Premalo pažnje posvećujemo teškoćama koje se na kraju dvadesetog veka isprečuju pesnikovom glasu koji ne može da dopre do nas. Mora da se probija kroz debele slojeve buke i besa, zbog svakodnevno rastućeg broja ljudi i povećavanja broja javnih govornika, odnosno onih koji se izražavaju stihom ili prozom. Na glas mislim u doslovnom smislu, jer svaki stih čuva neponovljivu intonaciju koja potiče iz tog, a ne iz nekog drugog grlainstrumenta, kao što u muzičkoj partituri dremaju zvuci, čekajući da budu probuđeni.
Toga postaješ svesniji kad slušaš kako svoje pesme recituje Josif Brodski. To je iznenađujuća melopeja, napev-lament, koji hrli kroz rime, rastapajući ih u gotovo stalnim opkoračenjima, da bi ih na početku svake sledeće strofe energično podrio i isti ritmični uzorak ponavljao u nešto drugačijoj intonaciji. Slušaoci ne mogu da se odupru misli o toj nematerijalnoj oblasti, a ni o vremenu i prostoru u kome traju dela Hajdna ili Mocarta, prepoznatljiva posle nekoliko taktova u pozadini sa šumom radio-stanica.
Poezija Brodskog ima slično svojstvo koje joj dopušta pružanje otpora prekomernosti reči, stoga to svojstvo nazovimo čistotom, askezom, disciplinom ili nekako drugačije.
Ruska književnost je u svojoj genealogiji, a možda i duhu petrogradska, odnosno izvodi se iz poezije, kao što se Gogolj i Dostojevski izvode iz Puškina. Fantazmagorični grad je upravo u slikama poezije nalazio svoju sablasnost. Vremenski su nam bliži njegovi pesnici Blok i Beli, ali ništa manje, zahvaljujući malobrojnim, zbog toga uzbudljivim pesmama, pri čemu valja pomenuti Inokentija Anjenskog, jer, po mom mišljenju, Brodski spada u liniju Anjenski–Ana Ahmatova–Osip Mandeljštam. On je potpuno svestan nasleđa i u svojim esejima o rodnom gradu postavlja sebi pitanje, šta povezuje petrogradske pesnike. Odgovor traži opisujući arhitekturu, jer je u njoj sadržana nemilosrdna volja Petra Velikog koji je gradio svoj grad na leševima podanika i na ideji „prozora u Evropu“, kao i na omađijanosti delima ljudskog uma i ruku, odnosno civilizacije. Arhitektura Petrograda donekle kondenzuje jedan period istorije Evrope i pod perom Brodskog pojavljuje se reč „klasicizam“. Iako je teško primeniti je na savremenu poeziju, reč je upotrebljiva, jer ukazuje na povezanost proporcija i merila. U suštini, Brodski je dobro upoznat s prevratima u umetnosti našeg veka, veoma je selektivan u korišćenju sloboda koje mu je ona ponudila.
Rođen 24. maja 1940. godine u Lenjingradu, Brodski je rastao i formirao se u njemu, premda za malo šta ima da zahvali školi. Sa svojih petnaest godina jednostavno je ustao usred časa, izašao i nikada se tamo nije vratio. Slična plahost impulsa bila mu je svojstvena mnogo godina kasnije, kada je bez mature i diploma držao seminare o poeziji na američkim univerzitetima. Ako je student rekao nešto što je izlazilo iz okvira dozvoljenih gluposti i ignorancije, Josif ga je izbacivao sa časa. Bio je u pravu: radeći u fabrici, kasnije baveći se različitim privremenim profesijama, mlad je i sam stekao široko znanje, čitajući ne samo na ruskom već i na poljskom, koji je naučio da bi imao pristup poljskoj poeziji i zapadnoj književnosti kroz prevode na tom jeziku, a kasnije i na engleskom. Govorio je da mu je početak učenja engleskog u školi išao veoma loše, jer nije razumeo za šta će mu taj jezik koristiti, te je napustio njegovo učenje, s tim što mu se nešto kasnije vratio; tako da ga vidimo u sovhozu blizu Arhangelska, gde je poslat na prinudni rad, s debelim rečnikom engleskog. Mora da je odlično savladao taj jezik kada je na njega prevodio svoju poeziju i na njemu pisao eseje. Pouzdano tvrdim da zbirka njegovih eseja Less than One iz 1986. godine nema sebi ravne u današnjoj Americi, u pogledu izražajnosti slika i sadržajnosti stila. Iz njih saznajemo o njegovoj generaciji inteligencije, koja se formirala pedesetih godina. Bila je to generacija koja je halapljivo čitala, vodeći na osnovu toga ilegalan život. Krug Josifovih prijatelja nije bio „disidentski“. Okretao je leđa državi, živeći u unutrašnjosti njene mašine, ali nemajući sa njom ničeg zajedničkog, odnosno odbacujući iskušenja karijere, između ostalog i književne karijere.
