Jednom je neko suprotstavio Sofokla i Dikensa, ali nije rekao zašto to čini. Verovatno zbog toga što je Sofokle bio čovek koji ništa nije opraštao životu, a Dikens mu je sve oprostio. A baš je imao šta da prašta. Ni on nije živeo drugačije od nas, i on je patio u tami i njihao se na talasima. Dikensovska atmosfera: izmirenje sa najtežim. Ponikne glavom pred nepodnošljivim i smeši se. Smešak znači – ne odustajem ni od čega.
Bela Hamvaš
Biografija Čarlsa Dikensa
Čarls Dikens je jedan od najboljih engleskih i svetskih pisaca, a svakako najznačajniji pisac viktorijanskog perioda. Njegov rad pripada ranoj fazi realizma, a on se smatra osnivačem socijalnog romana.
Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma. Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.
Dok je bio dete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele.
Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objvljivanja, stalno doštampavaju.
Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda, roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.
Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova djela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog.
Puno ime: Čarls Džon Hafem Dikens
Datum rođenja: 7. februar 1812.
Mesto rođenja: Lendport, Engleska
Datum smrti: 9. jun 1870. (58 god.)
Mesto smrti: Hajam, Engleska
Rani život
Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlesovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, pa kada mu je bilo četiri godine u Čatam, pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga. Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkom stanici za plate (engl. “Navy Pay Office”), školovao se u privatnim školama.
Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824. Ubrzo su s njim zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme. Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu. Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela. Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.
Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi. Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati dnevno u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada.
Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 funti. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.
Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wellington House Academy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike. Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebale da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama. Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela.
Radio je u pravnom kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembra 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. Doctors’ Commons (građanski sud), pa je Dikens sa njim delio mesto, pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani Nicholas Nickleby, Dombey and Son i posebno Bleak House), u njima je prikazao mahinacije i birokratiju pravnog sistema širem broju ljudi, preneo je svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud.
Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu David Koperfield. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, pa su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.
Novinarstvo i rani romani
Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energičan, pun dobrog humora, uživao u popularnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, pa je uspeo da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču “A Dinner at Poplar Walk” u londonski časopis “Monthly Magazine”. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu “Furnival’s Inn”, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine “Morning Chronicle”.
Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen hteo da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u “Boz”. Naime Dikens je korišćeno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč “devil”, što bi se moglo prevesti na kao “Kog đavola!” (prvi je to koristio Šakespir u komediji “Vesele žene vindsorske”). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens (kao uzrokovati haos/napakostiti). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života.
Nakon uspeha skica izdavači “Chapman and Hall” ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, pa je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman “The Pickwick Papers” koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, pa je u zadnjem nastavku prodat u 40 000 kopija.
U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u “Bentley’s Miscellany”, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije.
Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, pa je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik.
Dana 02. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816-1879), ćerku Džordža Hogarta, urednika “Evening Chronicle”. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 funti godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizovao, pa se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec.
U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima “Nicholas Nickleby” (1838-39), “The Old Curiosity Shop” i “Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of ‘Eighty” kao deo “Master Humphrey’s Clock” serije (1840-41) – koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige.
Prva poseta SAD
Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti.
Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu “The Pickwick Papers”. U Njujorku se zadržao mesec dana, pa je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je “A Christmas Carol”, 1844. “The Chimes”, a 1845. “The Cricket on the Hearth”).
Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu “Dombey and Son” (1846-48). To delo i “Dejvid Koperfild” (1849-50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela.
Čovekoljublje
U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za “posrnule žene” (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvobitno odbio, Dikens je osnovao utočište “Urania Cottage” kojim je upravljao deset godina.
Srednje godine
U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao “Bleak House” (1852-53), “Hard Times” (1854) i “Little Dorrit” (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad’s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog “Henrija IV”, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo.
Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu “The Frozen Deep” koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad’s Hill Place.
U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da učestvuje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz finansijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, pa je svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura finansijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 dolara.
Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, pa je u to vreme napisao samo dva romana.
Važnija dela “A Tale of Two Cities” (1859) i “Velika očekivanja” (“Great Expectations”) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima “Household Words” (1850-1859) i “All the Year Round” (1858-1870).
U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova ćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio finansijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin “The Invisible Woman”, navodi se da je Ternan tajno živela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu “Little Nell” autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, pa je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club.
Kasne godine
Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa železničkog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodom i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo “Our Mutual Friend” koje mu je ostalo u vagonu, pa se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima “The Signal-Man”, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u železničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih železničkih nesreća.
Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternan i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve povrede, Dikens se nikada nije oporavio od traume železničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog “Our Mutual Friend” i započinjanje nikad završenog “The Mystery of Edwin Drood”.
Druga poseta SAD
Dana 09. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći deo meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds.
U decembru su započela čitanja, trebao je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 funti, a trebala su trajati do aprila 1868. Turneja je bila naporna, pa iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući.
Oproštajna čitanja
Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju “oproštajnih čitanja” u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Poslednje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James’s Hall. Poslednji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije u prisustvu princa i princeze od Velsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu.
Smrt
Dana 8. juna 1870. Dikens je u svom domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu “Edvin Drud”. Nije se osvestio pa je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon železničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.
https://opusteno.rs/biografije-poznatih-f151/biografija-pisac-carls-dikens-t33282.html
Izvodi iz djela
Ali, kad je otišla, obazreh se ne bih li našao mesto gde da sakrijem lice i odoh iza jedne kapije pivarskog sokaka, stavih rukav na zid i prislonih čelo na nj, pa zaplakah. Dok sam plakao, udarao sam nogom o zid i jako zavrtao i čupao kosu; tako su gorka bila moja osećanja i tako je oštar bio taj bezimeni bol da mi je bilo potrebno protivdejstvo.
Način na koji me je sestra odgajila učinio me je osetljivim. U malom svetu u kom deca žive, bez obzira ko ih podiže, ništa se tako tanano ne zapazi i tako tanano ne oseti kao nepravda. To može da bude mala nepravda kojoj je dete izloženo; ali i dete je malo, i njegov svet je mali, i njegov drveni konj za ljuljanje isto je toliko visok, srazmerno, kao veliki irski konj. U sebi sam, još od ranog detinjstva, vodio stalnu bitku s nepravdom. Znao sam, još od vremena kada sam prvi put progovorio, da je moja sestra u svom ćudljivom i nasilnom tlačenju nepravedna prema meni. Gajio sam duboko uverenje da joj to što me odgaja rukom ne daje pravo da me odgaja trzanjem. Kroz sve moje kazne, nemilosti, postove i moja bdenja i ostala ispaštanja, gajio sam to uverenje; i svom čestom razmišljanju o njemu, na osamljen i nezaštićen način, umnogome pripisujem činjenicu što sam bio moralno plašljiv i vrlo osetljiv.
Iz romana Velika očekivanja
Dosta je već i to što za sobom mora ostaviti mrtve stvari i predmete koji ne osećaju njenu ljubav i tugu. Ali rastanak s tim jedinim prijateljem pri polasku na taj nepromišljeni put zaista bi značio veliki bol za njeno srce.
Otkuda to da se lakše rastajemo duhovno nego fizički, i da za sami čin rastanka imamo duhovne čvrstine, a nemamo snage da se oprostimo rečima. Uoči polaska na dugo putovanje, ili uoči otsustvovanja od nekoliko godina, prijatelji koji su nežno odani jedan drugom rastaju se uz običan pogled, običan stisak ruke, ugovarajući poslednji oproštajni sastanak za sledeći dan, dok svaki od njih dobro zna da je to samo bedno pretvaranje da se izbegne bol prilikom izricanja te jedne reči, i da do toga sastanka neće ni doći. Zar je teže podnositi verovatnosti, nego izvesnosti? Mi ne izbegavamo da se oprostimo s prijateljima na samrti; činjenica da smo nekoga od njih ostavili s puno osećanja milošte i ljubavi, a nismo se s njim oprostili često može zagorčati sav ostatak nekog života.
Iz romana Stara prodavnica retkosti
Prostorija u kojoj su dečaci jeli sastojala se iz jedne velike kamene odaje s kazanom na jednome svom kraju: iz njega je upravnik doma, zaodeven pregačom radi toga, i uz pomoć jedne ili dveju žena, kutlačom sipao ovsenu kašu kad dođe vreme obedu. Od tog jela svaki dečak je dobijao po jedan čanak, a ni trunke više – osim prilikom velikih praznika, kad je pored toga zadovoljstva dobijao i komad hleba više.
Zdele nikad nije trebalo prati, dečaci su ih grebli kašikama dokle god ne bi ponovo zablistale; i kad bi svršili taj posao (koji nije nikad dugo trajao, jer su kašike bile isto tako velike kao zdele), počeli bi piljiti u kazan, tako željnim pogledima kao da bi hteli da progutaju i same opeke kojima je bio ozidan; i za to vreme su s najvećom revnošću lizali prste, u nameri da skinu i najsitniju trunčicu kaše koja se zadržala. Dečaci imaju odličan apetit. Oliver Tvist i njegovi drugovi su tri meseca trpeli muke polaganog umiranja od gladi, najzad su od gladi postali toliko ‘alapljivi i u toj meri podivljali da je jedan dečak, koji je za svoje godine bio isuviše izrastao i koji nije bio naviknut na takav život (jer mu je otac nekad držao narodnu kujnu), namršten nagovestio svojim drugovima da se može dogoditi, ako svakog dana ne dobije još po jedan čanak ovsene kaše, da jedne noći pojede dečaka koji spava pored njega, a koji je slučajno bio nejako i malo dete. Pogled mu je bio divljački izbezumljen od gladi, i oni su mu potpuno verovali. Održano je savetovanje: vukli su kocku ko će večeras posle večere da se javi upravniku doma i da zatraži povećani obrok. Kocka je pala na Olivera Tvista.
Iz romana Oliver Tvist
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš