Fenomeni

Balada o predvečerju [Tema: Raičković]

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite
oči
I ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da
rani iz nevidljive puške
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto dogaña
A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
Samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
– Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.