Svojevremeno sam mnogo mislio na aksolotle. Odlazio sam da ih vidim u akvarijumu Botaničke bašte i satima ih gledao posmatrajući njihovu nepomičnost, njihove tamne pokrete. Sada sam aksolotl.
Slučaj me je do njih odveo jednog prolećnog prepodneva kada je, nakon te otegnute zime, Pariz širio svoj paunov rep. Silazim niz Bulevar Por Roajal, skrenem Sen Marselom i L’Opitalom, kad ono, sred sveg sivila, ugledam ih zelene i setim se lavova. Bio sam veliki ljubitelj lavova i pantera, ali nikada ranije nisam dotle bio ušao u memljivu i mračnu zgradu sa akvarijumima. Ostavio sam bicikl pored ograde i otišao da pogledam lale. Lavovi su bili ružni i tužni a moja panterica je spavala.
Krenem put akvarijuma, bacim pogled na obične ribe a onda, iznenada, nabasam na aksolotle. Ostao sam čitav sat posmatrajući ih i onda izašao, nesposoban za bilo šta drugo.
U biblioteci „Sent Ženevjev” potražio sam ih u rečniku i saznao da su aksolotli larvalni oblici vrste vodozemca iz roda amblistoma, pri čemu imaju i škrge. A da potiču iz Meksika znao sam već i po njima samima, sa tim malenim, ružičastim, asteškim licima, kao i po natpisu na vrhu akvarijuma. Pročitam kako su u Africi pronađeni primerci koji mogu da prežive na suvom u doba suše, te da nastavljaju svoj vodeni život kad nastupi kišno razdoblje. Nađem i njihovo ime na španskom, aholote, kao i napomenu da su jestivi i da se njihovo ulje koristilo (reklo bi se da se više ne koristi) kao ulje od bakalarove jetre.
Nisam hteo da posegnem za stručnom literaturom, ali sutradan sam se vratio u Botaničku baštu. Počnem tako da idem tamo svakodnevno, ponekad i pre i posle podne. Čuvar kod akvarijuma začuđeno bi se smešio dok je cepao ulaznicu. Naslonio bih se na gvozdenu šipku oko akvarijuma i stao da ih posmatram. U tome nema ničeg neobičnog, jer od prvog trenutka mi je bilo jasno da smo povezani, da nas nešto beskrajno zagubljeno i udaljeno ipak još uvek vezuje. Bilo mi je dovoljno da onog prvog jutra zastanem ispred stakla po kojem su se neki sasvim sitni mehurići kovitlali u vodi. Aksolotli bi se sjatili na škrt i uzak kameni proplanak pod mahovinom akvarijuma (a samo ja mogu da znam koliko uzak i škrt). Bilo ih je devet, većina je priljubila glavu uz staklo i svojim zlatnim očima zurili bi u one koji bi im se primakli.
Zbunjen, gotovo postiđen, učini mi se u tom času nepristojnim da zveram u te ćutljive i nepomične prilike zgomilane u dnu akvarijuma. U mislima izdvojim jednu, sa desne strane podalje od ostalih, ne bih li je bolje osmotrio. Videh ružičasto i bezmalo prozračno telašce (pomislih na kineske figurine od zamlečenog žada), slično sićušnom gušteru od petnaestak centimetara koje se, međutim, završava vanredno tananim ribljim repom, a to je najosetljiviji deo našeg tela. Duž leđa mu se pruža providno peraje koje se spaja sa repom, ali ono što me je tada opčinilo behu noge, neverovatno istančane, na čijim su krajevima bili prstići, noktići temeljito ljudski. Onda sam otkrio i njihove od, njihova lica.
Bezizražajno lice, bez druge crte do očiju, dva otvora poput glave čiode, potpuno od prozračnog zlata, bez života, ali koje gledaju, koje dopuštaju da ih probija moj pogled, a on kao da prolazi kroz zlatnu žižu i kao da se gubi u nekoj svetlonosnoj unutrašnjoj tajni. Veoma tanka crna nit zaokruživala je to oko i utiskivala ga u ružičasto meso, u ružičasti kamen blago trouglaste glave, premda su joj strane bile oble i nepravilne, što ju je činilo potpuno sličnom malom kipu izjedenim zubom vremena. Usta su bila sakrivena trougaonim sklopom lica, samo iz profila je moglo da se nasluti koliko su velika; spreda, pak, jedna jedva vidljiva brazgotina kao da para neživu stenu. Sa obe strane glave, gde bi trebalo da su nasađene uši, nicale su tri crvene grančice kao od korala, neka biljna izraslina, škrge, mislim. A to je jedino bilo živo na toj mojoj ribici, svakih deset ili petnaest sekundi grančice bi se ispravile, ukrutile i opet skupile.