Među takvim ljudima kružile su pesme Brodskog umnožavane na pisaćoj mašini, a čak je rasla i legenda o njemu. Ana Ahmatova priznavala ga je za svog naslednika, što je bilo više od bilo koje zvanične pohvale. Preko nje je upoznao i Nadeždu Mandeljštam, Osipovu udovicu, koja je tada pisala svoje slavne memoare, našavši se u krugu njenih najbližih prijatelja, koji su je često posećivali. Međutim, da li u totalitarnoj državi ima pravo da postoji neregistrovan pesnik, koji ne podleže kontroli? Hapseći ga i optužujući za „parazitizam“ vlasti su izjavile da nema pravo. Godine 1964. došlo je do sudskog procesa u Lenjingradu, koji će ostati zabeležen u hronikama ruske književnosti.
Između sudije Saveljeva i optuženika odvijao se sledeći dijalog:
– Koja je Vaša profesija uopšte?
– Pesnik. Pesnik-prevodilac.
– Ko Vas je priznao za pesnika? Ko Vas je svrstao u redove pesnika?
– Niko. A ko me je svrstao u red ljudi?
– Da li ste to učili?
– Šta?
– Da budete pesnik. Da li ste pokušali da studirate na univerzitetu koji pruža
obrazovanje… Gde se učilo?
– Nisam razmišljao… Nisam razmišljao o tome da se može dobiti obrazovanje.
– O čemu?
– Mislim da je to… od Boga.
Kažnjen je zbog „parazitizma“ na pet godina prinudnog rada. Zbog buke u inostranstvu oslobođen je posle godinu i po dana. Uskoro, 1972. godine ipak nije imao drugog izlaza nego da emigrira u Ameriku.
Njegova poezija je lična i filozofska, dodirivala je politiku utoliko ukoliko je nalazila u njoj temu za meditiranje o čoveku. U njoj otkrivamo i svesnu težnju za čišćenjem jezika od činovničkog nagvaždanja koje je služilo za prenošenje istine. Ako se u njoj pojavljuju pitanja države, pokazuju se kao deo tužnih i grotesknih iskustava čovečanstva, s čestim pozivanjima na istoriju Grčke, Persije, Kine, Rima. Umesto nove leksike, vraćaju se proverene i jednoznačne reči: imperija, tiranin, rob… Primer za to kako mašta Brodskog izlazi na kraj s tzv. životom društva, može poslužiti izrugivački roman-fantazija o neimenovanoj antičkoj imperiji, „Post aetatem nostram“, koja donekle nalikuje na Norvidov „Quidam“ ili na pesmu „Poprsje“ koja govori o Tiberiju.
