Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.
Piše: Sabin Parmantije
Osnovni pojmovi Frojdovog učenja evoluirali su u skladu sa razvojem psihijatrije i, posebno, sa novim otkrićima u okviru psihoanalize. Pod uticajem organicističkog pristupa, ali i nemačke tradicije, Frojd u početku ne pravi razliku između melanholije i depresije. Duševni poremećaj praćen tugom je organskog porekla i vezuje se za odsustvo seksualnog uzbuđenja, koje za sobom povlači psihičku inhibiciju. Sa uvođenjem narcizma u psihoanalizu i podelom neuroza na aktuelne i psihoneuroze (tj. neuroze transfera i narcističke neuroze), melanholija se svrstava u grupu težih duševnih poremećaja – psihoneuroza. Kasnije će doći i do podele u okviru narcističkih neuroza, te će se tako melanholija definitivno odvojiti od šizofrenije i paranoje. Na kraju će melanholija, situirana na razmeđi neuroza transfera i psihoza, postati nit vodilla za razumevanje psihičkih procesa uopšte.
Tokom celog XIX veka psihijatrijska terminologija menjala se u zavisnosti od sukoba između sistema mišljenja nasleđenog iz prošlosti i stalnog razvoja nauke, kao i sporijeg ili bržeg uključivanja novih naučnih otkrića. Tako se razvijala nosografija kliničkih entiteta koji su, s jedne strane, odgovarali organskoj, a s druge, etiološkoj specifičnosti. Psihijatrija tako postaje sve bogatija kliničkim entitetima koji se teško mogu klasifikovati ukoliko nema uvida u celinu ili u načelo koje njome upravlja.
Ta promenljivost terminologije, čije tragove pronalazimo kod Frojda (psihoneuroze, narcističke neuroze, psihoze), razlikuje se od jedne do druge psihijatrijske škole. Tako u nemačkoj psihijatriji, posle prvog filozofsko-psihološkog pristupa mentalnoj bolesti posmatranoj u zavisnosti od toga da li je slobodna volja izgubljena ili ne, kojoj se protivio Herbart (kome Frojd duguje veliki broj svojih ideja) od 1824. godine, napadajući tako idealističko učenje svog rodonačelnika Fihtea, sredinom veka pojavljuje se organicistički pristup, na čijem se čelu nalazi Vilhelm Grizinger, i u kojem se smatra da su mentalne bolesti posledica različitih bolesti mozga koje se mogu objasniti njegovim refleksnim radnjama. Grizingerove ideje imale su izvanrednog uspeha, za šta je delimično zaslužna jednostavnost teorije koja je stajala u suprotnosti prema zbrci koja je vladala u prethodnoj eposi.
Među organicistima treba pomenuti Majnerta, Frojdovog učitelja (a kasnije i suparnika), koji mentalnu bolest pripisuje vazomotornim poremećajima. Takozvana „grupa cerebralne mitologije”, ta škola proizvela je radove velike vrednosti, kao što je Alchajmerovo delo, i omogućila Frojdu da sačuva ideju o razlici između manijakalno-depresivnog oboljenja i drugih mentalnih patologija.
Odista, po Grizingeru i njegovim učenicima, grupu delirijuma treba proučavati u odeljku paranoja (bilo da su halucinatorne ili ne). Tako je on razlikovao paranoju sekundarnu u odnosu na maniju, melanholiju ili uzbuđenja; i izvornu paranoju (V. Sanders, 1868) koja nastaje usled degenerativnih procesa.
Frojd je, dakle, nasledio ne samo rečnik nemačke psihijatrijske škole u kojem su melanholija i depresija sinonimi, nego i stav o posebnom položaju melanholije, za šta će on dati potpuno novo objašnjenje.