Tu i tamo bi se neka nožica tek neznatno pomerila, ja sam lepo video kako se minijaturni prstići nežno spuštaju na mahovinu. To je zato što ne volimo previše da se krećemo, pri tome akvarijum je odista tako mali: čim se malo pomaknemo, repom ili glavom sudaramo se sa nekim od nas; iskrsavaju tada nevolje, svađe, zamor. Vreme se manje oseća dok mirujemo.
Upravo me njihova nepomičnost podstaknu da se, opčinjen, sagnem prvi put kad sam ugledao aksolotle. Nejasno mi se učini da dokučujem njihovu potajnu volju, ukidanje prostora i vremena tom ravnodušnom nepomičnošću. Kasnije sam bolje znao, kontrakcije škrga, opipavanje kamenja tankim nožicama, iznenadno plivanje (neki plivaju jednostavnim izvijanjem tela) dokazalo mi je{8} da mogu da se izuzmu iz tog mineralnog mrtvila u kojima provedu čitave sate. Naročito su me njihove od opsedale. Pored njih, u ostalim akvarijumima, raznolike ribe su mi pokazivale jednostavnu glupost njihovih prelepih očiju sličnih našim. Od aksolotla govorile su mi o jednom drugačijem životu, o drugačijem načinu gledanja. Priljubljujući svoje lice uz staklo (ponekad bi se čuvar, uznemiren, nakašljao) nastojao sam da što bolje vidim sićušne zlatne tačke, taj ulaz u beskrajno spori i udaljeni svet tih ružičastih stvorenja. Bilo je uzaludno lupkati prstima po staklu pred njihovim licima; nikad se nije opažala ni najmanja reakcija. Zlatne oči bi i dalje gorele svojom umilnom, zastrašujućom svetlošću; one bi me i dalje gledale iz nedokučive dubine koja mi je stvarala vrtoglavicu.
Ipak su bili blizu. To sam saznao pre ovoga, pre nego što sam postao aksolotl. Antropomorfne crte majmuna ukazuju, suprotno uverenju većine, na rastojanje koje se proteže od njih do nas. Potpuno odsustvo bilo kakve sličnosti aksolotla sa ljudskim bićem dokazalo mi je da je moje prepoznavanje ispravno, da se ne oslanja na olake analogije.
Jedino ručice… Ali i gušter ima takve ruke, pa ni po čemu ne liči na nas. Mislim da je u pitanju glava aksolotla, taj trouglasti oblik ružičaste boje sa zlatnim očima, to nešto. To je gledalo i znalo. To je tražilo. Nisu životinje.
Izgledalo je lako, gotovo neminovno, da se zapadne u mitologiju.
Želeo sam da u aksolotlima vidim jedno preobraženje koje neka tajanstvena ljudskost nikako da poništi. Zamislio sam ih svesne, kao robove svojih tela, beskrajno osuđene na ponornu tišinu, na očajničko razmišljanje. Njihov slepi pogled, minijaturni disk od bezizražajnog zlata, pa opet zastrašujuće vispreno probadala me je poruka: „Spasi nas, spasi nas.” Zatekao bih sebe kako šapućem utešne reči, kako im prenosim površnu nadu. Oni su me i dalje gledali, nepomični: iznenada bi se ružičaste grančice škrga uspravile. U tom času ja bih osetio neki gluvi bol; možda su me viđali, možda su shvatili moju želju da se probijem do njihovog neprobojnog života. Nisu ljudska bića, ali ni u jednoj životinji nisam bio našao tako duboku vezu sa mnom. Aksolotli su bili kao svedoci, a ponekad i kao strašne sudije. Osećao sam se nedostojnim pred njima; toliko je jeziva čistota tih providnih očiju. To su larve, ali larva označava masku, a isto tako i utvaru. Iza tih astečkih lica, bezizražajnih, a opet tako nezadržive surovosti, koji je prizor čekao na svoj čas?
Bojao sam ih se. Mislim da se ne bih usudio da ostanem nasamo s njima da nisam osećao blizinu drugih posetilaca i čuvara. „Vi ih gutate očima”, govorio bi mi čuvar kroz smeh, smatrajući po svoj prilici da nisam sasvim uravnotežen. Nije primetio da su oni mene polako proždirali očima u tom činu zlatnog ljudožderstva. Podalje od akvarijuma samo sam na njih mislio, kao da oni na mene utiču na daljinu. Počeo sam da idem svakog dana, a noću sam ih zamišljao nepomične u mraku, sporo pružajući jednu ruku koja iznenada nailazi na ruku nekog drugog. Možda su njihove oči videle i po mrklom mraku pa se dan za njih neodređeno nastavljao. Oči aksolotla nemaju kapke.
