Fenomeni

Apsolutno iskustvo [Tema: Gnosticizam]

Gnostici (9)

Piše: Žan Lakrijer

Najbesmisleniji od svih zakona sveta je onaj koji se usuđuje da kaže: “Ne poželi ženu bližnjega svoga”, jer se time poriče zajedništvo i odlučuje na razdvajanje.

Epifan

U svojoj knjizi o gnozi, Lajzegang, govoreći o aleksandrijskim sektama i opštem stavu gnostika spram sveta, piše: „…Gađenje prema ljubavi i svemu što sa njom ide, potvrđivanje protivprirode uzdiže prirodu, isključenje napora, osećanje da ih razume tek jedan od hiljadu ljudi, megalomanija, asocijalno ponašanje, karakteristične osobine dekadenata.”

Ponovo čitajući ovu rečenicu, postajem svestan činjenice koja mi je do danas potpuno izmicala: naime, da sam i ja sam dekadent. Izuzimajući megalomaniju – iskušenje kome ne mislim da sam podlegao – prisvajam sve stavove iznesene u ovom tekstu. Ne znam da li oni danas imaju isti smisao i istu važnost kao nekada, ali ne mogu a da ne osećam bliskost, naime solidarnost, sa napred navedenim težnjama i svim što one upliću u život. Ako se dekadencija zapravo sastoji u tome da se savremenicima postavljaju krucijalna pitanja kakva svojim savremenicima postavljaju gnostici, ako se ona sastoji u tome da se u ustrojstvima, zakonima, ustanovama, vide proizvodi mehanizma otuđenja, najzad, ako ona podrazumeva stav sumnje, odbacivanja ili nepokoravanja sistemima, onda živela dekadencija!

Jer, daleko od ustupanja ili dizanja ruku pred neizbežnim, daleko od bekstva pred složenošću sveta, ona se, naprotiv, ukazuje kao lucidna zapitanost koja ništa ne želi da ostavi u senci, i težnja, nesumnjivo gorda, da se dovedu u pitanje filozofska ili verska rešenja koja su dotad ponuđena roveku. U izvesnom smislu, taj radikalizam i ta nepomirljivost – u sprezi sa sablažnjujućim ponašanjem kroz koje su :;e ogledali u svakodnevnom životu – jesu koren poraza gnostika. Taj poraz – bar na istorijskom i institucionalnom planu – bio je zapisan u samoj prirodi gnoze. Jer, ta protivpriroda koju su propovedali gnostici, taj protivživot koji su oni nastojali da vode na svim mogućim planovima, uvodili su, sa svoje strane, jedan sistem – ili protivsistem – koji se iscrpeo upravo u sopstvenom odbijanju da postoji i da se uspostavi. U želji da sruše postojeće institucije, a ne nudeći ništa drugo do svojevrsnu eksploziju mahnite žudnje, gnostici su ubrzo morali da se sudare sa ovom očiglednom činjenicom, bez sumnje nepredviđenom: da svako protivdruštvo i samo mora da izmisli sopstvene zakone, ako želi da opstane. Ali, gnostici, koji su malo brinuli o tome da ustanove trajnije škole, nemajući drugoga cilja nego da se izvuku iz teških lanaca ovoga sveta, nisu pridavali nikakvu važnost vlastitoj organizaciji i prepuštali su se efemernom. Ta duboka odbojnost ka bilo kakvom uređenju sopstvene pobune, to odbijanje da se shvate njene neizbežne posledice u ovome svetu, objašnjavaju zašto su te sekte uvek trajale tako kratko, zašto su se izbrisale iz istorije poput oblaka koji se odjednom stvore u zasićenoj atmosferi i isto tako odjednom nestanu, prolazni oblaci na mističkom nebu. Može se, bez naročite opasnosti od greške, pretpostaviti da je u takvom gradu zasićenom iskustvima, znanjima, porukama, školama i sektama, kakva je bila Aleksandrija, vrvelo od raznih grupica gnostika, koje su se pojavljivale i nestajale iz generacije u generaciju, a svaka je nosila svoju zgusnutu istoriju, nadahnutu poruku i očiglednu smrt. To je jedna od čudnovatih, ali nimalo iznenađujućih crta te istorije: neprestano se obnavlja, kao neki nevidljivi lanac, u kome, da bi se rodila nova karika, neka druga mora da umre.

