Protivgrb tela
Gnostici (4)
Piše: Žan Lakrijer
Dolazim u tvoja nedra, obred da izvršim
Večiti povratak zavičaju predrodenja
Životinjski znamen negdašnje ekstaze
U tvoja nedra dolazim, milodar ti nosim
Melem i otrove
Slepac uništožen u podrumu bića…
Rože-Žilber Lekont, Posvećenje i pogrom ljubavi
Pet prstiju. Četiri uda. Dva oka. Jedan mozak. I jedno ime: homo bipedus, sapiens, loquens. Lako je opisati čoveka sa mentalne distance stanovnika Sirijusa. A gnostici su, upravo, imali osećaj da dolaze sa Sirijusa ili pre iz nekog sveta još daljeg, još težeg, čudnijeg, sveta iza Sirijusa. Time se, možda, objašnjava pogled čudan – nimalo blagonaklon – zapravo prezriv – kojim su gledali, pre svega, na našu ljudsku spoljašnjost, naš antropoidni sklop, naše stanje fetusa, nedonoščeta bačenog pre vremena u pustare sveta, koje otad neprestano ponavlja isti bolni krik, obznanjujući svoj dolazak na zemlju.
Gnostici bi se, neosporno, divili otkrićima Frojdovim i frojdovaca, jer čitava njihova kosmogonija i antropologija žigosane su kosmičkom traumom prevremene pojave čoveka.
Greška anđela zbog koje smo bačeni na zemlju, neumesna i nespretna preduzetnost onih koji poželeše da oponašaju obrazac, blistavi arhetip ponikao u umu Boga istinitog, u stvari su nad materijom još neoskvmutom, u trudnoći, izvršili abortus. Ono što oni stvoriše, ne beše čovek, nego zametak još nesposoban za život, bezoblični crv za koga se, zapravo, pitamo zašto li je istiniti Bog zamislio da ga ostavi da živi. Ispod složenosti, meandara gnostičkih mitova, krije se ova očita istina: svi smo nedonoščad.
Verujem da se svaki potonji gnostički stav spram čoveka, društva, ljudske rase i kosmičkih ustrojstava temelji na toj slici, tome prvotnom viđenju porekla čoveka, zauvek obeleženog svojim stanjem nezrelosti. Mi smo poput lutki leptira prerano istrgnutih iz čaure koja ih štiti. Uostalom, i sam termin gnoza – gnosis – u grčkom jeziku veoma je blizak terminu genesis, koji znači rađanje, postanje. Gnoza je u biti i geneza, ona čoveku vraća njegovo istinsko rođenje, ukida njegovu genetsku i umnu nezrelost.
Priči o stvaranju čoveka, onoj koju smo već ukratko ispričali, treba dodati još jednu, preuzetu od sekte valentinaca, koji su u Egiptu nastavljali učenje gnostika Valentina. Ona pokazuje do koje mere gnostički mitovi, uprkos ogromnim razlikama u svojim varijantama, otkrivaju obuzetost tim prvotnim trenom.
Kosmologija valentinaca ponavlja već predstavljene šeme, ali im dodaje mnoge značajne pojedinosti. Na samom vrhu ili, ako hoćete, u samom središtu spoznatljivog sveta, dobri Bog, neznani Bog. Ispod, ili oko njega, reda se trideset krugova sve do našeg, zemaljskog sveta, koje čuva po jedan Eon. Ta celina, za Valentina, čini Pliromu, što znači svet Punine, spremište Suštastava. Eon tridesetog kruga zove se Sofija – Mudrost. Elem, Sofija jednoga dana – požele da osmotri veličanstvo Plirome. I pripade joj muka. Čim prekorači poslednji krug, zaslepi je bljesak, spopade je vrtoglavica, te pade u naš svet.
Ovaj mit nije u potpunosti gnostičkog porekla. Grci su, mitom o Semeli, već bili iskazali to osećanje da čovek nije ni spreman ni kadar da podnese viđenje punine. Semela, ljubavnica Zevsova, koji ju je posećivao noću, inkognito, zatraži mu jednoga dana da joj pokaže pravo lice, da joj se ukaže u punom sjaju. Zevs htede da je sačuva, ali Semela ne popuštaše: nesrećnica htede po svaku cenu da vidi „pravo” lice svoga ljubavnika. Zevs se, dakle, pokaza u punom svedu, u svome božanskom sjaju i Semela, ošinuta gromom, pade na zemlju. Pošto je bila trudna, Zevs joj otvori utrobu, uze iz nje fetus i zaši ga sebi u bedro gde ga nosaše dok ne dođe vreme: tako se rodi Dionis, sin Groma i preterano radoznale žene.