Poljski čitalac će se donekle začuditi što je međunarodna slava pripala pesniku koji koristi tradicionalan stih, s rimama i podelom na strofe, koji nije samo „neavangardan“ već je i veoma težak za prevođenje na strane jezike. Invencija Brodskog u rimovanju je takoreći užasavajuća, nalik je na zabavu postavljanja i preskakanja prepona, koja je bitno svojstvo poezije-igre. Pa ipak, predstavljalo bi veliku grešku nazvati ga starinskim pesnikom. Po mom mišljenju, treba uzeti u obzir dva činioca. Poljski jezik se ne oseća dobro u metričkom korsetu, što je povezano s njegovim stalnim akcentom, međutim do preokreta je došlo još u međuratnom periodu, jer je to ipak odgovaralo njegovoj prirodi. I rime (izostavljajući pri tom pesnike koji su u tom pogledu izuzetno inventivni, kao npr. Stanislav Baranjčak) ostavljaju često utisak monotonije ili ukazuju na to da pesnik upražnjava stilizaciju stiha druge epohe. Međutim ruski, s promenljivim, a pri tom snažnim, uglavnom jampskim akcentima, čini se da teži metričkim sistemima. Istaknuti ruski modernisti nisu pisali u „slobodnom stihu“, već naprotiv, ne jednom su preterano smele metafore gurali u korset strofe. U Poljskoj je posle Drugog svetskog rata došlo takoreći do potpunog raskida s poetikom Skamandera,2 čak je besprekorno tradicionalan Leopold Staf3 u starosti izabrao novu poetiku, pod uticajem Ruževiča, kako se tada govorilo, napisavši nota bene neke od najboljih pesama u svom bogatom stvaralaštvu. Taj formalni prevrat išao je naporedo s udaljavanjem od izvesne retorike, jer je poljska poezija posle rata nastavila spor sa Skamanderom, koji je započeo u međuratnom periodu. U Rusiji je bilo drugačije. Pustošenje koje se dogodilo u eri staljinizma bilo je tako temeljito, kako mi je govorio sam Brodski, da je pre svega trebalo nastaviti kontinuitet, odnosno počinjati tamo gde su svoje delo završavali Ahmatova, Mandeljštam, Cvetajeva. Otvarala se nova oblast istraživanja, kod Brodskog kroz uvođenje dramskih formi, glasova izrazito samostalne persone, odnosno monologa i dijaloga. U mnogim svojim pesmama Brodski je autobiografski liričar, kao i njegovi prethodnici, a u nekim drugim se distancira od sebe – kao npr. u „Likomediju na Skiros“, „Odisej Telemahu“, „Pisma iz vremena dinastije Ming“ – ili pretvara poemu u komediodramu o dvema ličnostima, (dvema ličnostima na psihijatrijskoj klinici, u „Gorbunovu i Gorčakovu“). Posebno mesto zauzimaju pesme u kojima je subjekt putnik-posmatrač, pre hodočasnik dvadesetog veka nego turista, sužanj kod Arhangelska, izgnanik i emigrant u Americi, tragalac za svojim evropskim korenima u Veneciji, Rimu, Londonu, pariskom Luksemburškom vrtu. Njegov ton je uvek prepoznatljiv, uzvišen i istovremeno podsmešljiv, sa neprestanim skokovima iz elegije u odu, satiru, sa takoreći neprestanim prisustvom savremene ironije.
Godine 1963. Brodski je napisao „Elegiju za Džona Dona“, a 1965. „Uspomeni na T. S. Eliota“, pozajmljujući formu od V. H. Odna, koju je ovaj koristio u pesmi „Uspomeni na V. B. Jejtsa“ iz 1939. godine. Ti slučajevi ukazuju na srodstvo izbora Brodskog i engleskih pesnika. Džon Don i ostali „metafizički pesnici“ su mu bliski iz razloga čije proučavanje bi sigurno otkrilo neke sličnosti između situacije današnjeg pesnika i pesnika baroka, kada je „vreme iskočilo iz tokova“, kako je rekao Hamlet. T. S. Eliot, majstor nekoliko generacija pesnika u Engleskoj i u Americi, pred kraj života prestajao je da bude slavan.
Koliko mi je poznato, niko ga nije čitao posle smrti osim ruskog pesnika, nad čim se treba zamisliti. Što se tiče Odna, Brodski ga je poštovao kao pesnika i kao čoveka. U svom eseju „To Please a Schadow“ iz 1983. godine kaže da je naučio da piše na engleskom da bi odao počast Odnovim senima. Od američkih pesnika najviše je cenio Frosta, zbog njegovog umeća maskiranja, iako je dobrodušnost tog tobožnjeg pisca idila ispunjena očajničkim pesimizmom.