Ništa, po mome mišljenju, ne otkriva tu očitost bolje nego čudnovata povest sekte karpokratovaca. Oni su živeli u Aleksandriji u isto vreme kad i Vasilid i Valentin, ali se ni o njima, međutim, ne može reći mnogo više. Ti likovi gnostičkih učitelja su tako magloviti, tako nejasni, tako malo pominjani u delima autora njihova vremena – koji su, pre svega, napadali njihovo učenje i nikad ni pomišljali nisu da ih opišu kao ličnosti – da je nemoguće zamisliti ih. Po spoljašnjem izgledu su, bez sumnje, ličili na grčke filozofe od kojih su ponekad preuzimali i učenje. Ali, kako su, konkretno, bili odeveni? Šta su jeli? Gde su živeli? Kako su poučavali? Time se nije pozabavio nijedan autor, ni paganski ni hrišćanski. Zna se samo, i to iz posrednih izvora, da su privrženike vrbovali u istim sredinama u kojima i hrišćanski propovednici i da su u II veku to mogli biti samo obrazovani, helenizovani aleksandrijski krugovi. Kad je o njihovim školama reč, sigurno je jedino da su u njima žene igrale važnu ulogu, ne samo kao „partnerke” , nego i kao upućenice i uvoditeljke u tajnu.

Od trojice velikih aleksandrijskih učitelja gnoze, najzanimljiviji i najčudnovatiji je, izgleda, bio Karpokrat. Bio je Grk, poreklom sa ostrva Kefalonije, a zna mu se i ime žene: Aleksandreja, i sina: Epifan. Vaspitavan od najranije mladosti po načelima platonovske filozofije i gnostičkog učenja, Epifan je vrlo mlad i sam postao istinski učitelj, začuđujuće prerano sazreo. Umro je, naime, u sedamnaestoj godini, a ostavio je za sobom traktat O Pravdi, iz koga Kliment Aleksandrijski navodi poduži odlomak. Telo mu je preneto na rodno ostrvo, gde je sahranjen uz počasti koje se ukazuju bogovima. To su jedine istorijske slike koje savremenici prenose o osnivačima sekte: slika izuzetno upućenog i obrazovanog para i slika mladića enciklopedijskog znanja, rano sazrelog genija, gnostičkog Remboa.

Ako se izuzme prilično neobična doktrina koju su propovedali o metempsihozi i o seljenju duša, učenje karpokratovaca nije se naročito razlikovalo od učenja ostalih gnostika.

Ipak, hrišćanski autori su se ostrvljivali na njih sa gnevom zahvaljujući kome, međutim, znamo i izvestan broj pojedinosti o njihovoj praksi. Naime, karpokratovci su do krajnjih konsekvenci – teorijskih i praktičnih – sprovodili suštinske principe gnoze i primenjivali sensu stricto Karpokratovo i Epifanovo učenje. U njihovim očima, ovaj svet je delo nižih anđela koji su, u svoju korist, potpuno odvratili volju i namere istinitog Boga. A to „odvraćanje namera” imalo je dve značajne posledice: izopačenje želje za polnim opštenjem, koju je Bog ugradio u čoveka i u živa bića, da bi se čovek pokorio zakonima društva, i slabljenje, poništavanje božanskog Zakona stvaranjem posebnih i fragmentarnih zakona ovoga sveta. Logika toga učenja je jasna: da bi ponovo otkrili čisti izvor žudnje i istinski Zakon, karpokratovci moraju svuda i u svakoj prilici da krše lažne zakone ovoga sveta.