Isto kao i kod Semele, Sofijin kratki upad u svet Plirome nije ostao bez drugoga čina. Ona zatrudne od Punine, od Božanskog, i rodi nekakvog stvora. Velim stvora, jer to biće je — rođeno iz viđenja zabranjenog sveta – po svemu bilo neljudsko čudovište, toliko neljudsko da se njegova majka ne usudi ni da ga pogleda ni da ga dodirne.
Iz tog čudovišta rodi se čovek, posle silnih zahvata, ispravki, dodataka i prepravki u kojima su učestvovali svi Eoni iz Plirome. Ukratko, i ovde su, i to još jasnije i još žešće nego u drugim mitovima, gnostici opisali prapočetni užas prvoga čoveka. Srećom, ostade u njemu nešto i od kratkoga viđenja nebeskoga sjaja, što dade zamah njegovom rođenju, neki odraz Nevidivog, koga jedan gnostički tekst imenuje kao „nešto poput boje, poput dodira svetlosti”, što na mračnom dnu naše duše ostavi trag božanske svetlosti.
Ovi zadivljujući i košmarni mitovi pokušavaju, dakle, istovremeno da rasvetle i naš dolazak na svet i prirodu naših ograničenja, našeg nesavršenstva. Jedno bez drugog ne ide. Upravo tom preranom ili partenogenetskom rođenju, tom protivprirodnom začeću, dugujemo naše tromo, teško, neprozirno telo, uspavanu psihu, ali i iskru božanske svetlosti. A posledice te dvojnosti, te ispravke u poslednjem trenutku učinjene na pobačenoj živoj materiji, te posledice vidljive su u samome telu. Sve što je u njemu tera ga da bude prepreka širenju svetlosti, tamnica u kojoj se žudnje duše sudaraju sa ograničenjima bića, grob u koji svakodnevno sahranjujemo sami sebe. Uostalom, kao i za gnosis i genesis, gnostici su za sliku tela/groba koristili maltene homonime soma (telo) i sema (grob). Ne samo njegov oblik, njegove anatomske strukture, njegovi organi čula, uši, oči, te bradavičice koje primaju tek neznatni delić talasa, zraka, ukusa kosmosa, ne samo naš koštani i nervni sistem, naš krvotok koji nas nepravilno održava, jer ograničava naše opažajno polje, nego čitava naša fiziologija i samo vršenje vitalnih organskih i fizičkih funkcija, žigošu naš život.
Vratimo se opet primeru ishrane, prvom među ograničenjima nametnutim čoveku. Znamo da ona beskrajno širi polje smrti. Da čovek nije bio prinuđen da se hrani uništavajući druge vrste, da je mogao, poput biljaka, da održava život čistom hemijskom razmenom sa okolnim svetom, a ne proždiranjem, ciklusom upijanja i vraćanja, preobražaja, a ne destrukcije, ko zna da li bi čitava ljudska istorija bila drugačija?
Ratovi bi, recimo, bili suvišni, ili bar sporedni. Tu ideju, naoko apsurdnu, nije imao nijedan gnostik, ili je bar nije jasno iskazao, ali siguran sam da ona tačno odražava njihovu zapitanost nad svetom. Poredak zla, koji je inherentan ovome svetu, potvrđuje se neprestanom potrebom za prodiranjem i za razaranjem, potrebom tako sveopštom, tako planetarnom da pojavu ratova postavlja u istu ravan s pojavom ishrane. Ratovi su, u toj perspektivi, samo neizbežan način na koji se zajednice bore da bi se hranile protivnikom.
Ishrana ima još jednu prirodnu posledicu: izmet, logičan ishod telesne truleži. Izmet je prirodno zlo nezgrapnog, mračnog tela, najjasniji simbol naše zaglibljenosti u prvotno blato. Odatle ona neobična – ali, savršeno logična – ideja da je telo onih koji mogahu da dosegnu stanje više svesti, koje se odražava olakšanjem njihove materije, moralo biti oslobođeno tog sablažnjujućeg ropstva. Gnostik Valentin, dakle, sasvim prirodno tvrdi da je Isus ,jeo i pio, ali se nije praznio. Moć njegove čistote bila je takva da hrana u njemu nije trulila, pošto ne beše u njemu ničeg pokvarenog” .