Sada znam da tu nije bilo ničeg neobičnog, da je to moralo naprosto da se desi. Svakog jutra, dok sam se naginjao nad akvarijumom, prepoznavanje je bivalo sve učestalije. Patili su, svako vlakno moga tela dosezalo je do te zatvorene patnje, do tog krutog mučenja na dnu vode. Nešto su uhodili, neko davnašnje a uništeno gospodstvo, jedno vreme slobode kada je svet pripadao aksolotlima.
Nemoguće je da tako jeziv izraz, koji uspeva da savlada neumitnu bezizražajnost njihovih kamenih lica, ne donosi neku žalosnu poruku, dokaz te večne presude, tog tečnog pakla u kojem su patili. Uzalud sam želeo sebi da dokažem da moja sopstvena osetljivost projektuje na aksolotle nepostojeću svest. Oni i ja znali smo istinu. Zato nije bilo ničeg neobičnog u onome što se desilo. Moje lice je bilo priljubljeno uz staklo akvarijuma, moje oči su još jednom pokušavale da prodru u zagonetku tih očiju bez zenica i bez kapaka. Video sam izbliza lice nepomičnog aksolotla uz staklo. Bez prelaza, bez iznenađenja, video sam svoje lice na staklu, umesto aksolotla video sam svoje lice na staklu, video sam ga izvan akvarijuma, video ga s druge strane stakla. Onda se moje lice odmaklo i ja sam shvatio.
Samo jedna stvar je bila čudna: to što sam nastavio da razmišljam kao ranije. Kad sam toga postao svestan isprva osetio sam sav užas čoveka živog sahranjenog koji se budi spram svoje sudbine. Napolju, moje lice se opet primicalo staklu, video sam svoje stisnute usne u nastojanju da dokučim aksolotle. Bio sam aksolotl i sada sam savršeno dobro znao da nikakvo međusobno razumevanje nije moguće. On je bio izvan akvarijuma, njegova misao je bila misao izvan akvarijuma. Znajući ga, budući da sam on, ja sam bio aksolotl i bio sam u svom svetu. Užas je poticao – odmah sam to shvatio – od pomisli da sam zarobljen u telu aksolotla, preobražen u njemu, sa svojim ljudskim mislima, živ sahranjen u jednom aksolotlu, osuđen na to da se promućurno krećem među bezosećajnim bićima. Ali, to se završilo kada mi jedna noga dotaknu lice, kada jedva se pomerajući u stranu, videh pored sebe aksolotla koji me gleda, i shvatih da je i on svestan, bez mogućnosti sporazumevanja, a ipak tako jasno. Ili sam ja bio i u njemu, ili smo svi mi mislili kao čovek, nesposobni za izražavanje, ograničeni na zlatasti žar naših očiju koje gledaju lice čoveka priljubljenog uz akvarijum.
On se više puta vraćao, ali sada ređe dolazi. Nedeljama se ne pojavljuje. Juče sam ga video, dugo me je gledao ali je naglo otišao. Učinilo mi se da se ne zanima toliko za nas, da više sledi neku naviku.
Pošto jedino što radim jeste da razmišljam, danas sam mogao puno da mislim na njega. Pada mi na pamet da smo na početku bili i dalje povezani, da se on osećao više nego ikada spojen sa tajanstvom koje ga je opsedalo. Ali mostovi su presečeni između njega i mene, jer ono što je bila njegova opsednutost sada je jedan aksolotl, tuđ njegovom ljudskom životu. Mislim da sam na početku ja bio kadar da se na neki način vratim njemu – ah, na neki način – i da mu održavam želju da nas bolje upozna.
Sada sam definitivno aksolotl, pa ako i mislim kao čovek, to je samo zato što svaki aksolotl misli kao čovek unutar svoje slike ružičastog kamena.
Čini mi se da sam nešto od ovoga uspeo da mu prenesem prvih dana, dok sam ja još uvek bio on. A u ovoj završnoj samoći, u koju se on više neće vraćati, teši me pomisao da možda nešto napiše o nama, uveren da izmišlja jednu priču u kojoj će on sve to napisati o aksolotlima.
Hulio Kortasar