To je imoralizam ustanovljen kao racionalni sistem, potpuno nepokoravanje uzdignuto u rang puta oslobođenja, ukratko, ono što jedan hrišćanski autor toga vremena prevodi sledećom rečenicom: „Da bi bio spasen, čovek, po njima, mora da čini sve moguće gadosti” .

Ipak, najzanimljiviji aspekt te prevratničke misli jeste taj što su se karpokratovci okomili naročito na društvene formc onog odvraćanja, na nepravdu i na njen najviši izraz: vlasništvo. Za Epifana, božanski Zakon bio je zakon Pravde i .Jednakosti. Bog nije hteo da dobra ovoga sveta budu nepravilno podeljena među ljudima. Tako, Epifan zahteva ukidanje svakoga vlasništva, povratak potpunom zajedništvu bića i dobara, to jest bogatstava i žena. Ovde treba citirati divljenja dostojan tekst (pisan, podsećam, kad je imao između petnaest i šesnaest godina) kojim, u jednoj naivnoj, ili uzbudljivoj viziji, razotkriva nepravdu ovoga sveta i večno bezakonje zakona ljudskih.

„U čemu se sastoji Pravda? U zajednici jednakosti. Jedno jedino, zajedničko nebo širi se nad našim glavama i prekriva čitavu zemlju svojim beskrajem, ista noć pokazuje svima bez razlike svoje zvezde, isto sunce, otac noći i začetnik dana, sja na nebu za sve ljude podjednako. Zajedničko je svima, bogatima i prosjacima, kraljevima i podanicima, mudracima i ludama, slobodnim ljudima i robovima. Bog mu je dao da svoju svetlost izliva na sva bića ovog sveta, da bude dobro zajedničko svima: ko se usuđuje da prisvoji svetlost sunca? Zar ono ne podstiče biljke da rastu na zajedničku korist svim životinjama? Zar ono ne deli svoju pravdu svima podjednako? Ne čini ono da biljke rastu za ovoga ili onog vola, nego za vrstu goveda, ne za ovu ili onu svinju, nego za sve svinje, ovu ili onu ovcu, nego za sve brave. Pravda, za životinje, jeste dobro koje one zajednički poseduju.”

I sve što postoji i sve što živi podvrgava se tom zakonu pravde i jednakosti. Hrana je pružena svim živim bićima, bez razlike i bez povlastica bilo kojoj vrsti. Isto je s rađanjem. Za rađanje nema nikakvoga pisanog zakona, jer bi taj zakon, kobno, bio lažan. Životinje se množe, rađaju i pare prema zakonima zajednice koju im je dodelila pravda. Otac Svega dao je izgled svemu, a njegov jedini zakon bio je zakon pravde, nije pravio razlike između mužjaka i ženke, muža ili žene, razumnih bića ili bića bez razuma. Što se tiče zakona ovoga sveta, upravo su nas oni i naučili da delamo protiv zakona. Posebni zakoni parčaju i razbijaju zajedništvo s božanskim zakonom. Kako shvatiti ove reći apostolske:

„Ne znadoh za greh, do preko zakona” , ako ne da su reći moje, tvoje, ušle u ovaj svet kroz zakone i da je to bio kraj svakoga zajedništva? Ono, međutim, što je stvorio Bog, stvorio je za sve zajedno, vinograde, žitarice i sve voće. Je li iko video čokote da rasteruju vrapce i lopove? Ali, onog dana kad se zajedništvo više nije shvatalo kao jednakost i kad je izopačeno zakonima, toga dana rođen je lopov.

„Isto tako je Bog stvorio ljubavne užitke za sve ljude podjednako i učinio je da se mužjak i ženka spare, da pokaže svoju pravdu kroz zajedništvo i jednakost u uživanjima. Ali, ljudi su opovrgli ono iz čega su nastali, pa vele: ’Onaj ko je uzeo ženu, neka je čuva samo za sebe’, a trebalo bi svi da imaju deo.” I Epifan dodaje: „Bog je svakome čoveku udahnuo moćnu, silnu želju da produži vrstu i nijedan zakon, nijedan običaj ne bi smeo da je izopšti iz ovoga sveta, jer ju je ustanovio Bog. Pa i reč koja veli: ’Ne poželi dobra bljižnjega svoga’, besmislena je. Kako bi isti Bog koji mu je i dao želju, čoveku posle želju oduzeo? Ali, najbesmisleniji od svih zakona sveta je i dalje onaj koji se usuđuje da kaže: ’Ne poželi ženu bližnjega svoga’, jer se time poriče zajedništvo i odlučuje na razdvajanje.”