Iako je naš organski portret prost: taj zametak koji govori, taj uspravni crv koji jesmo, preživljava jedino uništavajući život oko sebe (kao žižak što izjeda srž natrulih greda) i izmećući kroz čmar trule proizvode strašnoga pogroma.
Najednom kraju unosi nečist, na drugom je, uvećanu, Izbacuje.
Postoji li put da se prekine taj glistoobrazni ciklus, da se otrgne od tog mentaliteta osvedočenih vodozemaca, da se razbije to prljavo ogledalo koje odbija naš večni odraz i skriva od nas istinsko veličanstvo nadsveta? Moguće je – a većina gnostika su to i činili – da se uzdržavanjem od prokreacije odbaci nameštena igra sveta, da se između ništavila i smrti postavi apsurdna zagrada života. Mnogo je teže ne hraniti se. Svako isposništvo, ma koliko strogo bilo, podrazumeva minimum hrane. I najveći sveci praznili su se kao i bilo ko drugi. Zato se moglo razmišljati o prostijem i radikalnijem rešenju: samoubistvu. Ali, to rešenje je, pre svih drugih, suprotno gnostičkom stavu. Nijedan od njih, ni u kom trenutku, nije propovedao samoubistvo. Cilj gnostika nije gašenje života i svesti zajedno, nego nadilaženje i jednog i drugog, postignuće višega života, više svesti. Jer, u samom čoveku postoji dokaz da nije baš sve izgubljeno i da njegovo vlastito telo čuva svedočanstvo o njegovom delimično božanskom poreklu. Kao što sazvežđa, te pukotine u kosmičkom tkanju, dokazuju postojanje drugog sveta, postoji i u našim ćelijama pukotina kroz koju se vidi sev iskre života. A ta pukotina je ženica oka.
Oko. Kao i usta, kao i anus, kao i pupak, ta tri otvora koji čoveka čine mestom razmene između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg sveta njegovoga tela – mestom apsorpcije, izbacivanja, rađanja – i oko je otvor. Ali, jedini u čitavom telu koji sa spoljašnjim svetom ima samo onu razmenu koja izmiče kvarenju, a izmiče i zakonu entropije. Jedino ono živi od svetlosti, dok ostatak tela opstaje isključivo od blata.
Osmotrimo oko. Okruglo, loptasto, kao vaseljena, onakva kakvu su prikazivali gnostici. Na tom orbitalnom telu poređana su tri kruga: krug same orbite, dužica, zenica.
Spoljni krug – krug beonjače – gde se kao končaste magline granaju žile i žilice. Unutrašnji krug dužice, istačkan upredenim pigmentima, nosi obrise, mrlje i crteže. Najzad, središnji krug ženice, mračni bezdan u kom se naziru ponori duše i odraz onog svetlosnoga sloja, praobraznog tračka božanske svetlosti. Tako oko, sasvim prirodno, reprodukuje plan sveta: sublunarni krug ženice, medijalni krug galaktičkog sveta, spoljašni krug izvangalaktičkog sveta. Gledati ljudsko oko isto je što i videti plan čitavog sveta. Pažljivo ga posmatrati, izgubiti se u bezdanu tmine kao u ponorima morskih dubina prošaranih svetlucavim titrajima, znači pojmiti krajnju prirodu našeg postojanja na ovome svetu, magičnu tačku u kojoj se susreću i sjedinjavaju čovek i Bog.
I ovde, opet, samo vršim ekstrapolaciju osećanja, ili radije predosećanja gnostika. Ali, ona meditacija koja ih je navodila da, naizmenično, posmatraju zvezde i istražuju tajne oka, ono pitanje upućeno zvezdama nebeskim i zvezdama oka, pomoglo im je da naslute temeljno jedinstvo ljudske konačnosti i božanskoga beskraja. I Bog i čovek sačinjeni su od iste tvari i nose istu iskru. Tu – i samo tu – nalazi se put, znamen, poruka koja omogućava da se začne nada u oslobođenje čoveka. Tako nas to pitanje, postavljeno najpre u mračnim prostranstvima i beskraju višeg sveta, prirodno vraća sićušnosti ljudske ženice, čoveku samom, mraku i svetlosti, kalu i ognju, mikrokosmosu rascepljenom na suprotna bića, ekranu koji, u vidu iskre, čuva krhki spomen na svoje promašeno rođenje.
Nastaviće se