U početku svog rada je Frojd, poput svojih učitelja organicista, tražio somatsko objašnjenje za melanholiju. Tako u rukopisu G, koji datira iz 1895. godine, kao i u članku o neurozi anksioznosta Uber die Berechtigung, von der Neurasthenie einen bestimmten Symptomencomplex als Angstneurose abzutrennen koji potiče iz iste godine, pokušava da razjasni etiologiju ta dva klinička entiteta koji se predstavljaju kao suprotnosti jedan drugom.
Odista, ako se u neurozi anksioznosti somatsko seksualno uzbuđenje periodično transformiše u stimulus za psihički život i stvara psihičko stanje libidinalne napetosti koje traži fizičko rasterećenje kroz „specifičnu” ili „adekvatnu“ akciju, u melanholiji nalazimo, naprotiv, odsustvo somatskog seksualnog uzbuđenja, a osiromašenje nagona može ići čak i do frigidnosti, koja za sobom povlači psihičku inhibiciju praćenu bolom: „Nije nam nimalo teško da zamislimo da, kada psihička seksualna grupa pretrpi snažan gubitak uzbuđenja, dolazi do, mogli bismo reći, izvesnog uvlačenja u psihičko, što dovodi do efekta usisavanja velikih količina susednih uzbuđenja. (…) Smanjenje uzbuđenja i slobodnih rezervi nastaje na način koji liči na unutrašnje krvarenje i koji se ispoljava u okviru drugih nagona i drugih funkcija. Taj proces uvlačenja izaziva inhibiciju i ostavlja posledice poput ranjavanja, jednako bolne.“
Dva događaja napraviće prevrat u pojmovima koji su Frojdu bili poznati, učvršćujući ga u ideji da melanholija ima poseban položaj. Ovde nas zanima samo prvi događaj, a drugi je bilo pojavljivanje Blojlerove knjige Dementia praecox, 1911. godine, u kojoj on za tu grupu predlaže naziv šizofrenija, koju karakterišu asocijativni i afektivni poremećaji i pojam Spaltung. Prvi događaj, koji se tiče entiteta melanholije, jeste pojavljivanje šestog izdanja Kreplinove knjige Lehrbuch der Psychiatrie 1899. godine, u kojoj je polje ludila podeljeno na tri grupe: manijakalno-depresivna psihoza, dementia praecox i paranoja. Tako se uspostavlja dijagnostički okvir savremene psihijatrije.
Frojd, koji u prvo vreme koristi termine depresija i melanholija kao međusobno zamenjive, i počinje time što suprotstavlja aktuelne neuroze i psihoneuroze (tj. neuroze transfera i neuroze narcizma), u tekstu „Trauer und Melancholie“ čini isti gest kao i Kreplin u vezi sa paranojom: odvaja melanholiju od aktuelnih neuroza i uključuje je među neuroze narcizma. Počev od 1924. godine, napraviće podelu i u okviru neuroza narcizma i odvojiće melanholiju – tipičnu neurozu narcizma – od psihoza (šizofrenije i paranoje).
Sa tekstom „Trauer und Melancholie“ počinje zaokret od suštinske važnosti u Frojdovom delu. Uvođenje narcizma već mu dozvoljava da sagleda teoriju nagona iz drugačijeg ugla i da drugačije razmišlja o uspostavljanju Ja i njegovih odnosa prema objektima, uključujući tu i Ja kao objekt. Ono što Frojda navodi da tačnije odredi svoje stavove takođe je, s jedne strane, razilaženje sa Jungom i njegovim tumačenjem psihoza, protivrečnim Frojdovoj seksualnoj teoriji libida; a sa druge, njegovo suprotstavljanje Sadgeru na terenu narcističkog libida u homoseksualnosti.
Pred Frojda se u tom trenutku postavlja mnogo teškoća, koje proizlaze otuda što on hoće da pomiri:
- uvođenje narcizma u teoriju Ja koja već ima određenu koherentnost;
- ekonomsko gledište, glavno u tom periodu;
- premise za drugo strukturalno gledište, koje se pojavljuju već u „Zur Einfuhrung des Narzissmus“.