Pišem ovaj predgovor o prijatelju i mogu sebi da dopustim neke veoma lične opservacije. Važnim svojstvom njegovog karaktera – važnim za petnaestogodišnjaka koji je izašao iz razreda i nikada se nije vratio u njega. To označava krajnju prefinjenost u izboru ideja, knjiga, ljudi s kojima je opštio. Istovremeno u njemu je mnogo poniznosti i sposobnosti ushićavanja. Ta povezanost daje mu snažno osećanje hijerarhije, a nije nimalo slučajno što se u osnovi svih njegovih sudova o umetnosti nalazi uverenje da je strogo hijerarhična i to u dvojakom smislu. Svaki stvaralački čin je čin eliminacije, jedno se prima, drugo odbacuje. I umetnik mora da bude surov kada odbacuje pravce, stilove, dela koje smatra nižim. Čini se da je samo zahvaljujući takvoj potrebi za prefinjenošću čovek mogao da se suprotstavi državi u epohi socrealističke krasnorečivosti, iako je to platio izgnanstvom. Ta potreba sačuvala ga je kasnije, u Americi, od nadomestaka naprednih
intelektualnih krugova i dopustila mu da sačuva nezavisnost, što dokazuje prezriva svesnost njegovih eseja.
Filozofski Brodski vodi rat s nasleđem Žan-Žaka Rusoa, tj. s uverenošću u urođenu dobrotu čoveka, koja bi se u potpunosti ispoljila „da nije to, da“. I uvek „da nije to, da“, s tim što se menjaju samo uzroci njenog neostvarivanja. Brodski smatra da je ruska književnost opterećena traganjem po svaku cenu za društvenom utehom, u čemu Tolstoj ima primat. Međutim, dodajmo da ni Brodskom tako drag Dostojevski u Braći Karamazovima nije mogao da podnese svoje beznađe, te je potražio utehu u grupi šiparaca (skauta? apostola?), koje je preobratio plemeniti Aljoša. Dostojevski je uticao na intelektualni razvoj Brodskog neposredno i posredno preko Lava Šestova, filozofa, koji je proisticao iz Dostojevskog. Bio je nemilosrdan, podsmevao se ljudima koji tragaju za kratkoročnim radostima. Pristojnost prema sebi, po njegovom mišljenju, zasniva se na neprihvatanju opravdavanja najapsurdnije ljudske sudbine koja zaslužuje isključivo naš protest.
Ne treba se predavati takozvanoj prirodi stvari samo zbog toga što je moćna, niti treba glavom probijati zid. Još više ne treba se uljuljkivati mišlju da će čovek nekada uspeti da prekorači granice koje je ona zacrtala. Šestov je uticao na Brodskog i kao sjajan stilista. Taj mysologos ili neprijatelj razuma, kako je sam sebe nazivao, pisao je kristalno jasnu i logičnu prozu.
Paradoksalista Šestov možda nas navodi i na trag, kada želimo da shvatimo paradoks poezije Brodskog. Taj klasični ili klasično-barokni, monumentalan, uzvišen, disciplinovan pesnik – mada su ti epiteti, ako se i mogu delimično primeniti, negacija poezije s kraja XX veka, s obzirom na to da se Ničeovo proročanstvo ispunilo i civilizacija je ušla u fazu nihilizma, gubeći pojam objektivne istine, relativizujući dobro i zlo, deleći ljudski subjekt na spletove percepcije i refleksa. Poezija verno prikazuje to stanje svesti, tako da se danas može govoriti o nihilističkoj poetici, koju ne karakteriše nužno znak minus, s obzirom na to da ima mnogo njenih branilaca i pristalica.
Kad, iznenada, tu je Brodski sa svojim jasnim razlikovanjem istine i laži, dobra i zla, s pesmama na teme uzete iz Starog zaveta i Jevanđelja, iz istorije poezije antičke Grčke i Rima, kao da i dalje traje epoha hrišćanstva oživljavanog kako školskim Homerom i Vergilijem, tako i nenarušavanjem uzvišenosti sakralnih reči i obrta, premda je Brodski savremen pesnik, odnosno sumnja mu nije strana. Pa ipak, teško je objasniti suprotnosti koje poseduje. Pogotovu što visoko ceni Semjuela Beketa koji je dalje od bilo kog drugog otišao u ogoljavanju naše ljudske sudbine, dok se uzaludnost ljudskih vera i očekivanja ispod njegovog pera nije pokazala kao lakrdijaštvo, kao klovnovijada prepuštena sudbini vremena i smrti.
