih sprečavao u tome. Bio bi zločin da sam ih ometao u tome. Nisam ih sputavao skrivanjem istinskog anarhističkog procesa već sam, čim sam ga otkrio, odmah jasno izneo svima. Sam proces me je omeo da učinim više. Šta sam mogao više da uradim? Da ih nateram da me slede? Čak i da sam to mogao, ne bih to radio, jer bih im oduzimao slobodu, a to bi bilo protiv mojih anarhističkih principa. Da im pomognem? Iz istog razloga ni to nisam mogao. Nikada nikome nisam pomagao niti pomažem, jer je to, budući ograničavanje slobode drugog, takođe protiv mojih principa. Vi me optužujete za nešto što je bilo preko mojih mogućnosti. Zašto kritikujete mene, kad sam oslobodio onoliko ljudi koliko sam mogao? Zašto pre ne kritikujete one koji nisu ispunili svoje dužnosti?
- Shvatio sam. Ali, da li ti ljudi nisu uradili ono što ste vi učinili, zato što su bili manje inteligentni od vas, manje uporni ili…
- Ah, prijatelju moj, te stvari su prirodne nejednakosti, a ne društvene… Anarhizam sa tim nema veze. Stepen inteligencije ili volje neke osobe zavisi od njega i od Prirode; društvene fikcije se tu ne upliću. Postoje prirodne sposobnosti, već sam vam rekao, koje mogu da se izopače usled duge izloženosti čovečanstva društvenim fikcijama; ali izopačenost se ne ogleda u nivou sposobnosti koji je potpuno od Prirode dat, nego u primeni sposobnosti. Nedostatak inteligencije ili volje nema nikakve veze s korišćenjem tih sposobnosti već samo sa njihovom nedovoljnom količinom. Zato vam kažem: sve su to apsolutno prirodne nejednakosti i nema toga ko je nad njima vlastan, niti postoje društvene promene koje bi mogle da ih izmene, kao što ja ne mogu da postanem dugajlija ili vi kratkonog… Osim ako…Osim ako, kao u slučaju tih tipova, nasledna izopačenost prirodnih sposobnosti ne ide dotle da ugrožava jezgro vlastitog temperamenta… Dakle, neko se rađa da bude rob, to muje od prirode, te je nesposoban za bilo kakav napor koji teži slobodi… Ali, u tom slučaju, kakve veze oni imaju sa slobodnim društvom ili sa slobodom? Ako se neko rodi da bude rob, sloboda bi za njega, kao suprotnost njegovoj naravi, bila tiranstvo.
Nastade kratak predah. Bankar se naprasno nasmeja.
- Vi ste pravi anarhista. U svakom slučaju, zabavno je da, posle svega što sam čuo, uporedim vaš anarhizam sa učenjem koje zagovaraju ovi današnji anarhisti…
- Prijatelju, već sam vam rekao, dokazao sam i sada vam ponavljam… Razlika je samo u ovome: oni su anarhisti-teoretičari, a ja sam praktični teoretičar; oni su anarhisti-mističari, a ja sam naučni anarhista; oni su pritvorni anarhisti, a ja sam anarhista borac i oslobodilac… Oni su nazovianarhisti a ja sam anarhista.
I tu ustadosmo od stola.
Fernando Pesoa
Kraj
Lisabon, januar 1922