Te teškoće kasnije pominje u tekstu „Jenseits des Lustprinzips“: „Ako smo do sada uspostavili jasnu opoziciju između nagona Ja i seksualnih nagona, gde prvi vode ka smrti, a drugi ka nastavljanju života, ti rezultati nas ipak u više pogleda ne zadovoljavaju.” Odista, možemo pretpostaviti da upravo ti razlozi za nezadovoljstvo predstavljaju uzrok evolucije ka drugom strukturapnom gledištu.
Status narcističkog odnosa prema objektu svakako se nalazi među tim razlozima. Tako, ako uporedimo različite kliničke entitete sa stanovišta objekt- nih odnosa (videti tabelu), odmah zapažamo da melanholija kao narcistička neuroza zauzima mesto na prelazu između neuroza transfera i homoseksualnosti, s jedne strane, i psihoza (paranoje i šizofrenije), s druge. Odista, kao i u neurozi i homoseksualnosti, ljubav prema objektu je sačuvana; i kao u psihozi, libidinalno zaposedanje objekta je napušteno. To razlikovanje između ljubavi prema objektu i libidinalnog zaposedanja objekta omogućava da objasnimo poseban status narcističkog objektnog odnosa: povlačenje libida ne dešava se u korist zaposedanja nekog drugog objekta, nego u korist Ja i, tačnije, zato da bi se uspostavilo poistovećivanje Ja sa napuštenim objektom. Naravno, postoji poistovećivanje sa objektom i u neurozama transfera, i naročito u histeriji, ali ….poistovećivanje je, u neurozama transfera takođe, izraz zajedništva koje može biti zajedništvo ljubavi. Narcističko poistovećivanje je izvornije…”, jer je ono rezultat regresije od narcističkog objektnog odnosa do primarnog narcizma, do oralno-kanibalističkog stadijuma razvoja libida, stadijuma u kojem voleti objekt znači uneti ga u sebe, progutati ga. Ta tačka regresije jeste tačka gde poistovećivanje prethodi izboru objekta, što je prvi način na koji Ja bira objekt.
Odnos prema objektu
Treba izneti više napomena:
- u narcističkim poremećajima, poistovećivanje sa objektom dolazi namesto ljubavi prema objektu;
- ta zamena potom omogućava regresiju u zavisnosti od tipa objektnog izbora (narcističkog) sve do izvornog narcizma;
- u vezi sa izborom objekta, homoseksualnost i melanholija imaju više tačaka bliskosti nego heteroseksualnost. U stvari, homoseksualnost i melanholija imaju zajedničku snažnu skponost libida ka narcističkom izboru objekta;
- posle povlačenja libida sa objekta, taj objekt je ponovo uveden u Ja „kao da se projektuje na njega“, kaže Frojd, što sledi posle narcističkog poistovećivanja;
- narcističke neuroze nedostupne su za transfer, po Frojdu, i ta nedostupnost objašnjava se onim što Frojd naziva „zid“ narcizma. Tako u predavanju 26 u Uvodu u psihoanalizu, u tekstu „Die Libidotheorie und der Narzissmus“, Frojd piše: „U neurozama narcizma, otpor je nesavladiv; u najboljem slučaju, možemo baciti radoznao pogled preko zida kako bismo videli šta se dešava sa druge strane.”
Ova teškoća nije sprečila Frojda da nastavi sa istraživanjem funkcionisanja psihičkog aparata počev od godine 1915, upravo zahvaljujući neurozama narcizma.
U stvari, ako je u početku njegovog rada histerija bila središnja tačka teorije i nit vodilja u načinu na koji je zamislio psihički aparat, počev od narcizma, melanholija igra tu istu ulogu. To će ga navesti da od 1924. godine razlikuje:
- neuroze koje karakteriše konflikt između Ja i Ono;
- melanholiju, koju karakteriše konflikt između Ja i Nad-Ja;
- psihoze, koje karakteriše konflikt između Ja i spoljašnjeg sveta.
Prevela sa francuskog
Aleksandra Mančić