Zar pozorišni komad Brodskog Mramor, napisan 1984. godine, ne ukazuje na poseban luk osnovnog beketovskog motiva, tj. vremena, koje ništa ne rešava i ne ostvaruje. Kod Beketa je prostor radnje apstraktan, nekako laboratorijski. Kod Brodskog je lociran u antičkom Rimu, ali sa statistikom i kompjuterima, koji nameću svoju totalitarnu vladavinu svim državama zemljine kugle. Uvođenje Rima je rečito. Od Moskve kao Trećeg Rima kod monaha Filoteja, preko brojnih ruskih pisaca sledećih nekoliko vekova, razvija se istoriografski mit države pozvane da vlada svetom. Rim, posebno u ruskoj poeziji (npr. kod Mandeljštama) prikazuje i mit civilizacije kao geometrijskog poretka. U Rimu, kako saznajemo na početku komada, imperator Tiberije je uveo važnu reformu. Izračunato je da broj zatvorenika u imperiji iznosi 6,3% stanovništva. Primenivši statistički prosek, imperator je snizio brojku na 3% – ali doživotnih osuđenika. Naravno, ne zbog prestupa već na osnovu pravednog žreba. Dvojica junaka komada, Tulije i Publije, nikada neće izaći iz zatvora u kojem su zatočeni, mada u kompjuterski dobro promišljenim uslovima. Mogli su da imaju knjige i kompletiraju mermerna poprsja umetnika. Mermer klasika nije sasvim beskoristan, sa njim se nešto može razbiti; poslužiće Tuliju u pripremi originalnog bekstva, koje je istovremeno uspešno i apsurdno, jer se nije moglo pobeći dalje od najbliže ulice.
Beket je, po svoj prilici, u filozofskom smislu najvažniji pisac Zapada. Žalosna i komična tragedija ljudskog života kod njega se odigrava u okviru postojeće civilizacije, čije postojanje uopšte ne ublažava apsurd koji nagriza svakog pojedinca lično. Izvan Beketove ličnosti postavlja se pitanje da li je civilizacija neko dobro i da li bi bez nje bilo još gore. Čini mi se da se razlika između Beketa i Brodskog može svesti na jedno: prvog se uopšte ne tiče arhitektura, dok je drugi na osnovu arhitekture Petrograda učio istoriju i svuda gde se nalazio posvećivao je pažnju zidinama, krovovima, kipovima, formi i duši grada ili ljudskom vremenu koje je ovekovečeno u delima ljudskih ruku.
Već to da vreme može biti specifično ljudsko, tj. da u suprotnosti s vremenom prirode ostavlja uspomene posebnog uma i volje, ne mora da donosi utehu (jer, šta je besmrtnost, ako stvaralac mora da umre), s tim što mesecima i godinama mora donositi organizaciona načela svakog projekta koji se ostvaruje. Isto je s arhitekturom jezika ili s poezijom.
Pripadati inventaru ruske poezije kao Brodski, znači voditi neprestan dijalog s prethodnicima i imati osećanje obaveze – iako obaveza i nihilizam ne idu u paru.
Najpre je proglašen kult umetnosti kao zamene za religiju, zatim je besmrtnost umetnosti ismejana, te se nalazimo u istom stadionu. Teško je shvatiti, nota bene, kako su današnji obredi u čast stvaralaštva (izložbe, muzeji, ministarstva, stipendije itd.) povezani s propašću vere u trajnost njenih plodova. Uostalom, u renesansi umetniku je bilo osigurano vodeće mesto, kao nekom ko je sposoban da pobedi vreme (ars longa, vita brevis). Da li se nešto promenilo ako sam stvaralac i tada nije mogao da posmatra svoju posmrtnu slavu? Da li je besmrtnost duše bila potrebna kao garancija trajnosti estetskih vrednosti? Malarme je, na primer, i dalje koristio davne privilegije, jer se erozija odvijala lagano, a njegovi ateistički pogledi nisu odviše uticali na temelje poezije.
