Tajna
Rađe bi rastajili tajnu, nego se napili vode u pustinji.
Kad ne bude tajne, biće im sreće.
Gdje god je osjete, čovjekoliki kidišu.
Zagledaju je sa svih strana, a obično je mala i okrugla.
Prislanjaju je na uvo.
Traže uputstvo za upotrebu.
Biraju otvarač kojim će je raskrinkati.
Proklinju, pljuju, gaze, ne mogu da otvore.
Zafrljače je daleko ne bi li je zaboravili.
Kad je daleko, tada im je najteža.
Opet je nađu, podignu, poglade, zagledaju.
Pa opet prislone uvo i opet-ništa.
Sad je zakopaju, dobro utabaju.
Sve oko humčice poravnaju da ne ostane znakotrag.
Nema im sna.
Prije rasvitka, trk na ukopno mjesto.
Traže pipajućki kao slijepci.
Kad je pronađu, zaplaču od sreće.
Poljube zatvorenu okruglinu, okreću, obrću.
Dobro je nakvase suzama, oslinave.
Pa se razbijesne, podignu kamen.
Kamen se odbije, posred čela.
Eto im tajnovidja.
*******
Jeste mala, jeste okrugla.
A vidi se da je tvrda.
Ponekad nešto iz nje svitne.
Kad je stavi na astal u birtiji, nije nam dobro.
Čuva tu okruglicu kao da mu je u njoj srce.
Kad je pogledamo, zagradi je dlanovima.
Nešto šapunja, a gluvonijem.
Tajnoubica ustaje iza šanka, rasrđen, pravo na tajnu.
Ovaj je metne u košulju, pa bjež’ iz birtije.
Kad se gonič vratio, jedva je promucao:
–Nije to nikakva tajna…
I sad ćuti iza rešetaka…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad