Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Pogled iz Amerike – Čarls Simić: Vodićemo JOŠ VIŠE RATOVA
Reprezentativan izbor autobiografskih i autopoetičkih eseja Čarlsa Simića “Tamo gde počinje zabava” upravo je objavljen u izdanju “Arhipelaga”. Tim povodom objavljujemo odlomke iz poslednjeg, neobjavljenog intervjua sa Čarlsom Simićem koji je novinarka i prevodilac Vesna Roganović vodila specijalno septembra 2016. za knjigu intervjua sa Simićem “Đavo gudi na raskršću”, koju uskoro objavljuje “Dereta”.
Vaši noviji stihovi blago su osenčeni rezignacijom: jedna pesma doslovno govori o ispraznosti koja obuzima modernog čoveka, sa „ustima punim ništavila“?
- Uvek sam bio pesimista, ali ovih dana mnogi drugi mi prave društvo. Već godinama nisam sreo nijednog optimistu, ni u Sjedinjenim Državama, niti u Evropi. U Njujorku moje mladosti ulični propovednici uzvikivali su: „Ovaj svet ide dođavola“. I ja sam to oduvek mislio.
Mnogo se temeljnih vrednosti prethodnog stoleća urušava u ovom veku: demokratija, moral, kultura, obrazovanje, blagostanje… Ko je danas u većoj krizi: Evropa ili SAD?
- Religija, nacionalizam, rasizam, mržnja, zavist, nove tehnologije, svako ponaosob i svi skupa doneće nam propast. Evropa ima svoje probleme, ali jedino u Sjedinjenim Državama kandidat za predsednika govori svojim pristalicama da njegov protivkandidat zaslužuje da ga upucaju ili obese i za to dobija dugotrajne ovacije. Neki od mojih sugrađana su žedni krvi. Javne egzekucije i mučenje sigurno bi ih očarali.
I u prepucavanjima između predsedničkih kandidata Trampa i Klintonove svaka debata o vrednostima i ideologijama koje su presudne za političke programe, na kraju se svede na priču o ličnostima oponenata. Koja načela i ideologije oni, zapravo, promovišu?
- Belački nacionalizam u slučaju Trampa, a kad je reč o Klintonovoj, multikulturalizam, globalizam i neoliberalizam. Oboje se slažu da Sjedinjene Države imaju pravo vojno da intervenišu bilo gde u svetu kad god to odgovara njihovim interesima, tako da ćemo voditi još više ratova.
U čemu je razlika između njih dvoje, da li je indukovanje straha kod birača još uvek delotvornije od programa i opipljivih obećanja?
- Obe političke stranke napustile su radni narod. Pričaju im bajke o tome kako će im ponovo vratiti radna mesta izmestivši ih iz Kine natrag u SAD, ali ne haju, niti su sposobni išta da preduzmu da ta obećanja i ispune. Demokrate nisu toliko opake kao republikanci i neki od njih još uvek nastoje da Amerikancima poboljšaju život, ali naša politika je toliko korumpirana a sistem do te mere urušen, da su čak i najprosvećenije političke linije koje imamo u nepsrestanoj opasnosti da ih drugi svesno sabotiraju.
Pisanje poezije poredite sa igrom šaha. U jednoj vašoj pesmi isti proces opisujete kao prolazak kroz lavirint, uz pomoć Arijadnine niti (imaginacije?). Koja od te dve metafore vam je bliskija?
- Jednom sam poeziju uporedio sa tri rasparene cipele na ulazu u mračnu aleju a drugi put sa pticom koja nije svesna zakona letenja. Te „definicije“ imaju smisla za mene jer su sve delimično istinite. Poezija sa velikim „P“ ne može se definisati, pošto ne postoji jedna Poezija, nego mnogo različitih vrsta poezije. Šta je zajedničko Momčilu Nastasijeviću i Radetu Draincu? Ne mnogo, iako ih obojicu volim i mogao bih da maštam da pišem kao oni.
U naslovnoj pesmi vaše nove zbirke „The Lunatic“ (Ludak) pojavljuje se pahulja koja pada i stalno iznova se diže da bi ponovo padala, svaki put sve opreznije, pritajenije? Reč je o svojevrsnoj patologiji „pada“. Kakvo je vaše lično iskustvo „pada“ i „uzdizanja“?
- Jeste li čuli za Ajnštajnovu definiciju ludila? Raditi jednu istu stvar stalno iznova i očekivati različite rezultate. Snežna pahulja onome ko je posmatra odaje utisak da se spušta i uzdiže samo da bi ponovo pala. Opisujem jednu banalnu pojavu i prepuštam čitaocima da donose sopstvene zaključke. Narator u pesmi nema nikakvu teoriju o onome što gleda, on naprosto uživa u predstavi.
U drugoj pesmi opisujete sebe kao „asistenta dvojice gospodara iluzija“ – Boga i đavola. Koji od njih vas je više dovodio u iskušenja?
- I ovde bih prepustio čitaocu da to sam za sebe dokuči. S majčine strane tokom dva veka moji preci bili su seoski popovi, a s očeve, puki nevernici, tako da su te reči svojevrstan omaž obema stranama moje porodice i njihovim oprečnim pogledima na svet, uz istovremeno duboko poštovanje i jednog i drugog, ali čitalac ne mora to znati da bi shvatio o čemu govorim.
U vašim pesmama oživljujete tajanstvene mikrosvetove viljuški, šibica, dugmića, čioda i ostalih naizgled beznačajnih sitnica iz naših života. Čime vas ti skriveni detalji stvarnosti toliko opčinjavaju?
- Kad živite sami u iznajmljenoj sobi u nekom gradu, a posedujete samo nekoliko stvarčica koje možete smatrati svojim, ne možete a da ih s vremena na vreme ne gledate i ne zapitate se o njihovom postojanju? Ko je vlasnik malog crnog dugmeta koje sam pronašao ispod dušeka, ili nagorele šibice u zidnoj pukotini? Takvi predmeti su me fascinirali jer sam se u detinjstvu igrao sa svim i svačim, od mrvica hleba do palidrvaca, pretvarao ih u ljude i bogzna šta sve ne, ali ih u mojim pesmama ne koristim kao simbole nizašta. Ono što volim upravo su misterija koja se ispreda oko toga šta oni jesu, tajna njihovog porekla, kao i to što dozvoljavaju mojoj mašti da se razmahne do mile volje.
http://www.blic.rs/kultura/vesti/pogled-iz-amerike-carls-simic-vodicemo-jos-vise-ratova/j3pn714