U suštini, kada čitamo njega ili Bodlera, Ruse s početka našeg veka, pada u oči brižna obrada stiha, kao da su njen materijal dugotrajan kamen ili metal – nasuprot ubrzanom, slučajnom reporterstvu u poeziji poslednjih decenija i to na različitim jezicima. Sažetost stiha Brodskog nameće pretpostavku da i on spada u pristalice i branioce umetnosti, odnosno one koji otkrivaju obratno – stvari su se odviše iskomplikovale da bi bilo celishodno nalaziti u njemu estetizam. Slično kao i Mandeljštam, on se može nazvati pesnikom civilizacije, odnosno uslovljavanja, uzajamne zavisnosti, tako tesne povezanosti, da se nijedna amputacija ne vrši nekažnjeno. Pesma „Stanica u pustinji“ iz 1966. godine, o rušenju grčke crkve u Lenjingradu je elegija-protest protiv amputacija izvođenih u njegovoj zemlji.
Lav Šestov je mogao da ga nauči strogosti i ekstremnosti sudova koji su odomaćeni u tradiciji. Šestov, strog i plahovit poput judejskog proroka, vodio je sporove sa Platonom i Kartezijem, stoicima i srednjovekovnim skolasticima, kao da se radi o njegovim savremenicima, ili tri hiljade godina evropske civilizacije za njega je predstavljalo oblast u kojoj se osećao slobodno, kao zakoniti naslednik velike porodice umova koje su formirale Biblija i grčka filozofija. Glavno njegovo delo naslovljeno je sa Atina i Jerusalim. Čini mi se da me zajedničko poštovanje Šestova filozofa, koji je bio očajan i pobožan, posebno približava poeziji Brodskog, zbog svoje nadistorijske istoričnosti koja je veoma različita od današnje poezije Zapada.
Sklon sam da Brodskog nazovem metafizičkim pesnikom. Prvenstveno u smislu karakteristike engleskih pesnika sedamnaestog veka. Oni su se uključili u naučni prevrat, postavili prema „novoj filozofiji koja u sve sumnja“, kako je napisao Džon Don, prethodeći Dekartu. Odgovori na pitanja o poretku svemira, ljudskoj duši, smislu života i smrti, prestali su da budu očigledni, trebalo ih je ponovo tražiti u novokreiranom haosu koji je šokirao svojom raznorodnošću i bogatstvom, pozivajući jezik na skokove između pojmova i slika uzetih iz različitih oblasti saznanja. Taj jezik je već mnogo šta pozajmljivao od empirijskih nauka, otud između ostalog vratolomna smelost poređenja i metafora u ljubavnoj i religioznoj poeziji. Činjenica da je možda u našem veku ta smelost odgovarajuće ocenjena, a imena „metafizičkih pesnika“ su postala poznatija, ukazuje na izvesnu srodnost sa nama. Posle perioda optimističkog racionalizma nepomireni pesnik je i dalje u poteri za odgovorom kao Brodski, i mora da se meri s jezikom koji je narastao zbog razvoja nauka, s jezikom fizike, psihologije, biologije itd. Drugim rečima, u svom susretu sa opipljivom stvarnošću i razaranjima koje nosi „vreme trovača stvari“, takav pesnik ima svest da mnogi od dosadašnjih pojmova otpadaju kao izljuspana farba i da njegov stih biva uvlačen u nove jezičke prostore.
