Blatnjave barice

Vo­li­mo blat­nja­ve ba­ri­ce i tu ne­ma li­je­ka. Kao da nam je, Bo­že mi opro­sti, Pe­pa-pra­se rod naj­ro­đe­ni­ji. Uosta­lom po­la­ko, ali si­gur­no, gu­be se raz­li­ke, sve vi­še li­či­mo na ono, a sve ma­nje na se­be. Mo­der­na vre­me­na, šta li, bri­šu de­mo­di­ra­ne raz­li­ke. Čo­vjek me­đu lju­đi­ma, pro­sto-na­pro­sto, ne­ma šta da tra­ži uko­li­ko ne vo­li blat­nja­ve ba­ri­ce. Ma­kar mal­či­ce da se za­ba­ru­sa, da se po­škro­pi ro­đe­nim bla­tom, ne bi li se upi­sao u sa­vre­me­no čo­vje­čan­stvo. Tras, šljus, pljus, i sve je mo­men­tal­no lak­še. Po­ma­lo cr­ve­ne obra­šči­ći i mal­či­ce lec­ne u gr­klja­nu, ali br­zo pr­o­đe. Vo­lim i ja blat­nja­ve ba­ri­ce, po­na­vljaj­te u se­bi opro­ba­nu psi­ho­te­ra­pij­sku man­tru i bi­će­te sa­svim okej. Jer, odi­sta je okej vo­lje­ti sve ono što mo­žda i ne vo­li­te i što ni­ko vaš mo­žda vo­lio ni­je…
Brč­ni­te se sto­ga što pri­je u pr­vu blat­nja­vu ba­ri­cu na ko­ju na­i­đe­te i do­ka­ži­te is­ku­snim brč­ka­to­ri­ma da ste vi­dje­li svo­ga bo­ga, da ste pro­na­šli sop­stve­ni li­jek. Te­ško je bi­ti či­stu­nac me­đu pr­ljav­ci­ma, kao što je la­ko bi­ti sim­pa­tič­no pra­sen­ce me­đu hi­lja­da­ma lju­bi­te­lja blat­nja­vih ba­ri­ca. Kad se već ovlaš brč­ne­te u lje­ko­vi­tom bla­tu, ne pro­pu­sti­te šan­su da se ona­ko ljud­ski na­u­ži­va­te, da se do­bra­no za­blat­nja­vi­te i za­ba­ru­sa­te, jer ni­ko iz bla­ta ni­je iza­šao čist, ni­ti je bla­to stvo­re­no da bi se uži­va­lo u bi­lo če­mu dru­go­me sem u bla­tu. Uosta­lom, u bla­tu se od­vaj­ka­da uži­va­lo. Ni­je­sam si­gu­ran u sta­re Gr­ke, ali sam si­gu­ran u ne­što mla­đe Ri­mlja­ne ko­ji su nam po­nu­di­li sve dra­že­sti i ob­je­sti ča­rob­no­ga blat­nja­vo­ga svi­je­ta…
I sam Mar­šal, iako je vo­lio i bi­je­la odi­je­la i bi­je­le ru­ka­vi­ce, na­u­ži­vao se brč­ka­nja u blat­nja­vim ba­ri­ca­ma. Va­ljao se drug Jo­že po­naj­vi­še u igal­skom bla­tu i, ka­žu oče­vi­ci, da mu ni­je bi­lo vo­lje­nih pu­dli­ca, ho­ća­še se jed­nom pri­li­kom u bla­tu za­grc­nu­ti. Ka­ko su vjer­ne pu­dli­ce spa­sle dru­ga Sta­rog, osta­lo je za­la­gu­mlje­no vo vje­ki vje­ko­va u mrač­nim la­vi­rin­ti­ma ta­da­šnje ud­be.