Ove reči, ove fraze, ove ideje čitali smo i slušali već odavno. Zvuče nam poznato, izriču zahtev koji su, mnogo pre Epifana, postavljali Antigon, Epikur, Diogen i posle njega mnogi mislioci i filozofi utopisti. Ali, naivnost, ideološka iluzija toga mišljenja – taj rusoovski stav spram tog nasilja, te nepravde kakva jeste svako prisvajanje – u našim očima nisu toliko važni koliko njegove posledice koje su osetili Epifanovi učenici. Jer, nema sumnje da su oni sprovodili te principe i praktikovali slobodno zajedništvo žena i dobara. Užasavanje hrišćanskih autora, zgražavanje koje se oseća u njihovim svedočenjima to dovoljno potvrđuje. Takođe, nema sumnje da su institucijama: braku, porodici, crkvi, vlasti u svim njenim oblicima, upućivali odbijenicu praćenu nadmoćnim prezirom.

To je, dakle, za karpokratovce bio glavni zadatak gnostika: da iscrpe supstancu zla, suprotstavljajući joj se njenim sopstvenim oružjem, praktikujući ono što bi se moglo nazvati homeopatskom askezom. Pošto nas zlo okružuje i mrvi, iscrpimo zlo čineći ga, raspirujmo vatru zabrana da ih sagorimo i pretvorimo u pepeo, trošeći uništimo (i zaista, samo je jedan korak – ili jedno slovo između konzumacije/trošenja i konsumacije/uništenja) izopačenost inherentnu materijalnome svetu.

Ova „homeopatska” doktrina spasenja objašnjava jedan od najneobičnijih aspekata karpokratovskoga učenja: verovanje u metempsihozu. Ako, tokom ovog života, duša nije uspela da iskusi sve pre smrti, ako joj ostane još zabrana koje treba da prekrši, deo zla koji treba da potroši, onda mora ponovo da proživi život u drugome telu, sve dok se ne „oslobodi duga spram svih gospodara vaseljene” . Ta pretnja – koja je isto što i prokletstvo – koja visi nad budućim životima učenika, zasigurno ih je morala podstaći da se odvaže odmah na sve, da već u ovom životu „raskrste” sa gospodarima vaseljene, da otprve, to jest u jednom jedinom životu „izbrišu” sve svoje dugove spram zla. Nasuprot onome što bi se moglo pomisliti, tu je po sredi askeza, a ne uživanje. Pošto karpokratovci u svome učenju nikad nisu pomenuli da je zao čovek – nego samo ovaj svet koji su izopačili niži anđeli – proizilazi da su učenici morali osećati isto što i Epifan pred zemaljskom nepravdom i nebeskom pravdom i da im sigurno nije bilo lako činiti zlo.