Kada bi trebalo da istražujem taj aspekt poezije Brodskog, izabrao bih posebno tri pesme: „Razgovor s nebožiteljem“ (1970), „Leptirica“ (1972) i „Muva“ iz osamdesetih godina. Njihov grafički sistem podseća na strofe baroka, osim toga sve te tri lirske ode uvode distancu i uslovnu „izveštačenost“, s obzirom na to da ni leptirica, ni muva nisu svesne da im se neko obraća, a nebljanin, ako i čuje, neće nas obavestiti o tome šta misli. Takve pesme, upućene predmetima, životinjama ili nevidljivim moćima imaju svoju književno vrednu prošlost (npr. kada se Kohanovski4 obraćao lipi ili Muzi), odnosno ne pretvaraju se da nisu stvaraoci kulture. I pored toga svest onog koji govori zaražena je ništavilom („A u ustima ukus posle života na ovom svetu“, „poput bombe časovnik negde kuca“) i pretvara konvencionalnu formu u potresan lament, pridaje joj uzvišenost (le sublime) veoma današnje borbe s nedostatkom egzistencijalnog tla pod nogama.
Ni u kom slučaju ne zaboravljam da je Brodski Rus i ruski patriota koji pati zbog nesreća svoje zemlje. Pojava takvog pesnika posle više decenija tamošnjih amputacija i pustošenja ne iznenađuje, a istovremeno trebalo bi da ispunjava optimizmom. Priznajem da Brodski za mene nije neočekivan samo kao slobodan čovek među slugama tiranije, već je to mnogo više zbog stidljive bolesti koja srozava rusku kulturu poput otkupa koji dopire tamo iz uličnih zvučnika i pogleda sa portreta vođa.
I pored izvesnog broja pesama koje mu je diktirao moralni otpor, npr. o ratnom stanju u Poljskoj i o invaziji u Avganistanu, Brodski se, kao što sam već rekao, ne bavi politikom i u potpunosti opravdava nade Aleksandra Vata5 koji je smatrao da je za ruske pisce najbolji put „odvojiti se od neprijatelja“. Na taj način razmišljao je o njihovom jačanju postojećih stvari, umesto da ideolozima dopuštaju da ih uvlače u sferu nepostojanja. Za Brodskog lažnost društvenog uređenja jednostavno je očigledna; ogromna građevina od papira može trajati onoliko koliko joj se posvećuje pažnja. I Brodski brine o tome da koristi reči sa uzvišenim ideološkim značenjem. Zar stari Petrograđani ne pamte da je kasnije mitologizovana Revolucija u suštini bila puč, koji ni u čemu nije podsećao na užasne scene iz Ajzenštajnovog filma? To posebno saznanje i posebno iskustvo mogu se steći tamo gde su posledice one oktobarske noći promenile sudbinu miliona ljudi. Bez obzira na to, čini se, Brodski odomaćen u krugu američkih pesnika, ima na samom početku određenu prevagu nad zapadnim kolegama. A možda se umeće podele na važno i nevažno, ili utvrđivanje hijerarhije ne pojavljuje pre nego što jasna svest ne obuhvati današnje stanje planete u celini.
Neobičan, međunarodni pisac, koji je ovenčavao slavom rusku poeziju. I neobičan moralni iskaz dopunjen za relativno kratko vreme. Vozio je đubre blizu Arhangelska, a dvadeset godina kasnije u Stokholmu je primio Nobelovu nagradu. S tim što su ga poljski pesnici poznavali, cenili i prevodili od početka njegovog književnog rada, zbog čega sadašnja zbirka njegove poezije nije nastala kao odjek slave posle nagrade već kao dar istinskog prijateljstva.
Česlav Miloš
(S poljskog prevela Biserka Rajčić)
1 Milošev tekst je predgovor za izbor iz poezije Brodskog na poljskom: Josif Brodski, 82 wiersze i poematy, ur. Stanisław Barańczak, Paryż, Zeszyty Literackie, 1988, str. 232. (Prim. prev.)
2 Skamander (1920–28, 1935–39), književni časopis i grupa pisaca okupljena oko njega. (Prim. prev.)
3 Leopold Staf (1878–1957), jedan od najznačajnijih poljskih pesnika XX veka. (Prim. prev.)
4 Jan Kohanovski (1530–1584), najveći pisac poljske renesanse, tvorac novovekovne poljske poezije, pisao je na latinskom i poljskom. (Prim. prev.) 5 Aleksander Vat (1900–1967), pesnik, prozaik, esejista, izdavač, futurista, od 1963. živeo u emigraciji, izvršio samoubistvo. (Prim. prev.)
Časopis Polja br 492
polja.rs