Mno­go je još ve­li­kih i moć­nih dr­žav­ni­ka ko­ji su se brč­ka­li u blat­nja­vim ba­ri­ca­ma. Kao i svi moć­ni­ci ovo­ga blat­nja­vo­ga svi­je­ta, shva­ti­li su ono što dru­gi ni­je­su mo­gli poj­mi­ti: bla­to je ide­al­no sred­stvo za ski­da­nje sva­ke ovo­ze­malj­ske pr­ljav­šti­ne. Pre­ve­de­no na je­zik obič­ne si­ro­ti­nje ra­je: ni­ko ne­će pre­po­zna­ti pr­ljav­šti­nu na čo­vje­ku ko­ji se pre­pu­stio ča­ri­ma brč­ka­nja i va­lja­nja u bla­tu. Ili, pre­ve­de­no na je­zik ge­ne­ra­ci­ja ko­je ra­stu: što nas je vi­še u bla­tu, to nas je ma­nje u pr­ljav­šti­ni. Bla­to je, re­kli bi­smo, pri­vi­le­gi­ja oda­bra­nih, a pr­ljav­šti­na je, pr­o­mu­ca­li bi­smo, pro­klet­stvo od­ba­če­nih. Elem, ni­je la­ko do­ći ni do naj­o­bič­ni­je blat­nja­ve ba­ri­ce, a ka­mo­li elit­nog bla­ti­šta. Ni­je se la­ko ni brč­nu­ti, a ka­mo­li va­lja­ti u po­zla­će­nom bla­tu mah­ni­tog sa­mo­za­do­volj­stva…
Ne­do­sta­je mi, već mi ne­do­sta­je, smi­jem li to re­ći, naš biv­ši pre­mi­jer­ko. Znam da ni­je biv­ši, ali mi ne­ka­ko ne­do­sta­je, po­no­vi­ću i usko­či­ću u blat­nja­vu ba­ri­cu omam­ne le­tar­gi­je. Sla­dak je, uosta­lom, sva­ki gri­jeh, sva­ka ma­ju­šna, dra­že­sna i ro­đe­na blat­nja­va ba­ri­ca. Ne­do­sta­je mi, već mi ne­do­sta­je, nje­gov na­vi­jek us­prav­ni hod, nje­go­va gro­mo­bran­ska us­prav­na vi­si­na, nje­go­ve ru­ke-ve­tre­nja­če, nje­go­ve no­ge ko­je su nas ona­ko ve­li­ke i pro­pe­te no­si­le u ne­ki bu­di­bog s na­ma svi­jet i u ne­ku abra­ka­da­bra bu­duć­nost. Bio je im­po­zan­tan, ni­je da ni­je. Sje­ti­mo se sa­mo nje­go­vih du­gač­kih pr­sti­ju, nje­go­vog ve­li­čan­stve­nog ka­ži­pr­sta ko­ji će nam ona­ko ro­di­telj­ski za­u­vi­jek sta­ja­ti nad gla­vom kao na­to- an­te­na i euro­a­tlan­ski to­tem. Sje­ti­mo li se svih tih di­vov­skih di­men­zi­ja, do­đe nam da usko­či­mo u pr­vu blat­nja­vu ba­ri­cu na ko­ju na­ba­sa­mo u slje­pač­kom tu­ma­ra­nju. Jer šta nam je po­sli­je sve­ga osta­lo, do tek po­ne­ka ubo­ga blat­nja­va ba­ri­ca, i to ona sa žit­kim šlji­ska­vim bla­tom ko­je, na­rav­ski, ne­ma go­to­vo ni­ka­kva lje­ko­vi­ta svoj­stva…
Po­u­ska­ka­li su baš ovi­jeh da­na u blat­nja­ve ba­ri­ce ne­ka­kvi na­sljed­ni­ci ono­ga ko­ga je te­ško na­sli­je­di­ti. Sve je to ma­lo i pre­ma­lo pre­ma ono­me i ona­kvo­me ko­ji je bio ve­li­ki i naj­ve­ći. Za­vr­ši­la se, avaj, jed­na go­ro­sta­sna era i po­če­la su ne­ka­kva li­li­pu­tan­ska vre­me­na. Svag­da je ne­ki Iz­no­gud že­lio da bu­de sul­tan umje­sto sul­ta­na i uvi­jek su to bi­le pu­ste že­lje. Uči­li su nas, uosta­lom, od ja­sli­ca, pa na­da­lje, sve do ja­sa­la, ci­ni­ci bi do­pi­ri­li, da su sa­mo naj­ve­ći do­stoj­ni da bu­du vječ­ni i da onaj ko­ji ni­je vje­čan, ni­je tre­ba­lo ni da do­la­zi na ovaj svi­jet, ni da uska­če u blat­nja­vu ba­ri­cu. A sa­da sva­ka pe­pa i sva­ki pe­pin drug mo­že-šljus, pljus, pra­vo u fo­te­lju za pje­smu stvo­re­nu…
Obr­ni-okre­ni, ne­ma vi­še ni gri­je­ha ko­me se gre­šnik na mi­ru mo­že pre­pu­sti­ti. Ne po­sto­ji, iz­gle­da, ni­jed­na blat­nja­va ba­ri­ca ko­ja ni­je za­u­ze­ta. Sve i da ho­će­mo- ne mo­že­mo. Pro­šlo je na­še vri­je­me za ku­pa­nje u bla­tu…