Ako su slobodna ljubav i sveopšte „orgije” – termin koji su koristili hrišćanski autori – svakako bile radije ugodna i, bez sumnje, probrana askeza, tako nije moralo biti i sa drugim oblicima „trošenja” , o kojima, međutim, ne znamo gotovo ništa. Da li su sistematski praktikovali incest, pobačaj, to jest čedomorstvo (kao što su činile druge sekte o kojima ćemo tek govoriti)? Preko svetog Irineja znamo da je jedna Karpokratova učenica, ljupkoga imena Marselina, došla u Rim da širi njegovo učenje, „sa slikanim, pozlaćenim ikonama, koje prikazivahu Isusa, Pitagoru, Platona i Aristotela” . Ma kolika bila sklonost gnostika da izopačuju jevanđelske tekstove – a po potrebi i da ih ponovo pišu – Isusu se nisu mogle podmetnuti reči: „Šaljite mi decu da ih ubijam.” Glasine koje su tim povodom kolale u paganskim sredinama o „gnusnim obredima hrišćana” , pod čim treba podrazumevati jedenje fetusa i druge gozbe slične vrste, zasnivaju se, u stvari, na nesporazumu. Sigurno je, izgleda, da se u slučaju neželjenog začeća, karpokratovci, bez sumnje, nisu ustručavali da vrše abortus. Mnogi gnostički dokumenti su u tom pogledu jasni. Ali, priroda njihovog učenja je bila takva da ih je odvraćala od rađanja: zašto bi donosili na svet biće koje posle treba da uče da mu je jedini zadatak da što pre iz njega pobegne? U takvim zajednicama, gde je ljubav vođena slobodno, svakako su se dešavale „nezgode” . Ali, u tekstovima karpokratovaca nigde se ne može naći nikakvoga podsticanja na rađanje niti na čedomorstvo.

U svedočenju o karpokratovcima hrišćanskih autora, naročito svetog Irineja i, kasnije, Jevsevija Kesarijskog, jedan detalj mi se, međutim, čini zanimljivim. To je da su pri orgijama i zajedničkim gozbama koristili razne sastojke i droge.

„Bave se i mađijom, veli nam sveti Irinej, baju, spravljaju ljubavne napitke, priređuju bratska blagovanja, prizivaju duhove mrtvih i duhove iz snova, izvode i druge vradžbine, jer, vele, imaju moć nad prinčevima i stvoriteljima ovoga sveta i nad svim drugim stvorenjima. Toliko su pustili uzde svojim nastranostima da tvrde kako imaju svu slobodu da čine što im se prohte, jer zakon ljudski, vele, razlikuje šta je dobro a šta zlo. I duše moraju, prelazeći iz tela u telo, da iscrpu sva iskustva. Ne usuđujem se ni da kažem, čak ni da pomislim da se takve stvari zbivaju u našim gradovima. Ali, njihovi zapisi vele: „Duša mora sve da iskusi pre smrti.” I sveti Irinej, nešto dalje, precizira: „Kad sve to učini, više joj ne treba telo. I dodaju da je Isus poučavao svoje apostole tajnoj doktrini i da ih je zadužio da je prenesu onima koji budu umeli da je pojme. Vera i ljubav donose spas. Ostalo je svejedno.”

Iz ovih tekstova jasno proizilazi: orgije karpokratovaca temeljile su se, zapravo, na nekom obredu. Taj obred iziskivao je magiju, napitke, vradžbine. Sve je ovo vrlo daleko od Vasilida i Valentina. Ali se, zato, približava Simonu Magu koji se služio „činima” i činio „mnoga čuda” . Očigledno, mora se pomisliti da su hrišćanski autori – s jednim izuzetkom o kome ćemo kasnije govoriti – koji su raspolagali samo posrednim svedočenjima, mogli pogrešno da razumeju smisao i prirodu tih obreda, čak i da pobrkaju karpokratovce sa nekom drugom, negnostičkom, hermetističkom grupom.

Međutim, korišćenje napitaka – verovatno afrodizijaka – zanimljiva je naznaka, jer se na njih nailazi i u drugim sektama. U svakom slučaju, izuzme li se upotreba afrodizijaka, tamjana, raznoraznih pića ili napitaka, ne čini se da su karpokratovci koristili droge u pravom smislu reči. A magijske veštine su, svakako, bile tek sporedne u karpokratovskoj doktrini. Ono što je obeležava – i što, s one strane obreda, obeležava i samo učenje – jeste taj uporni, otvoreni poziv na telesnu i društvenu pobunu, taj apsolutni prezir spram svih zakona i pravila ovoga sveta, iza koga se, u pokušaju da odgonetnu reči zbrkane tminom i vremenom, naziru obrisi tih uzvišenih ljudi i sunčana, blistava Epifanova poruka.

Nastaviće se